Прочитај ми чланак
Фото: Танјуг – Срђан Илић
Уколико су текстови и посебно телевизијски наступи господина Мирослава Лазанског у протеклих двадесетак дана, поводом трагичног пада хеликоптера Војске Србије Ми-17, изазивали одређено чуђење и неверицу због ставова које је износио, последње „екслузивно“ обраћање у листу Политика[1] под називом „Анатомија једне трагедије“ (као и гостовање у емисији „Тешка реч“ исте ноћи) школски је пример, сада више нема никакве дилеме, како се за потребе (по налогу, молби или услед депласиране лојалности, свеједно) државне власти стаје у одбрану неодбрањивог, невешто спинује и циљано обмањује јавност.
И притом демонстрира незнање. Јер, да би неко постао (или бар мислио да је) војни стратег, потребне су озбиљне војне школе. И деценије учења. Али не само из војних часописа, алманаха и брошура. И, наравно, војнички (официрски) живот, али, изнутра а не споља, „преко ограде“.
Да пођемо од онога што при крају текста Лазански тврди: „Питање процедуре није узрок трагедије хеликоптера Ми-17, његове посаде и путника.“
Управо је питање процедуре главни и врло озбиљан проблем због кога је дошло до трагедије. Процедура није само оно што стоји на папиру, већ је то пре свега скуп мера, прописаних овлашћења, начина поступања, наређивања, извештавања и низа других питања, од почетка до извршења задатка. Да су процедуре поштоване хеликоптер не би ни полетео, из више разлога, али, они најважнији су метеоролошки и ноћни услови за летење. Је ли то неважно?
Увези са тим, у налазу комисије РВ и ПВО стоји и ово: „Стандардна оперативна процедура (СОП) за ангажовање хеликоптера ТиС, за задатке 3.мисије није испоштована, јер је командант 204.вбр, на основу усменог наређења министра одбране, издао наређење директно посади без претходног упознавања са задатком ОЦ СМО и ОДТ РВ и ПВО.“
Шта је ово ако није драстично и брутално кршење процедуре и нарушавања војничког поретка које директно угрожава безбедност летења и саму посаду? И свршени чин већ на почетку драме.
И ко то у овом случају наређује и одмах приступа реализацији задатка у најважнијој фази, што је у надлежности Оперативног центра Система одбране и посебно Оперативног дежурног тима РВ и ПВО, чиме их доводи у безизлазну ситуацију, у којој не могу ништа друго да одлуче?
Наређује командант ваздухопловне бригаде који се у том тренутку налази на годишњем одмору, а по хијерархији је, иначе, испод наведних оперативно-командних нивоа. Дакле, никада није било нити ће бити, да командант бригаде може било шта наређивати Оперативном дежурном тиму претпостављене команде, односно, самовољно преузимати њихове обавезе и овлашћења, упошљавати их и регулисати тако важна питања. Све мора бити потпуно обрнуто. Без обзира на чин и положај.
Зашто су процедуре важне?
Зато што су њима прецизно регулисани не само поступци у извршавању задатака, место и улога извршиоца, средства која се користе, одговорност, већ пре свега (и најчешће) тимско ангажовање припадника Војске. То и јесте основни смисао. Народски речено – више људи више зна. Односно, код припреме и извршења војничких задатака обавеза је да, према тачно утврђеним правилима, пре него се крене у доношење оперативног наређења (директиве, одлуке, заповести…), обавезно врши процена ситуације и то од више органа. У овом случају баш је то изостало, и то је оно најважније.
Замислимо, хипотетички, да се у медицини, приликом хируршке интервенције у оперативној сали не поштују процедуре, односно, да се оне примењују како ко хоће. Рецимо, хирург који треба да оперише, налази се ван операционе сале (или на годишњем одмору), позива трећег лекара из екипе и даје му задатке да почне са операцијом, а игнорише оног првог и другог лекара. Или се не осврће на упозорења анестезиолога и главне медицинске сестре, који саопштавају да на операционом столу нису спремни сви потребни инструменти и апарати.
Горан Јевтовић је пензионисани пуковник Војске Србије у пензији.
Како је то изгледало у случају пада хеликоптера, ево још једног примера из извештаја комисије РВ и ПВО који је неспоран: „У комуникацији између РОДТ и команданта 204.вбр донета је одлука за организацију прихвата животно угроженог детета на а.“Никола Тесла“, а на основу информације да се метео ситуација на Бањичком вису усложњава и да тамо нема услова за слетање, коју је дао командант 204.вбр на основу личног увида. Посада се са овом информацијом упознаје у повратном лету након поновног успостављања везе са Прилазном Београд, али инсистира да се инструментални прилаз изврши на матични аеродром. Аргументација којом је посада убеђена да изврши слетање на а. „Никола Тесла“ је условљена чињеницом да се екипа за прихват детета, налази на том аеродрому. На овај начин избор места слетања није био условљен метео ситуацијом него организацијом медицинског прихвата животно угроженог детета“.
