Прочитај ми чланакПуковник Боривоје Оровић, начелник штаба легендарне 37. моторизоване бригаде Војске Југославије, одликоване Орденом Народног хероја за допринос одбрани земље од НАТО агресије у интервјуу за Russia Beyond открива како се његова јединица на Косову и Метохији супростављала НАТО авијацији и албанским побуњеницима, да ли су били спремни за копнену агресију НАТО-а, како је војска помагала локалном албанском становништву и како су се у његовој јединици борили руски добровољци.
Једно од главних жаришта албанске побуне на КиМ био је рејон Дренице. Управо у ту област команда Треће армије Војске Југославије 1999. године упутила је из Рашке 37. бригаду Војске Југославије, под командом тада потпуковника Љубише Диковића, садашњег начелника генералштаба Војске Србије. За допринос у одбрани земље током НАТО агресије, ова једница одликована Орденом Народног хероја. Њен начелник штаба, пуковник Боривоје Оровић поделио је са нама своја ратна сећања и емоције које носи из тих тешких времена.
Како сте примили вест да је почела НАТО агресија?
Боривоје Оровић: Тог 24. марта, на мој 39. рођендан, налазио сам се у Рашки на дужности начелника штаба, уједно и заменика команданта 37. моторизоване бригаде. У војничком смислу ми смо НАТО агресију дочекали потпуно спремни. Расељена су из касарне и складишта муниција, минско-експлозивна средства, горива и сва друга опрема на мобилизацијска зборишта и у склоништа. У јединицу је био позван део резервних старешина и све критичне специјалности војних обвезника. Што се рационалног и емотивног дела тиче, једноставно смо чекали да почне оно што је било неизбежно – коначна и наметнута битка за Косово и Метохију.
У замраченој канцеларији команданта јединице у касарни „Ибарски рудари“, заједно са командним кадром јединице, послушао сам обраћање савезног премијера Момира Булатовића да се налазимо у стању непосредне ратне опасности. Тада нам је постало јасно да агресија може почети сваког тренутка.
Након извршене мобилизације и спроведених припрема, јединицу смо, током две ноћи, 30. марта и 1. априла, из Рашке у две колоне, једну долином Ибра, а другу преко Новог Пазара и Рибарића, пребацили у реjон Дренице. Ову опсежну операцију, која је подразумевала пребацивање око 6000 војника, те више стотина борбених и неборбених возила, артиљеријских оруђа, инжењеријских машина и друге технике, непосредно сам осмислио и спровео, јер се командант бригаде, тада потпуковник, Љубиша Диковић са неколико стотина војника, већ налазио у зони нашег будућег ангажовања.
Уништили су нам само један тенк
Током 78 дана интезивних НАТО дејстава са каквим губицима се суочила 37. моторизована бригада?
Б.О.: Наша бригада, са свим ојачањима која су нам била стављена на располагање, имала је укупно 60 погинулих и 184 рањена војника, подофицира и официра. Свака људска жртва је велики и ненадокнадив губитак. Међутим, статистички и војнички гледано, они нису били велики, и износили су око 1.5%. Што се тиче губитака у техници, уништен нам је један тенк Т-55, два противавионска топа и неколико моторних возила. Ови губици у техници су занемарљиви.
Да бисте схватили цео контекст, наша јединица се суочавала са троструком опасношћу по људство и материјална средства. Поред НАТО авијације која је имала апсолутну превласт у ваздуху, били смо изложени дејствима шиптарских терористичких снага. Наша зона одговорности је била површине 340 км2 и покривала реjон Дренице. Нама је било супростављено између 2500 и 3000 добро опремљених шиптарских терориста, подељених у три редовне и једну специјалну бригаду – тзв. ОВК, оперативне зоне „Дреница“. Били су веома добро организовани, наоружани и имали јединствену команду. Трећа опасност долазила је од противтенковских и противпешадијских мина. Више хиљада мина кинеске производње унето је на нашу територију након масовне провале војних складишта у Албанији, у пролеће 1997. године.
