Постоји једна новинарска фраза, која се често користи за најаву неког интервјуа и гласи: „Разговор с поводом“. Е ово је заиста разговор с поводом, јер су страсти претходних дана међу пензионисаним и активним припадницима војске, нарочито узбуркане…

Пуковник српске авијације у пензији, Милорад Ђошић-пилот

Милорад Ђошић је човек кога сарадници неизмерно цене. Пилот. Сада у пензији. Пуковник. Бескомпромисних ставова. Такав је био и током активне летачке и официрске каријере, такав је и данас. Иако се добар део активних колега није сложио са оценама које је наш саговорник изрекао о данашњем протесту војних лица у организацији Војног синидиката Србије, он остаје при ономе што је рекао…

Господине Ђошићу, у текстовима објављеним на Србин.инфо, које је пренео и наш Портал, веома жучно сте се успротивили протесту војске, у организацији Војног синдиката. Иако сте „подвукли“ да Вам циљ није да браните власт, ипак сте користили терминологију коју и власт користи, називајући протестни скуп организован у ванрадно време штрајком. Дакле, да ли је протест или штрајк?

– Зовите га како хоћете. Да ли је штрајк или протест то је у суштини подједнако. У неколико реченица сам навео да не браним власт, која је у суштини изнедрила синдикалце, што је за мене лично и за моје колеге из старе гарде недопустиво. Замислите српске официре на улици. Смејаће нам се од Вардара па до Триглава, а онда ће у одбрану „права“ АВЛ наступити разне НВО.

Такође, у свом обраћању колегама који носе униформу, указали сте да ово није начин за постизање циљева и препоручили им да се обраћају својим претпостављенима. Како претпостављени може да реши стамбено питање које се чека четврт века нпр.? Како командир да обезбеди бољу плату војнику по уговору која је, успут буди речено, за 50-ак евра већа од плате радника обезбеђења нпр. (које такође помињете у тексту)

– Потчињени треба да изврше стравичан притисак на своје претпостављене, а исти догурати до НГШ и даље до врха. Па сетите се како је било. Ако војска одбије доручак или се потуче извештава се ССНО, у овом случају министар, а садашњи министар је извештен о штрајку, који морам тако да га назовем, јер се војска не буни и не штрајкује. Јасно је да командир и командант не могу да обезбеде повећање плате и станове, али могу и морају да пренесу притисак потчињених на одговорне старешине, па све до врха, који за сада није много учинио, јер стално гура прашину под тепих.

Која је по Вама онда улога војног синдиката (овај скуп не искаче из законског оквира, без обзира на терминолошку заврзламу `штрајк-протест`), а да није баш оно што сте у пејоративном тону поменули да обезбеђује полутке за запослене по нижим ценама?

– За мене лично, синдикат у војсци је непотребан, а његова улога је погубна. Војни синдикат је невладина организација коју плаћа влада, ако не новцем онда просторијама или томе слично. Он је вишак као што су вишак две владе у једној држави. Синдикат је још један од елемената скретања пажње од основног задатка у војсци, а то је обука, а какво је стање обучености, то ваљда знају моје колеге. Синдикат је чак и у супротности са некадашњом Организацијом СК у војсци, која је помагала командном саставу. Синдикат одмаже, јер је у супротности са једним од основних начела субординације, а то је јединство командовања. То је преписана и потурена НАТО варијанта коју вероватно ни они више не користе, јер су схватили где су танки. Не бих се зачудио да се на том скупу појави нека црнообучена жена. Ако смо спали на то да синдикалци бране српског војника, онда смо стварно пропали.

Синдикат је основан уз „благослов“ власти. Оно што се тражи у протесту, није „хлеб преко погаче“, него само поштовање Закона. Такође, упозоравају да је током 2016. године, близу 1000 војника по уговору напустило војску због безобразно малих примања. Ко је крив за стање у војсци према Вашем мишљењу?

– Тачно је да је синдикат основан уз благослов власти, али не бих да се понављам. Коначно урушавање војске је почело након доласка демократско-либералних власти на чело државе. Реорганизација коју су они учинили је дно дна демонтаже система који је перфектно функционисао и доказао се `99-е. Демократе и њихови трабанти су врхунске штеточине које су својим радом, намерно кажем радом, разнеле систем. Оно што су демократе учиниле, а садашњи наследници, у које је већина грађана имала поверења нису зауставили и не заустављају, довело је до постојећег стања, где момци практично долазе у војску да попуне минусе, а после је напуштају, јер виде да немају никакву перспективу. Свака част онима који су остали, нека им је Бог на помоћи.

