Прочитај ми чланакПрва заједничка војна вежба са земљама чланицама НАТО која ће бити одржана на територији Србије планирана је за октобар идуће године и могла би представљати политички искорак у сарадњи са Северноатланском алијансом. Иако се Србија до данас у великој мери ускладила са НАТО стандардима, уз инсистирање војне неутралности, војна сарадња са Русијом и даље се у јавности много више потенцира.
Како пише Радио Слободна Европа (РСЕ), после више од 20 војних вежби у којима је, под окриљем НАТО програма Партнерство за мир, учествовала углавном као посматрач, вежба РЕГЕX 18 биће по први пут одржана на територији Србије. Такав план потврђен је за РСЕ у Министарству одбране.
Иако одговор на питања о детаљима вежбе РСЕ није добио, спољнополитички коментатор Бошко Јакшић оцењује да би ово могла бити прилика да Београд у политичком смислу покрене тему НАТО.
– Али, говорим у кондиционалу. Могла би да буде добра прилика да Србија покаже да НАТО није неко страшило, да подсети рецимо на ИПАП споразум и домете те сарадње, преспективе евроинтеграција, које не морају, али и могу да буду везане за НАТО. Дакле, мислим да је то добра вест, али плашим се да ће са политичког становишта остати неупотребљена – каже Јакшић.
Основни разлог за то не би требало тражити у страху од губљења подршке Москве, колико у анимозитету који према НАТО, потпомогнутим политичким порукама, влада у добром делу јавности у Србији, због двоипомесечне интервенције Алијансе 1999. године.
– Русија користи тешку артиљерију да би на све начине одвратила земље од пута ка НАТО и руска пропаганда је у томе неупоредиво ефикаснија од српске која би, ако се већ држи позиција војне неутралности, требало да поштује тај баланс и да истиче предности и мане и једних и других, а не да се плашимо да било шта позитивно кажемо о НАТО – додаје Јакшић.
Клацкалица са НАТО и Русијом
Док истрајава на војној неутралности и клацкалици сарадње са НАТО кроз Партнерство за мир са једне и Русијом са друге стране, активности са „традиционално пријатељском“ Москвом, иако их је вишеструко мање него са чланицама Алијансе, остају мање познате јавности.
Напоменимо да су припадници Војске Србије у суботу отпутовали за Русију како би учествовали на тактичкој вежби са бојним гађањем Западног војног округа Оружаних снага Руске Федерације. Вежбе ће се изводити до 11. августа на полигону „Кириловски“, у Виборском рејону Лењинградске војне области, најавило је Министарство одбране Србије.
Војне вежбе и набавка оружја од Русије, рекламирају се као по земљу изузетно повољне, док се о износу донација које пристижу из држава чланица НАТО не говори.
– И многе заједничке активности са Русијом нису класичне војне вежбе. Ту се могу убројати активности у којима је пре свега реч о подизању морала, показивању наоружања и спремности припадника војске, пре него унапређењу способности војске – наводи Катарина Ђокић из Београдског центра за безбедносну политику.
На овој су линији и политичке поруке. Председник Србије Александар Вучић ублажио је став који је према НАТО-у имао као генерални секретар Српске радиклане странке, са којом се разишао 2008. године. Ипак, на чело Министарства одбране, пошто је Вучић напустио премијерско место, нова премијерка Ана Брнабић (којој је Вучић поверио мандат за састав Владе) поставила је Александра Вулина, оштрог противника НАТО-а, који је Алијансу више пута назвао „злом“.
– Вучић да би балансирао, то пушта. И вероватно када оде у Вашингтон или Брисел каже – морам да га толеришем да бих одржао баланс и изашао у сусрет јавном расположењу у Србији које је такво какво јесте – оцењује Бошко Јакшић.
Србија усклађена са стандардима Алијансе
У исто време, војска на чијем је челу активно сарађује са НАТО. Иако званично тврди да не жели да буде део тог савеза, Србија је 2006. приступила Програму Партнерство за мир, а у јануару 2015. године потписан је индивидуални партнерски акциони план са НАТО. До данас се Србија, према речима Катарине Ђокић, у великој мери ускладила са НАТО стандардима.