Шта нам ово говори, поред тога што указује да је Бандић дејствовао ван система (са све министром одбране) и да је одокативно, онако у пролазу, одредио он лично да је на Бањичком вису метео ситуација лошија него у Сурчину?
Да за извршење овог задатка нису постојала основна оперативна документа (бар их не видимо из прилога извештаја који су објављени), а то су писана наређења. Јер, да су наређења урађена онако како је то правилски предвиђено и то пре покретања летилице, не би се догодило да се тако лако, односно, не би се догодило никако, да командант бригаде, који је у овом случају потпуно ненадлежно и аматерски на своју руку спроводио акцију (као лице на годишњем одмору), та иста наређења крши или мења у ходу. И то не би смео да чини нико у ланцу извршења задатка.
Како је морало да буде у пракси?
Након усменог наређења министра одбране (а после сагласности или бар упознавања председника Републике), које је могло да буде упућено само начелнику Генералштаба или његовом заменику, и никоме другоме (а поготову не трећем нивоу у субординацији), морао је да уследи писани траг. С обзиром да се поступак дешавао у ноћним сатима и да у Кабинету министра одбране тешко да су у то доба функционисале умне снаге, начелник Генералштаба би био дужан да, у име министра (као и из своје надлежности), задатак пренесе Оперативном центру Система одбране и да их овласти да у његово име напишу наређење о ангажовању хеликоптера. И то тако што би им апострофирао да се пре реализације задатка прикупе сви релевантни подаци о ситуацији и могућностима ангажовања. Управо преко органа РВ и ПВО, дакле, у хијерархији потчињеног опертивно-дежурног тима. И све би у старту било увезано баш како треба. И не би било журбе и аматеризма.
Напред наведену потребу, односно поступање у складу са правилима, недвосмилено потврђује и генерал-мајор, Ранко Живак, командант РВ и ПВО, у својој писаној изјави, у којој између осталог истиче: „Констатовао сам да се поново издају задаци супротно важећим процедурама и да би било боље да су се преко Кабинета МО обратили ГШ и да су доставили све расположиве податке јер нас на овај начин доводе у незгодну ситуацију. Такође, обзиром да се ради о ноћним условима, констатовано је да нема услова и да није безбедно да се слеће негде на неприпремљене терене поред пута без ноћног старта. Констатовали смо да нема могућности употребе NVG обзиром да посада ТиС није завршила обуку за наведени уређај…. Разменили смо још пар информација о хитности ситуације, условима, оствареној комуникацији, о стању на терену и другом, при чему ми је бг Бандић рекао да има изричито наређење министра одбране за наведени задатак. Рекао сам му да би било добро, ако се поновно буде чуо са министром или лицима из његове пратње, да пошаљу захтев преко Кабинета МО у ОЦ СО, са расположивим подацима са терена ради припреме.“
И када се све напред наведено прочита, онда се лако може растумачити главна спинована тачка господина Лазанског, коју је срочио негде на средини текста, а ево и како: „Министар наређује да се, због хитности, крене, а да се процедура обави што пре. Генерал Бандић о лету и задатку обавештава Оперативни центар РВ и ПВО, као и команданта РВ и ПВО генерала Ранка Живака, који тражи да се строго води рачуна о метео-ситуацији.“
Е, па, уваженом новинару, деманти – није било ни близу тако, већ сасвим обрнуто, као што се јасно види из докумената. Поготову се „процедура не може обавити што пре“, зато што процедура није један потез, један корак, један папир, већ сложени скуп бројних радњи – од писања захтева преко процене, доношења одлуке, а затим, једног, па другог наређења, све до последњег практичног поступка током лета од стране свих извршиоца задатака. Након чега нема произвољности ни по једном питању, а поготову не у делу који се односи на промену маршруте лета и посебно око места слетања. Дакле, процедура траје колико и задатак.
Зато је још неуверљивије и неистинито, следеће: „Алтернативна места слетања су аеродроми Лађевци, Батајница и Сурчин.“ Питање – а где је то писало која су места слетања алтернативна? У ком документу? Да подсетимо – алтернативу је у ходу саопштавао лично Бандић, онако, успут, на основу личне процене и договора са лицима која нису била надлежна за летење.
„У 20.20 Оперативни центар система одбране још има времена да заустави лет хеликоптера Ми-17 због евентуалног лошег времена.“ Да ли се ово Лазански шали са читаоцима или је убеђен да је Војска институција у којој се играју жмурке и питалице хоћу-нећу?