Какве су уопште перспективе Војске Србије и нарочито РВ и ПВО?

– Са оваквим нерадом стање се сигурно неће поправити, поготову не у РВ и ПВО које је предводник технолошког развоја војске. Ваздухопловно технички Институт (ВТИ) и Ваздухопловни опитни Центар (ВОЦ) су претворили у нека одељења, или у већ шта, а те институције су биле нешто испред чега се стајало мирно. Књиге генерала Рендулића (пилот и машински инжењер, редовни професор, конструктор авиона, аутор више уџбеника из области аеродинамике и теорије летења, некадашњи директор ВТИ-прим. ред.) су и сада у употреби, а писане су пре више од пола века. Такве институције треба обнављати и не треба жалити новац да се поново ваздигну.

Да ли мислите да Начелник Генералштаба и уопште његови најближи сарадници имају слуха за авијацију?

– Mожда садашњи НГШ има слуха за авијацију, али се његов слух своди на два хеликоптера што је ништа за РВ и ПВО. Уствари, ако мало боље размислимо доћићемо до закључка да систем не препознаје РВ и ПВО, а сетимо се само Србије са почетка 20-ог века као једне од првих земаља у свету која је схватила јачину авијације. Не заборавите да је и Хитлер, а учили су нас да учимо и од непријатеља, авијацију дигао преко аеро-клубова, а ми смо и њих упропастили.

Једино ко може да разуме РВ и ПВО су официри и инжењери из високо технолошких структура, који схватају да дизањем авијације дижу комплетну војску. Такви људи нису и не могу да буду љубоморни на пилотску кожну јакну и летачки доручак, а уствари се сва дискусија свела око неких назови привилегија.

Вероваћу да је неко разумео РВ и ПВО онда кад видим на стајанци много белих птица и хеликоптера, а по шумама нове системе ПВО.

Пад хеликоптера

Прошле године сте написали отворено писмо Начелнику Генералштаба поводом хеликоптерског удеса. Можда сте требали учинити и овога пута и указати на стање и статус у којем се војска налази? Судећи по коментарима са друштвених мрежа, многе колеге из РВ и ПВО су Вам замериле на оваквом коментарисању протеста.

– Шта вреди што сам му писао, кад ми није одговорио, што је основа преписке. Бар су нас тако у војсци учили. Чему поновно трошење тастатуре.

Мени се од колега лично нико није јавио, а знам да ми праве војничине не замерају, јер знају да бунтом не могу ништа да измене. Промена мора да се врши системски. Још једном понављам. Вршити стравичан притисак на командни састав, мада сам чуо јуче да и то раде у једној нашој врхунској институцији, али да праве докторе, баш као и праве пилоте и праве официре нико не слуша. Замислите само да нема аспирина и батерија за холтере због тендера? Трагедија. Таквих случаја има колико хоћете. Сетимо се само акумулатора за МиГ-29. Ја то једноставно и данас не могу да поверујем да је истина. Па, људима није битна само плата. Треба им дозволити да несметано раде.

Читав свој радни век сте провели као пилот хеликоптера. И након 600 дана од хеликоптерске трагедије, без обзира на налаз обе комисије и судски закључак, велики део јавности и даље сматра да све око овог ванредног догађаја са трагичним последицама није до краја речено и разјашњено. Да ли мислите да је тако, и шта је по Вама ту остало нејасно? Да ли је инсистирање диспечера са аеродрома „Никола Тесла“ да Мехић слети на Сурчин, а не на Батајницу, био заправо увод у трагедију?

– Слажем се да има пуно недоречености, што су и неке моје друге колеге говориле. Зашто је Мехић преусмерен да слети на а. Сурчин питајте његове тадашње првопретпостављене  старешине!? Сигуран сам да је а. Батајницу познавао као свој џеп.

Били сте ратни командант 712. хеликоптерске ескадриле током НАТО агресије на нашу земљу. Можете ли мало о тим данима?

– Било не поновило се. Наша срећа је што смо као комплетан пук радили јединствено. Прелетели смо са „размештајне просторије“ практично у последњем тренутку. То место је сутрадан, после нашег прелета, разорено, као и комплетан а. Ниш. Наше ново место базирања је било одређено раније, али није било означено. Да се подсетимо да све што је било означено, било је и порушено! Зато децо, чувајте се Данајаца и кад вам дарове носе. Јединица је по пребазирању радила у ратним условима. Нико нас из виших претпостављених команди није посетио осим генерала Старчевића, којем се и овом приликом захваљујем. Његова реч нам је у том тренутку много значила. Штета је што нема више таквих генерала, које људи слушају на реч. Захваљујем се и комплетном саставу који је тада био врхунски јединствен. Чак су и сељаци села где смо били заједно живели са нама као најрођенији. И данас се чујем са некима. Намерно кажем реч сељак, јер бити сељак је част. То су они који су попуњавали Гвоздени пук, а и `99-е тај део Србије је дао 110% резерве. Намерно не наводим места, они који знају знају, а они који не знају и не треба да знају, без обзира на године које су прошле.

