Прочитај ми чланак
(Двери)
Текст потписника ових редова, „Фаустуљци из нашег сокака“, објављен је на сајту Двери 23. априла 2013. године (написан је два дана раније), непосредно пре него што је Александар Вулин на Радио Телевизији Србије изјавио да подноси оставку на место челника државне канцеларије за Косово и Метохију.
Навео је два разлога за свој поступак: споразум потписан у Бриселу није довољно добар за Србију и народу на Косову и Метохији не може да погледа у очи ако би остао на месту на ком је сада, јер им није обећао да ће споразум тако изгледати. У тексту о „фаустуљцима“ поменуо сам извесне Вулинове ставове после споразума у Бриселу – пре свега да параф није исто што и потпис, и да је могуће да ће доћи до извесних преокрета када се споразум стави на увид јавности Србије. До преокрета није дошло, и Вулин је, јавно, на РТС-у, поднео оставку. Зашто је то урадио, рекао је.
Да ли осим наведних разлога оставке има још нечега? Вероватно. Рецимо, он је релативно млад политичар, и није му до тога да заврши каријеру пре времена пуцајући себи у слепоочницу звану следећи избори. То је, наравно, сасвим легитимно: човек мисли о својој будућности. Било како било, Вулин је поднео оставку, и тиме показао пут за излазак из кризе у којој смо се, због издаје Устава Србије која јесте издаја Косова, обрели.
А то је пут којим треба да крену и главни актери кризе: Пре свега, Вучић и Дачић, јер су најодговорнији за стање у коме смо се нашли. Ових дана они се непрестано правдају како нису издајници, бусају се у своје јуначке и патриотске груди, машу видовданском заставом и куну се у Србство.
Уз то, Вучић прича како му стално стижу претње, како је његов живот угрожен, како му је тешко, итд. Управо због свега тога, најмање што он и Дачић могу да ураде јесте да поднесу оставке и да затраже нове изборе, на којима ће кандидовати своју политику дајемо Косово за ништа. Они више нису легитимна власт ове државе. Јер, на власт су дошли (на покраденим изборима 2012. године! са сасвим другачијом причом, која је гласила (наравно, мало ЕУ фризирана): „Главу дајем, Косово не дајем“. Изборе никад не би добили да су људима рекли да су већи Тадићи од Бориса Тадића.
Уважена господо из Владе Србије!
Иако нисте Вучић и Дачић, и вама ће, духовно и морално, пријати оставка. Рецимо, министар културе, г. Петковић, је човек који не зависи од министарских примања, имао је, све до сада, своје достојанство, мајка му је монахиња, слушкиња Христа, Бога Лазаревог и Обилићевог, и то је довољан разлог да издајницима Косова каже: „Ево моје оставке, господо!“
Уважени народни посланици!
Имате шансу да напустите партије које гласају за издају Косова и Метохије, јер вам Устав то право даје. Ваши мандати нису везани за странке којима сте припадали. Ви сте, пре свега, народни изабраници. Напустите издајничке странке и станите на страну Космета.
Во се веже за рогове, а човек за реч. Зато је Александар Вулин, човек који је држао до своје речи, свима у власти показао пут.
Пост скриптум
Црвић ми не да мира; онај стари, како Лаза Костић рече, „рушитруд“. Дође, па грицка питањем: „А шта ако је Вулин поднео оставку зато што се Канцеларија за Косово и Метохију укида? Добар маркетинг пара вреди – остаће упамћен по гесту који га не кошта ништа, поготово ако се узме у обзир да је у интервјуу На РТС-у Вучића дизао у звезде, као Здравко Чолић који интерпретира песму Бранка Радичевића посвећену Мини Караџић („Пјевам дању, пјевам ноћу“), па га је „дигао са земљице“ и „метнуо међ звездице“. Дакле, Вулин и Вучић и даље играју игру доброг патриотизма“. Тако мени црвић сумње. А ја црвићу: „Без обзира на све, оставка је добра ствар. Сама та реч у новинама и у етру добро звучи, и може бити заразна, макар и не била епидемична – нарочито међу онима који нису остали без савести, а налазе се на власти“.
Дакле, Николићу, Дачићу и Вучићу – оставка, оставка, оставка!
Иначе, како каже народна песма (не ја, господо, не ја): „А што питаш за проклетог Вука?/ Проклет био и ко га родио!/Проклето му семе и кољено!/ Он издаде цара на Косову!“
Димитријевић Владимир