И, апропо такве недостојне опције, врло непримерено и неутемељено поентира: „Он (Оперативни центар) то не чини, јер је заменик командант Здружене оперативне команде, генерал Јанићијевић, у том тренутку био на купању, на базену Војне академије, па о свему није на време обавестио начелника Генералштаба, генерала Љубишу Диковића.“
Уколико није незнање (а биће ипак да јесте) малициозно је и некоректно према заменику команданта Здружене оперативне команде, генералу Јанићијевићу, износити овакве неистине. Јер, када би Лазански знао (и схватао) организацију Војске Србије, не би овако излетао, већ би проверио неке чињенице. Знао би да Оперативни центар није исто што и Здружена оперативна команда како децидно наводи, затим, да је ОЦ потчињен начелнику Генералштаба (и министру одбране) и да је самосталан у извршавању задатака у оној мери која му је прописана упутствима. Није посао заменика команданта Здружене оперативне команде да извештава начелника Генералштаба у оваквим хитним ситуацијама јер то је и немогуће (наравно да му није забрањено), већ је то обавеза руководећег старешине Оперативног дежурног тима ОЦ СО. Заменик команданта ЗОК има своје радно време и није део дежурног тима. Појављује се на позив (као и све остале старешине) онда када наведена Команда добије конкретан задатак из надлежности. И то чини у реалном времену. У вези са тим, потенцирати слободно време генерала Јанићијевића на тако бизаран начин, заиста је некоректно и непоштено.
И све ово да би изнео следећи бисер (поново у незнању, или га је неко погрешно брифовао): „После је он (Јанићијевић) именован у комисију за испитивање узрока трагедије као заменик шефа комисије… Шеф комисије је генерал Јовица Драганић, заменик начелника Генералштаба.“
Лазански је вероватно желео да, онако, новинарски напише и протумачи, како је то, ваљда, сукоб интереса, шта ли. Међутим, да би о томе писао, потребно је да познаје функционисање војне организације и посебно Правило о војној дисциплини. Такав поступак је обавезан. У војсци непосредно претпостављене старешине управо расправљају о пропустима потчињених, а не неко лево или десно. Комисије у оружаним снагама и спровођење дисциплинских поступака, није исто што и анкетни скупштински одбори или партијске комисије. Шта то значи – да је у овом поступку и Диковић у некаквом сукобу, јер је ОЦ СО примарно њему потчињен? Биће да су баш сви сумњиви, осим, министра одбране и генерала Бандића.
Зато је реченица уваженог новинара „је ли генерал Диковић био обавештен пола сата раније, или касније, нема везе са трагедијом“, управо у колизији са оним што је пре тога тврдио у вези наводне неодговорности и „купања“ генерала Јанићијевића, који га, ето, због рекреације није стигао да извести. Још једном да нагласимо – пресудно је било то што Диковић није обавештен о задатку, али не од Јанићијевића, већ од стране министра одбране, Братислава Гашића, који га је из непознатих разлога заобишао. Јер да није, смем да тврдим, познајући Диковића преко двадесет година, овакве брљотине у ангажовању хеликоптера не би биле могуће.
У последњој реченици Лазански констатује: „Све остало су спекулације и беспризорна политизација једне несреће, глад за тиражима, сензацијама…“
Да видимо да ли је и ово спекулација или доказ свега напред наведеног око непоштовања процедура и експериментисања са променом места слетања, а то је онај део који се тиче упорног убеђивања Мехића да одустане од Бањичког виса и аеродрома Батајница, који познаје као свој џеп, те да хеликоптер преусмери на Сурчин и препотчини се цивилним контролорима:
„У задњих два минута дошло је до грешака и неспоразума који су били кључни за крајњи исход лета:
– посада јавља висину од 140 метара мислећи на висину изнад писте на шта контролор летења не реагује јер очекује да пилот говори о надморској висини што је стандардна процедура за цивилне ваздухоплове. С обзиром да не зна да пилот говори о стварној висини КЛ га не упозорава да са те висине и не може да види писту због ниже базе облака. Контролор и посада немају исти начин размишљања и нису навикнути на заједнички рад.“
Успут, и поред добре воље, заиста не могу да се сетим када је то војни хеликоптер последњих неколико деценија слетао на аеродром у Сурчину или неки други цивилни аеродром, а посебно не у некаквој изнудици или хаосу. Не знам да ли пилоти потајно, макар у себи, признају да је недостојно пилотског позива да их цивилне контроле летења наводе на слетање, али поуздано знам да је тим чином озбиљно прекршен план лета (и непостојеће писано наређење) те ноћи.
Све остало што је Лазански написао у тексту јесу праве, изворне спекулације. Али његове. Спинови за уџбенике и извртање истине. Као она хипотетичка паралела (и срамота) о беби из муслиманске средине, наспрам неке имагинарне српске бебе.
*****
И на самом крају, да не буде како некоме солим памет, онако, књишки. У дугогодишњој војничкој каријери имао сам прилике да стотине пута учествујем лично у изради наређења за ангажовање хеликоптера и будем саставни део тимова који су поступали по процедурама. Посебно је тако било у Метохији 1998.године, а онда и у Кабинету начелника Генералштаба од 2000. до 2005.године. Спашавали смо многе рањене, болесне, превозили борбено људство, опрему, наоружање, изводили медицинско збрињавање цивила и много тога друго, и никада нисмо затајили. Не зато што смо ми тада били паметнији и способнији, већ зато што смо се држали правила. И трудили се да будемо одговорни.
(ФскСРБ)