Приметна је емоција када говорите о страдању ваших војника. Који су вам губици најтеже пали?
Б.О.: Сваки губитак је посебан на свој начин, нарочито они када су страдали синови јединци. Међутим, у сећање ми се посебно урезао 8. април 1999. године. У акцији наше извиђачке чете ојачане са 6 тенкова Т-55 против терориста ОВК у селу Обриње, амерички авион А-10 промашио је тенк и погодио возило „пинзгауер“ у коме се налазило 8 војника, подофицира и официра, на челу са командиром чете, капетаном Станковић Ивицом. Сви су на лицу мјеста страдали.
Други случај који бих издвојио догодио се крајем истог месеца, када је приликом повратка у рејон размештаја, командант 1. моторизованог батаљона, капетан Митровић Драган, заједно са још једним резервним официром и три војника упао у заседу терориста. Возач њиховог возила је страдао први и после неравноправне борбе, сви су побијени. Крволоцима из ОВК-а то као да није било довољно, па су тела страдалих полили бензином и запалили. Призор који смо затекли био је страшан.
Покојни Драган Митровић био је из једног села у околини Ужица и постхумно је одликован и унапређен у чин пешадијског мајора. Његов син желео је да пође очевим стопама, па је уписао војну академију и са успехом је завршио пре неколико година. Митровићи су тако добили још једног официра у породици, а покојни Драган свог наследника у тешкој официрској професији.
Да ли је ваша бригада била спремна за НАТО копнену агресију?
Б.О.: Апсолутно. До краја априла очистили смо зону од шиптарских терористичких снага и њихову активност свели на неколико мањих група, које смо потпуно контролисали. Након тога заузели смо положаје за одбрану и спремно чекали НАТО трупе.
У јавности се могло чути да је наша војска успела да обмане и НАТО пакт у погледу ефикасности дејства њихове авијације. Да ли се и ваша једница служила таквим методама?
Б.О.: Свакако. Маскирање и обмањивање су били саставни део свакодневних дејстава. На пример, једини тенк који нам је посредно уништила авијација НАТО, повремено смо „оживљавали“ палећи ватру на месту где се налазио мотор и тако код њих стварали „слику“ да тенк и мотор раде, па су га „уништили“ најмање још 10 пута. Навео бих и пример важног моста у нашој зони одговорности између Глоговца и Коморана. Из Војно-техничког института достављени су нам тзв. пасивни противрадарски рефлектори, мали уређаји облика тетраедра, који, када се по одговарајућим упутствима поставе у пару, шаљу радарски одраз авијацији да је то уствари мост. Наши инжењери су препоручили да на неколико стотина метара низводно поставимо по два пара ових уређаја и они су НАТО авијацији давали лажну слику да се мост налази на другом месту. Мислим да су мост „срушили“ такође најмање десетак пута, испаљујући више десетина пројектила и бомби у најлон који је повезивао противрадарске рефлекторе. Подразумева се да смо од приручног материјала израђивали макете тенкова, артиљеријских оруђа, возила и других средстава.
Збрињавали смо и помагали Албанце
Какав је био однос Војске Југославије према локалном албанском становништву у зони извођења борбених дејстава?
Б.О.: Понашали смо се одговорно и у складу са правилима међународног ратног права. Свако поступање противно тим правилима, којих је било, процесуирано је у складу са законом. Што се наше јединице тиче, више пута смо им указивали здравствену заштиту и помагали у снабдевању основним животним намирницама. Издвојио бих 2 случаја. Први је збрињавање рањених мештана када је НАТО авијација почетком априла бомбардовала фабрику муниције у Србици. Неке бомбе нису погодиле циљ, па је више становника било повређено. Ми смо тада организовали превоз и збрињавање рањених до наше санитетске чете. Формирали смо импровизовану болницу у којој су били збринути и лечени. За то време, наши лекари породили су неколико трудница.
