Прочитај ми чланак
Створена покоравањем домицилног, махом словенског становништва од стране татарских хорди у освит средњег века, Мађарска до данас није престала да буде претња за све народе који се у њеном суседству налазе.
Као таква, Угарска је кроз своју историју имала тенденцију ширења у свим правцима, (толико карактеристичну за номадски дух) а услед слабости мирнодопског, словенског и дачког елемента у мађарској нацији, она се преко Татри пењала на север, преко пространих равница јужне Паноније, газећи Саву и Дунав, спуштала се на Југ и Југозапад, док се преко караптских масива колико год су јој стреле допињале, ширила ка Истоку, маштајући о мистичном уливању у Волгу која у духовном животу европских туранских, или барем туранофилских народа и данас игра значајну улогу.
Нови пантурански национализам
Примивши католичанство, Мађарска се под Стефаном почела постепено претварати у феудалну државу, стављајући своју номадску необузданост не у службу голе силе и ширења у свим правцима, него „одбране праве вере“ од налета „шизматика“ – православаца. Као таква, мађарска нација је протоком векова показала одличну способност апсорбовања народа који су се на њеној територији налазили у јединствени политички народ. Тај никада до краја дефинисан народ, вечито заглављен између номадске прошлости и европске будућности која је превасходно захтевала одговор на питање порекла и идентитета, дошао је под удар Германа који су га на крају поробили и прикључили Империји у којој су ратоборни Мађари били тек други играч.
Распадом те империје и нешто ранијим буђењем остатка остатака неасимилованих народа широм Угарске, почело је и свођење Стефанове творевине на „етничке“ границе (у мери у којој је то могуће, с обзиром на проблематичност самог мађарског идентитета у његовој основи). Уместо ширења у свим правцима, током деветнаестог и посебно двадесетог века, после тешких злочина и издаје које су од 1848. године па све до Другог светског рата потомци номадских Татара и Стефана починили над околним народима, дошло је до обрнутог процеса који је немирном мађарском духу у освит новог миленијума као једину могућност опоравка и обнове понудио максималистички ревизионизам који би посрнули дух чији смисао лежи у ширењу у свим правцима, подигао из пепела.
Сукоби са жандармеријом
Са буђењем тог ревизионизма који суштински говорећи нема никакве везе са историјским мађарским поразима из два светска рата, на сцену је ступио и стари турански дух којег се његови носиоци не стиде и који је, чак шта више, постао главна крилатица новог мађарског национализма.
Да смо у праву, најбоље нам сведоче све приснији односи популарног „Јобика“ са разним турским националистичким, по својој суштини неоосманским (и отуда антисрпским и шире, антибалканским, антиправославним па и антиевропским) круговима, какви су и добро познати турски екстремисти „Сиви вукови“, те учестале посете првог човека ове организације Габора Воне Азербејџану, као и све тешња сарадња са оним делом бугарских националиста који своју политичку платформу граде на идеалу татарског протобугарства, које, примера ради, у вредносном систему непријатељског нам „Бугарског националног савеза“ негира словенски елемент у комшијском народу.
Спаљивање заставе Секеља
У том смислу треба сагледавати и недавни инцидент у румунском градићу Светом Ђорђу, смештеном у централном делу Трансилваније када су, уз присуство неколико екстремних мађарских организација, представници тамошње локалне самоуправе открили споменик Великој Мађарској, на којем је представљена митска татарска птица „Турул“, односно велики соко који симболизује како светатарски дух тако и идеал Велике Мађарске.
Нема дакле сумње да нови мађарски национализам прави велики раскорак у односу на европску идеју, те да његов симбол није Стефанова круна (ма колико је наш род тешко подносио), него поменути „Турул“. Управо отуда сматрамо да борба против мађарског ревизионизма, који са економском стабилизацијом у овој земљи која је успела да отплати своје дугове ММФ – овим крвопијама и приближавањем годишњице Првог светског рата све више расте, представља уједно и борбу против идеје радикалног пантуранизма.
Сукоби у Румунији – већ виђено
Да борба против мађарског панутранизма представља уједно и борбу за православни Балкан схваћен као јединствено подручје поствизантијског Комонвелта, сведочи и податак да се поред Срба и Словака на удару новог угарског национализма налази и братски румунски народ који је вековима, одбијајући позиве султана на покороност и мађарских монарха на покатоличење, чврсто у рукама држао барјак слободе и вере, свесно своме имену у част, подносећи велике жртве.
