Случај групе Pussy riot која је приредила панк-молебен у Храму Христа Спаса и добила две године затвора због хулиганства, чини се, узбуђује дана све духове – од исланске певачице Бјорк, која је иступила у знак подршке двојкама, до српских програмера, који су направили флеш-игру Убиј Pussy riot и посетилаца српске странице Гласа Русије, од којих је један написао да су (цитирамо) „Сумануте мачке“ заслужиле много већу казну, пошто служе ђаволу“.

Данас у оквиру Оркуглог стола преставићемо вам два експертска мишљења. Разматрамо овај бучни процес са председником Института за савремена хуманитарна истраживања, чланом Омладинске друштвене коморе Андрејем Мељковом и одговорним секретаром Савета правобранилаца Санкт-Петербурга Наталијом Јевдокимовом. 

Прво да питамо експерте како они оцењују акцију у цркви: као уметнички перформанс, провокацију, хулиганство, намерно вређање?

Андреј Мељков: То што су учиниле Pusay riot је ударац, тачније покушај да се удари на ауторитет цркве, да се увреде верници, да се покаже да је православни човек незаштићен и да не може да одговори на неправду.

Наталија Јевдокимова покушава да разјасни аргументе бранилаца девојака.

То није први пут да се девојке окупљају са својом панк-групом, да нешто узвикују, певају, тако се понаша много ко од омладине. Али ми не говоримо о навијачима који се после мечева, независно од резултата, понашају такође врло провокативно. Да ли ико на њих обраћа пажњу?

Истина, навијачи се ипак не окупљају по црквама. И при томе њихове акције све једно изазивају незадовољство околине, посебно на јавном месту. Занимљиво је размислити каква би била реакција да је панк-молебен одранизован на неком другом култном месту, рецимо у џамији?

Андреј Мељков: Ја сам замислио мало другачије – када би оне наступиле у. И чак постоји спот на Интернету на ту тему: тамо је показано какоб и реаговали неки правобраниоци и медији. Подигла би се бура осуда – какво је то дивљаштво, неморал, аморал и вређање религиозних осећања. У реалној ситуацији, тачније поводом акције у Храму Христа Спаса, напротив, многоме је то сервирано као слобода говора. Што се тиче односа РПЦ са државом, и друге конфестије у последње време имају код нас широку државну подршку. Али поводом тога што се већи део верника у Русији придржава православних традиција, бесмислено је одрицати улогу и ауторитет православне Цркве у историји развоја наше државе.

Наталија Јевдокимова објашњава ток размишљања самих девојака и њихових бранилаца.

Како су објасниле девојке на суду, оне су наступиле против тога да човек који се налази на челу цркве обавља сасвим световну ствар – агитира за једног од председничких кандидата, а код нас је по Уставу црква одвојена од државе. Истина, оне су то учиниле врло својеврсно, ја не бих подржала такав екстравагантни манир. Морам да вам кажем да је било свештеника православне цркве који су иступили против осуђујуће пресуде Pussy riot, било је таквих и међу парохијанима. Али мени се такође не допада шта су девојке учиниле, оне су прекршиле правила пристојности, слажем се са тим.

То нас доводи до питања да ли су две године затвора за Pussy riot много или мало?

Наталија Јевдокимова:  Мислим да би максимално 15 дана било за њих сразмерно.

Андреј Мељков: Мени је тешко да коментаришем одлуку суда, зато што ја нисам представник судске власти. Кривица је била доказана, биле су признате и олакшавајуће околности, члан предвиша до 7 година, а казна је изречена у трајању од две године, почев од тренутка када су биле притворене, тачније оне имају да издржавају казну мање од две године. И сви аругменти који су били набројани – да је дато дејство извршено управо из мотива религиозне мржње или непријатељства у погледу неке социјалне групе – сви они су били доказани. У склади са тим законодавство одрђује одређену казну.

 Сви ови материјали су доступни јавно, може се погледати самостално и схватити мера одговорности. Функционисање цркве регулише се унутрашњим правилима религиозне организације,а о ова правила наша дражва поштује. То је прописано у Закону у слободи савести и религизоним удружењима. Тако да случни прекршај тачно подлеже одговарајућој правној оцени.