Други случај који бих издвојио је из Глоговца, током месеца маја. Увидевши да не постоји снабдевање локалног становништва основним животним намирницама и да део становништва буквално гладује, донели смо одлуку, уз одобрење претпостављене команде, и поделили локалном становништву основне прехрамбене намирнице – брашно, шећер, со, уље, пиринач, тестенине и конзерве.
Како сте примили информацију о повлачењу војске са Косова и Метохије?
Б.О.: Када нам је наређено да планирамо припрему јединице за марш и покрет, ради повлачења са Косова и Метохије, осећао сам разочарење, тугу, немоћ, бес… Војска је у моменту политичке одлуке да напустимо Косово и Метохију била потпуно спремна за одлучне битке. Све што се догодило до тада посматрали смо као „загревање“ за одсудне борбе. То наређење, које се морало извршити, представљало је за мене лично највећи пораз. Више пута сам поновио да Војска Југославије није поражена и што се нас тиче, ми бисмо и данас били на Косову и Метохији и тамо гарантовали пуни суверенитет државе Србије.
Како је ваша породица поднијела НАТО агресију и ваше ангажовање у рату?
Б.О.: Тешко. Као и породице свих других који су били тамо. Поделићу са вама један детаљ. У мају сам добио писмо од супруге Љиљане, која се у то време са децом налазила у Рашки. Писала је да су добро, да је деца слушају, да много времена проводе у склоништу. У писму се налазио и „додатак“, омот чоколаде „Најлепше жеље“ на коме ме ћерка Јелена обавештава да ће матурирати са одличним успехом и добити Вукову диплому и преноси поруку сина, шестогодишњег Бојана: „Тата, чувај се и врати нам се. И брани нашу отаџбину“. И сада осећам „кост у грлу“ када се свега тога сетим.
Руски добровољци су били сјајни војници
Да ли сте долазили у додир са руским добровољцима?
Б.О.: За време нашег ангажовања на простору Косова и Метохије, у нашој јединици је било, ако ме сећање добро служи, 5 руских добровољаца, од којих су тројица били у извиђачкој чети, а двојица у јединици ПВО. То су били добри, дисциплиновани и храбри војници са претходним ратним искуствима. Сећам се војника-извиђача Олега. Он је предњачио у војничким врлинама. Од њих петорице, нажалост, један је страдао – нестао.
Сматрате ли да је Русија требала конкретније помоћи Југославији 1999. године?
Б.О.: Верујем да је тадашња, „слаба“ Русија Бориса Јељцина учинила колико је могла. Да је требала више – јесте.
Пишете поезију и у њој се делимично помиње и Русија. Шта за вас Русија представља?
Б.О.: Русија је током историје била бастион словенства и заштитник малих православних народа и држава. Да није било Русије и њене материјалне и друге подршке, не би било ни савремене црногорске државе. Добри односи Русије са Србијом и Црном Гором након Првог светског рата су се изменили када је створена Југославија, чији поједини конституенти нису били благонаклони према словенству. Русија данас представља једину брану општем безумљу новог светског поретка. Захваљујући позитивној улози Русије и предсједника Владимира Путина, свет данас изгледа много другачије него што је изгледао прије више од две деценије, када је НАТО бомбардовао и дисциплиновао „непослушне“ земље. Њихова жртва били смо нажалост и ми. Сигуран сам да би и догађаји из 90-их, чији сам актер непосредно био, имали другачији расплет да је Русија била снажна као данас.
У РАТУ СМО СА СЈЕДИЊЕНИМ АМЕРИЧКИМ ДРЖАВАМА: Од српске државе до српске енклаве https://t.co/PsV7Dg3lyk
— СРБИН инфо (@srbininfo) 29. март 2018.
Имам веома позитиван став према Русији, тој великој земљи, домовини неколико стотина народа, њеној култури и државности. Могу да кажем да сам отворени русофил.
Пуковник у пензији Боривоје Оровић живи у Подгорици. Пише песме и афоризме, члан је Удружења књижевника Црне Горе и Књижевне заједнице Југославије.
