Прочитај ми чланакПроф. Др Александар Костић, први стручњак за радаре бивше СФРЈ и Србје открива: Командант операције генерал Исмет Куленовић Брозу је у фебруару 1975. свакодневно лично носио рапорт на ноге. Наређена општа узбуна, уз потпуну дискрецију
У ФЕБРУАРУ 1975. године, неколико дана пошто је пропао покушај тада потпуковника Звонка Јурјевића да са својим пилотима на Г-2 приђе и идентификује НЛО који их је претходно данима узнемиравао над подгоричким аеродромом, у командну собу радарске станице на Превлаци ушао је генерал Исмет Куленовић, командант 11. дивизије противваздушне одбране ЈНА. Театрално нам је саопштио да се наша радарска станица претвара у ратну салу и да нам је задатак да зауставимо НЛО уљеза који узнемирава наше младе пилоте на обуци у Подгорици, као и пилоте цивилних ваздухоплова над Ћилипима – овим речима пуковник, проф. др Александар Костић открива, за „Новости“, да је чувени случај НЛО над Подгорицом у ствари имао најмање два „полувремена“, а вероватније – „три трећине“.
Први пут српској јавности он открива да су „мигови“ из Београда и Бихаћа у петнаестак наврата дизани и да су пресретали НЛО, али ракете нису „слушале“ команде пилота.
ПРОФЕСОР се сећа да им је генерал Куленовић, кога су знали као врсног пилота „мига-21“ кодног имена „Орао 10“, одмах саопштио да је Јосип Броз Тито у Игалу и да ће га он сваког дана обавештавати о догађајима на небу. Наредио је општу узбуну и потпуну дискрецију. У ПВО систем су „увезани“ сви наши радари, од војних П-15, преко најсавремнијег П-35 до морнаричких и цивилних радара. Посаде су појачане инжењерима из ВТИ Миливојем Југином и начелником Радарског одељења у ВТИ.
– А почело је као игра – прича Костић. – Из правца Бриндизија се коридором за Дубровник сваког дана на радару појављивао НЛО, који би брзином од 6.500 километара на сат „пребрисао“ Јадран а онда над Ћилипима наједном стао у месту. Светлећи објекат је био огроман и уочљив са земље. Звали су нас пилоти цивилних ваздухоплова и питали шта је то. Ми смо данима извештавали надређене у Радарском центру у Сплиту, а одатле је стизало само кратко наређење: Бришите те циљеве! Колеге из Сплита су нас због свега прозвале „марсовци“.
ВОЈСЦИ је, испоставило се, требало времена да се организује. Прву акцију пресретања покушао је потпуковник Звонко Јурјевић. Потом је команданту 172. ескадриле Јурјевићу из Батајнице у Подгорицу стигло појачање, два „мига-21“. Костић наводи да је за ту прилику и он добио наређење да дође на писту аеродрома са радаром П-15. Требало је да наводи са земље пилоте авиона „миг-21“, касније се испоставило да су то били пилоти Жиндарчич и Мамић.
– Та акција није успела. Мој радар П-15 није био добро техничко решење за услове на подгоричком аеродрому. Чуо сам после да је Жиндарчича и Мамића НЛО напросто „везао у чвор“. Пошто су пилоти у потери развили брзину од 1.700 на сат, летелица испред њих одједном је нестала и појавила им се у репу…
Друга фаза „лова“ на НЛО укључила је најбољу технику коју је ЈНА имала и авионе пресретаче елитног 11. корпуса ПВО. Костић сведочи о томе како је тих дана седео уз генерала Куленовића пред екраном радара дајући инструкције пилотима.
– Прва идеја је била да се „мигови“ приближе НЛО и да га осмотре – наставља саговорник „Новости“. – Међутим, када би дошли до седам километара од циља, као да би се јављала нека невидљива „руда“ између наших авиона и незваног госта. Ма колико би „мигови“ убрзавали, „гост“ је држао исто растојање. „Тањир“ је нестајао када је он хтео и то у истом тренутку, на свим радарима одједном.
ДРАМА на радарској станици на Превлаци трајала је данима са већим или мањим интензитетом. Костић прича да су се пред његовим очима одвијале „појаве на радару“ за какве физика не зна.
– Рецимо, док наш „миг-21“ прилази НЛО, у истом тренутку чујем кроз слушалице тежак уздах пилота и упозорење мог оператера да нам је радар у квару – објашњава Костић. – На питање какав се квар догодио, оператер одговара да је НЛО са 5.000 одједном скочио на 12.000 метара. Исту ту немогућу ситуацију гледао је пилот на радару и кроз стакло кабине.
У ПЕРИОДУ од 1980 до 1990. у Русији је милион грађана пријавило виђење и сусрет са НЛО. Према речима пуковника Соколова који је испред војске СССР био задужен за те феномене, они су још осамдесетих написали наређење својим пилотима да када виде НЛО – промене курс и оду. Дотле су у пресретањима непознатих објеката на небу изнад СССР, пре свега због форсирања летелица, према незваничним изворима, изгубили чак 14 авиона.
Дан када је одлучено да се ракетама нападне НЛО, професор памти као један од најузбудљивијих у животу. Куленовић је тог дана, када се НЛО појавио, наредио пилоту авиона „миг-21“ да гађа.
– Према борбеној процедури употребе, замолио сам генерала да понови наређење да га чују сви у сали. Поновио је. Пилот је пришао циљу и рекао: „Видим!“… Према правилима службе, ја сам одговорио: Пратим! „Имам захват у радару“ – чуло се са друге стране а када је наређено лансирање, пилот је јавио да ракета неће на циљ јер „нема захват“. „Врати се!“, било је следеће наређење.
ПРОФЕСОР наводи да је једино логично објашњење зашто тада и у следећим покушајима ракете са наших авиона нису лансиране – чињеница да је циљ био „хладан“.
– Тадашњи пројектили на авионима имали су термо-вођење и на писти аеродрома ракета је пратила жар цигарете на удаљености од два километра. У ваздуху над Црном Гором и Хрватском, очигледно је летело неко чудо на хладни погон – закључује саговорник.
Генерал Куленовић „крај ратног стања“ прогласио је када је објекат престао да се појављује. Маршал Тито, који је дане проводио у Игалу чекајући резултате „лова“ отишао је раније, а инжењери и најелитнији тадашњи радаристи укрцали су се у авион за Београд заједно са генералом.
– Незванично, чуо сам да је у Савезном секретаријату за народну одбрану рађена анализа догађаја на небу из 1975. али без заључака. Причало се да је у питању метеоролошки феномен, међутим, метеоролози са којима дан данас другујем никад нису чули за сличан феномен – закључује Костић.
ЕКСПЕРТ ЗА РАДАРСКЕ СИСТЕМЕ
Професор Александар Костић важи за најугледнијег српског стручњака за радарске системе. У Војнотехничком институту је заједно са сарадницима водио пројекат развоја вишенаменског радара за надзвучни авион СФРЈ. Потом је био професор на Електротехничком факултету, а данас предаје на Високој школи струковних студија за информационе технологије (Комтрејдов факултет). За потребе државе и даље ради у области радарства, тачније метеоролошких радара. За „Новости“ је, каже, одлучио да прича јер му се чини да је тема коју је отворио генерал Јурјевић остала недовршена.