 Акције Pussy riot су имале јавни карактер. Они поступци, термини, средства, непристојне речи које су користиле Pussy riot у ствари крајње оштро понижавају људско достојанство, јер тамо се не говори само о Путину и Патријарху, већ и о парохијанима, људима који сматрају себе православним хришћанима. Ове чињенице су утврђене на суду. Не могу се делити кривична дела на „убили – нису убили“.

Недавно су у Русији били осуђени људи који су синагогу исцртали свастикама. Дали су 6 година, нико није говорио да они ништа нису учинили. У датом случају видели смо да закон штити интересе свих група. Затим, случај са Pussy riot у Храму Христа Спаса је рецидив, оне су и раније учествовале у антиморалним акцијама које су садржале у себи елементе кривичног дела.

Необично на како је гласан одјек наишао процес. Red Hot Chili Peppers, Мадона, Стинг, многи познати људи су се заложили за девојке. Чиме се може објаснити овај одјек и коме је он на крају ишао на руку?

Наталија Јевдокимова:  Руководство земље је желело да ограничи нападе на цркву. Али када је испало то што је испало, није било повратка, кад смо већ замахнули и рекли да је то кривично дело, назад се није могло. Ја озбиљно сумњам да власти нису претпостављале да ће случај добити тако широк светски одјек.

Андреј Мељков : Очигледно познати људи су могли да се нађу у заблуди. Сумњам да је сер Пол Макартни детаљно проучавао суђење и гледао превод песме – Вероватно је тамо случај био приказан у олакшаном формату: изашле, отпевале песмицу против Путина и за то су их ставили иза решетака. Тешко да су се познате личности у иностранству удубљивале у суштину дешавања.

Затим ако узмемо Велику Британију где живи Макартни. Знамо за ситуацију са Асанжем, којем у случају изручења у САД може да прети смртна казна. Он такође никога није убио, прочуо се по својим раскринкавањима. А власти Велике Британије? Оне су упркос свим међународним правилима претиле да ће заузети амбасаду суверене државе која му је пружила азил.

Зашто тада сер Пол није писао писма подржке Асанжу и није захтевао демократске слободе у Великој Британији? Ми видимо двоструке стандарде. Мени се чини да су овде у питању неке геополитичке игре, покушај притиска на Русију уз коришћење познатих имена.

Хајде да пробамо да резимирамо. Искрено говорећи, понекада се чини да о Pussy riot говоримо превише, можда више него што би требало. Неко ће рећи: то је савремени пример Херострата кога су од 4. века наше ере тако покушали да забораве да га памте до данас. Али ипак девојке панкерке су поставиле пред су поставиле пред нама низ обзиљних питања – моралних, друштвених. Хајде да се замислимо. рАзуме се, у животу треба да буде места за саосећање.

Наталија Јевдокимова: Са тим девојкама треба другачије. Младе су, не представљају превише шта чине, ја бих тако рекла. Хајде да радимо са омладином. Иста та црква коај се бори за душе. Ја бих на месту наших свештеника позвала ове девојке, разговарала са њима. Добро знам ову арт-групу Рат (у којој је била једна од учесница Pussy riot Надежда Толоконикова и њен муж, примедба уредништва), која је код нас у граду приређивала естетски не баш пријатне перформансе. Мани се не допада много од оног што они раде. Али сматрам да се против тога не треба тако борити – значи, нешто им не одговара у животу и они не знају како са тим да изађу на крај. То су епатажни млади људи, али ипак треба мислити како да се са њима ради.

Андреј Мељков: По скупу чинилаца то се може сматрати нападом на цркву и тежњом да се што више људи увреди, понизи. Оне су и саме говориле да црква мора да се реформише, мења. Људи који не сматрају себе верницима покушавају да са стране прекрајају цркву, институцију са историјом дугом 2000 година. Савремени свету целини, наравно, залаже се за секуларизацију, тачније покушај да се смањи улога цркве у животу друштва. Али то су већ питања геополитичког формата. У Русији, каошто видимо, на срећу, тако је за сада немогуће и дати процес је показао да интересе верника, њихова законита права штити држава.