Неоспорно је да је тако велики духовни и интелектуални горостас имао прилику да се обавести о масонима, али не само о ономе што су масони сами о себи говорили и писали, већ и ономе о чему они ћуте пред обичним непосвећеницима.

Управо због тога што је епископ Николај знао ко су масони, он, према сачуваном сведочанству хроничара из 1926. године, јавно устаје против масонства:

„…Била тако једна организација, све од самих виђених и великих људи. Пролазе други људи поред њих и скидају капе у поздраву. Док се једнога дана један из те организације није згадио на све другове и на себе самога. Пробуђено частољубље диктовало му самоубиство. Пре самоубиства написао исповедно писмо и оптужио страшно себе и другове своје. Име те оптужбе је непоштење. Оптужио је другове и себе због – непоштења. Кад је после смрти његове г. др Николај, Епископ, исцитирао са предикаонице то писмо, као пример којим је поткрепио своју проповед, свет се почео гадити и на људе око те организације и на саму организацију…“.

Епископ Николај Велимировић није иступао само против масона, већ и против ротаријанства, као комасонске организације. У време конкордатске кризе он се 22. јула 1937. године из Краљева писмом обраћа Драгутину Стошовићу, министру просвете, масону и члану Ротари клуба „Београд“:

„…У овом најтрагичнијем часу у нашој историји… дозволи да ти упутим неколико речи, као свом бившем ученику. Иако сам чуо да се ти стидиш назива „богослов“… Је ли теби ротаријанство ближе срцу него српство, православље и правда Божија? Ако јесте, онда је твоје држање разумљиво, ако ли пак није, зашто ћутиш и не обавестиш те многобројне дилетанте око себе?… Буди човек, макар не био министар…“

Несумњиво да епископ Николај Велимировић не би тако и на тај начин говорио о масонерији да је сам био масон. Уосталом, такав његов православан и одлучан став по том питању нико никада није доводио у сумњу, нити се о томе посебно расправљало, све док Зоран Д. Ненезић у књизи „Масони у Југославији (1764-1980)“ (прво издање 1984; треће, допуњено издање 1988) није апострофирао име епископа Николаја Велимировића као масона.

Говорећи о британском утицају у пучу 27. марта 1941. године (треће издање, стр. 468), Ненезић, према цитираном извору, истиче да је британско посланство у Београду 17. априла, због својих будућих интереса, добило поруку са листом од 11 лица која треба да изађу из Југославије, а међу њима и епископ Николај Велимировић, да би затим без цитирања архивског, или неког другог извора, додао свој коментар:

„Сви поменути и значајни за остваривање британског утицаја, осим Кошутића, били су слободни зидари“.

Даље, на стр 571. истог издања, у оквиру прилога бр. 22: „Слободни зидари у Београду“, под редним бројем 84, Ненезић, цитирајући извор (Архив VII, Недићева грађа, К. 20А, Ф. 23, Д. 2-12-21), наводи и име др Николаја Велимировића, епископа.

Такве озбиљне тврдње захтевале су и озбиљна објашњења. Што се првог навода тиче, нико од историчара који су се бавили озбиљним научним истраживањем пуча од 27. марта, не наводи да је епископ Николај Велимировић био масон. Зашто је епископ Николај био против Тројног пакта, а не за његово потписивање, то је друго питање, и да ли је и колико у свему томе имао удела генерал Петар Косић, такође дете из Лелића, који се својевремено са младим Николом пријавио на конкурс за пријем у Војну академију.

Неоспорно је да су у пучу учествовали и неки слободни зидари, али о умешаности епископа Николаја Велимировића као масона не може бити никакве речи, тим пре јер за то не постоје никакви писани докази. Постоје, заправо, други докази, који, према масонским изворима, сведоче да су епископи Српске православне цркве у то време имали изузетно изражено „антимасонско држање“ и да су епископи, како масони сами тврде, „прешли међу наше противнике“.

Провера друге тврдње извршена је у Војноисторијском институту – Архиву оружаних снага („Недићев архив“, Недићева грађа) у Београду. С обзиром да је Ненезић цитирао конкретан документ (Архив 7, Недићева грађа, К. 20А, Ф. 23, Д. 2-12-21), био сам мишљења да ће то бити најлакше за проверу. Међутим, на мој захтев да ми се изда наведени документ на увид, љубазно ми је одговорено да у „Недићевом архиву“ не постоји документ са таквом ознаком, односно, да у Недићевој грађи не постоји ознака за документа који почињу са: К. 20А, а оно што заиста постоји, то су документа која су архивирана под ознакама: К25/Ф1 и К26/Ф2. На тај начин доведено је у сумњу постојање „Списка слободних зидара у Београду“ на који се позива Ненезић, а самим тим и чланство епископа Николаја Велимировића међу масонима. (…)

Да би се употпунила слика о овој ствари, односно да би се одагнао и последњи трачак сумње, маја 1995. године обратио сам се Теодосију, митрополиту Православне цркве у Америци (ОЦА), у чијој се јурисдикцији налазио манастир Светог Тихона у Саут Канану, у коме се упокојио епископ Николај. У одговору од 30. маја 1995. године, који је по благослову митрополита Теодосија потписао Алексеј Лебровски, архивар Православне цркве у Америци, дословно стоји:

„...У званичном досијеу о епископу Николају (Велимировићу), који се налази у Архиви Православне цркве у Америци, нема никакве докуменације ни о контактима владике Николаја са масонима, ни о његовом односу према масонству...“

Према томе, сви који лицитирају са именима појединих личности као члановима масонских ложа, требало би томе да приђу са великом опрезношћу и уздржљивошћу. У овом случају, не постоји ниједан документ којим би било потврђено да је епископ Николај Велимировић био масон, али зато постоје необориви докази (сведочанства и документа) да он то никада није био.

Овако остаје дилема: са каквим се циљем у масонске спискове уноси име једног од највећих Светитеља које је Српска православна црква икада имала? Вероватно због тога да неупућени поверује и у тврдње „да је и епископ Николај био масон, како би му се на перфидан начин сугерисало да ако је већ епископ Николај Велимировић тобоже био масон, зашто онда други православни Срби не би били масони“. А такође и да би се из дневно-политичког разлога и Православље ставило у исту раван са протестантима и припадницима осталих религија чијих свештенослужитеља у масонским редовима има на десетине хиљада.

Овом анализом није обухваћен однос масонства према Хришћанству, конкретно према Православљу (што би могла бити тема за неку другу причу), већ је само наговештено питање: да ли је православним свештенослужитељима место међу масонима? Одговор на то питање дао је кроз свој лични став према масонству сам епископ Николај Велимировић. У основи одговора је сведочење самог Господа Исуса Христа да је Он „говорио јавно свијету“ (Јн. 18, 20), а не тајно и да је Његовим истинским следбеницима немогуће „два господара служити; јер или ће једнога мрзети, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати. „Не може се служити и Богу и мамону“ (Мт. 6, 24), ово тим пре, јер „камен који одбацише зидари нама, Христовим следбеницима, тај исти камен – сам Христос, постаде глава од угла; то би од Господа и дивно је у очима нашим“ (Мт. 21, 42). Уосталом, Христос поручује:

„Ко није са мном, против мене је; и који не сабира са мном, расипа“ (Мт. 12, 31). Епископ Николај Велимировић је све време свог живота управо био са Богочовеком Христом и био истински христоносац, а не масон.”

Жички благовесник, фебруар 2003, стр. 51-55.

Извор: БОРБА ЗА ВЕРУ

Ознаке: Владика Николај Велимировић, масони, православље, протођакон Владислав Вуловић, ротаријанци