– На пример, када је реч о наоружању и војној опреми, Србија је усвојила НАТО систем кодификације, што значи да делови наоружања и војне опреме добијају ознаке у складу са НАТО стандардима што је потенцијално добро и за наменску индустрију, будући да су њихови производи сада укључени у НАТО базу наоружања и да потенцијални наручиоци могу да их виде. Такође су, колико ми је познато, примењени стандарди када је реч о формацијским местима и када је реч о образовању – каже Катарина Ђокић.
Патриоте и издајници
У међувремену, све земље у окружењу постале су чланице или су на путу да буду део НАТО савеза.
– Сарадња Србије са НАТО напредује, али напредује некако потмуло, углавном ван очију јавности зато што се политичари плаше одјека када се помене НАТО јер је направљена атмосфера у којој ако кажете да сте за НАТО ви сте издајник, ако кажете да сте за Русију, ви сте патриота – наводи Бошко Јакшић.
За разлику од питања Косова, о ком председник Србије отвара унутрашњи дијалог, евентуално преиспитивање војне неутралности и кретања Србије ка НАТО савезу за сада није на дневном реду.
Стратегија НАТО-а: Мини-репризa ратова на Балкану
Уколико НАТО не успе да у своје редове уврсти још неке државе у региону — пре свега Босну и Херцеговину — спреман је и да прибегне чак и мини-репризи балканских етничких ратова. Циљ Алијансе је да се наметне као неопходан фактор државама које још нису њене чланице, како би остварила своје намере према Русији. Ово је, укратко, мишљење бившег потпуковника Контраобавештајне службе (КОС) Љубана Карана, који се у разговору за Спутњик осврнуо на негодовање Вашингтона и Брисела због специјалних односа који постоје између Србије и Републике Српске.
Он сматра да је НАТО веома заинтересован за балканске државе које су тренутно ван тог савеза, и то не само због географског положаја, односно територија, већ и због могућности да их искористи за потенцијалне офанзивне или дефанзивна операције. НАТО, каже он, има план да потпуно овлада Балканом, пре свега због страха од руског утицаја, а као најбољи пример за то наводи Црну Гору: однедавно је чланица НАТО-а, иако за Алијансу стратешки није нарочито битна, осим чињенице да се налази у региону. То, наводи он, важи и за Македонију, а најозбиљнији проблем имају у БиХ — како да овладају Републиком Српском, а преко ње и Србијом?
У овом случају, додаје саговорник Спутника, то значи да се успоставља нека врсте „зоне према Русији“ — а НАТО неће дозволити да на некој територији коју сматра својом постоји област за коју званичници Алијансе нису сигурни да се у неком евентуалном сукобу неће окренути против њих.
„Они не желе да ми будемо војно неутрални. НАТО верује да је довољно јак да нас натера да будемо његов део. У последње време покушавају да свој циљ остваре без оружја, али ситуација није иста као деведесетих година, јер сада овде постоји руско-кинеска зона интереса. НАТО и данас користи силу, али као претњу, реалну и опасну претњу, и на тај начин остварује своје намере“, каже потпуковник Каран.
У том контексту, тврди он, Србија и Република Српска од НАТО-а у исто време могу да очекују и примамљива обећања и претње. Обећања су, међутим, каже Каран, само мамац, како би Алијанса постигла свој циљ. Иза тог мамца, упозорава он, следи стари рецепт. „Могуће је да се против нас употреби и албански и хрватски корпус, и то из Босне, али и бошњачки корпус. То је окружење које је за нас веома неповољно — они имају територијалне претензије и према Републици Србији и према Србији“, уверен је потпуковник Каран. Он сматра и да Хрватска није одустала од границе НДХ, која се некада завршавалана Дрини, а ишла је и преко Бањалуке.
С друге стране, ситуација са Косовом је, сматра Каран, кристално јасна, али верује да независно Косово није више крајњи циљ Албанаца, већ југ Србије — а њега, како каже, „нико не може да узме без рата“. „Управо у тим елементима препознаје се модел етничких сукоба на Балкану деведесетих, али и улога НАТО-а, који је и тада радио по рецепту „завади па владај“, напомиње саговорник Спутњика.