Да ли је било летења у том периоду и каква су била искуства?

– Када су посаде вратиле хеликоптере који су били у Приштини, што је посебан успех јер су били практично под ватром и када су се прикључили јединици на новом месту имали смо још две предислокације, од којих је друга била одрађена са комплетном јединицом. Предлагао сам да пребазирамо око Врања, али није прихваћено. Били смо предвиђени за евентуални одсудну одбрану, али рат је прекинут. Имали смо 12 посада, чије би име било вероватно било записано на неком камену око Куманова, како је знао да каже пуковник Миле Обрадовић, тадашњи командант нашег 119. хеликоптерског пука. О томе ћу вам посебно причати једном.

Чега се најрадије сећате из професионалне каријере пилота, а шта би заборавили?

– Најрадије се сећам и врло сам поносан што су сви из мог непосредног окружења остали живи. Чак су ми пре него што је убијен велики пуковник Гадафи јавили да су и моји Либијци, које сам школовао, живи. За Анголце стварно не знам, али сазнаћу.

Заборавио бих најрадије рат. Као што рекох, не поновило се.

Након НАТО агресије сте радили у Управи авијације. Да ли је истина да је добар део старешина са ратним искуством тада пензионисан? Може ли се рећи да је урушавање војске почело тада, или пак датира од раније, од времена Слободана Милошевића?

– Као што рекох горе демократско-либерална власт је упропастила како државу тако и војску као једног од њених стубова. У крајњем случају није боље прошла ни полиција. 2006/2007 година је била погром старе гарде која је нешто значила у војци, али нека се не варају, има још Обилића.

„Ћирилица“

 Ви сте у руководству Удружења „Ћирилица“. Можете мало поближе о томе?

– Прави назив нашег удружења је Удружење за одбрану ћирилице „Добрица Ерић“. Постојимо десет година и једино смо удружење које жели да се угаси. Онда је ћирилица победила. Када смо почињали нисмо имали просторије, али захваљујући нашем драгом земљаку Михајлу Здравковићу, који живи у Канади, добили смо простор у Скерлићевој 12, који је он добио у реституцији и који је практично био уништен. Почело је ОВАКО. Боримо се колико можемо. О успесима и раду можете прочитати на сајту.

Ћирилица, српски језик и вера су према Статуту Вашег удружења три стуба националног идентитета српског народа. Без обзира на све апеле, ћирилица је чини се пред издисајем, српски језик варваризован туђицама, док је вера на никада нижем нивоу. Чини се да је била јача за време комуниста, но сада. Да ли је ово погрешан утисак или делите оваква размишљања?

– Српски језик је једини језик у свету од којег је настало неколико језика, а то вам је отприлике као када од једног бића кидате удове. Који су то језици не бих говорио јер бих им дао публицитет, ипак споменимо Дудека и серију „Грунтовчани“ у којој се стварно причао прави језик наших западних првокомшија. Да ли је рођен хирург који ће вратити покидане удове видећемо.

Српски језик је стварно варваризован, а ћирилица је тренутно у БЕКСТЕИЏУ (смех), али не секирајте се, ћирилица је само мало уморни главни јунак.

Не слажем се да је вера слабија него у време комуниста. Богу хвала, има добре деце са којима нам је увек лепше него са олињалим вуковима, који нит се терају нит се воде. Ти олињали уствари праве проблеме. Њима је увек све свеједно и ништа нема везе. Има деце која хоће да остану овде, која воле Србију и која воле ћирилички-српски напредак.

Занимљиво је да је наше РВ и ПВО дало доста свестраних људи, који су се окушали и доказали у многим културним сферама. Тако имамо ваздухопловце сликаре, песнике, вокалне солисте и врсне музичаре, глумце, сценаристе, писце,… Има их и међу политичарима, а политика је нека врста уметности… Уметност могућег. Шта је Вас привукло да се ангажујете у раду овог Удружења?

– Кад вас приземље и када више не можете да летите ни на пола метра, а летели смо и ниже кад је требало, онда вам дође да почнете неку узвишену ствар, а то је борба за ћирилицу и српство, којима је надградња једино вера у Бога, да парафразирам нашег великог песника Јована Дучића.