Споменик Великој Мадјарској
Наиме, у време када ситуација на руском Криму достиже свој врхунац и када Румуни Молдавије сасвим легитимно постављају пред светску јавност питање свог поновног уједињења са матицом, румунски градић Таргу Муреш био је сведок покушаја више од 4000 Мађара, да сукобом са полицијом и дрскошћу којој су и иначе склони, изборе аутономију за део Трансилваније у којој живе, а коју одбијајући да назову правим, зову именом „Земља Секеља“ (баш као и муслимани Рашке, или пак Шиптари „Прешевске долине“).
Организатори овог, као и читавог низа других окупљања која још увек трају широм румунског Ардала (у прилог пантуранскокм и велиокомађарском карактеру читаве акције, споменимо и то да су протести паралелно организовани у Будимпешти и Цариграду) су и нама Србима добро познат и већ спомињани корифеј туранског национализма „Јобик“, хонведистичка „Мађарска гарда“ и „Покрет 64 жупаније“. Чињеница да су свесрдну подршку горе наведенима дали „Мађарска грађанска партија“, градоначелник траниславанијског Града Свети Ђорђе, као и шефови три трансилванијска округа у којима живе Мађари: Харгита, Ковасна и Муреш, читавој овој причи дају нарочиту дозу озбиљности, чинећи тако да мађарска настојања остваривања циља кроз спајање нелегалних, полулегалних и легалних структура постану блиска нама добро познатом деловању Шиптара на Косову, Метохији и у Пчињском округу, те „Бошњака“ у Рашкој.
Пантуранизам у пракси
И баш као што смо и ми Срби сведоци да се на скуповима свих оних који сматрају да имају право на део наше земље могу видети све заставе осим српске, тако су се и на поменутом протесту у румунској Трансилванији могле видети мађарске те заставе тзв. „Земље Секеља“, али и мноштво симбола Турске, Азербејџана и других туранских земаља, као и заставе поменутих неоосманских љубитеља „Ханџар дивизије“, турских „Сивих вукова“.
Такође, као и у Србији, Мађари у Румунији, служећи се опробаном и рекли би, на балканском терену већ виђеном методом самоизолазије ради стварања паралелног ситема (као што је случај са Шиптарима на К и М), одбијају да уче језик већине и земље у којој живе и раде. На трагу таквог понашања, разним пристицима (у које спада и поменути скуп, односно подизање споменика туранској Великој Мађарској у срцу Румуније које има сврху забадања прста у очи и демонстрацију голе силе) и већ виђеним фразама о „угрожености људских права“, ова мађарска мањина настоји да по сваку цену приволи румунске власти да „седну за сто“ и почну преговоре око „мађарског питања“ које, баш као и шиптарско, хрватско, „бошњачко“ или било које друго питање у Србији, постоји искључиво у оној мери у којој су припадници поменутих народа (па тако и мађарског) спремни да га вештачки створе.
Као и у Србији, и у Румунији се почетна тачка мађарског сецесионизма крије у аутономији, која би, како нас не тако давни догађаји на Косову и Метохији уче, услед појачане самоизолације, па и жртвовања сопственог народа, завршила стварањем државе у држави, односно у самопрокламованој независности и апелу новој матици за уједињење.
Управо отуда, као национални радници, као припадници народа који је на својој кожи осетио све лепоте мањинских „аутономија“, те као делитељи јединственог поствизантијског балканског простора, осуђујемо овакво понашање српско-румунско-словачких непријатеља Мађара и чврсто стојимо на позицији да само јака Србија, Румунија и Словачка могу бити гарант обуздавања мађарског туранског (али и сваког другог) шовинизма. У том смислу, пружамо пуну подршку румунском народу и посебно друговима из Нове Деснице, који попут наше браће на косовским барикадама, ових дана на улицама Румуније бране своју Отаџбину од заједничког нам непријатеља, као и одлуци председника Трајана Басескуа да се након инцидентата у Таргу Мурешу забрани рад „Јобика“ на румунском тлу.
Против мађарског пантуранизма!
(Нови Српски Социјализам, Стево Лапчевић)
