Прочитај ми чланакПрезентација „плана победе“ украјинског председника Владимира Зеленског на протеклој седмици изазвала је низ коментара, пре свега због неуспешних покушаја нуклеарне уцене и идеје о поновним преговорима и „размени територија.“
Западни савезници Украјине, као и раније, показали су незаинтересованост за предлог Зеленског, што је изазвало додатне тензије у украјинској јавности.
Међутим, прави извор напетости долази из разговора о могућем примирју и о овим „разменама територија“. Иако су на Западу из пристојности саслушали план Зеленског, реакције су биле млаке и, како извори наводе, пуна досаде јер план није донео ништа ново.
Представници западних држава, попут канцелара Немачке Олафа Шолца, су јасно ставили до знања да испорука ракета дугог домета за нападе на Русију није опција.
Министар одбране Сједињених Америчких Држава, Лојд Остин, је чак изнео саркастичну сугестију да би Украјина требало да се ослони на сопствене беспилотне летелице за нападе на руске циљеве, јер су западне ракете превише скупе.
Штавише, додатна средства за противваздушну одбрану нису приоритет јер их ни западне земље немају довољно, а нема ни планова да се украјински систем ПВО надограђује у овој фази.
На овај пасивни одговор Запада Зеленски је реаговао изјавом која је изазвала буру – рекао је да Украјина има само две опције: Придруживање НАТО-у или нуклеарна бомба.
Ово је довело до брзе реакције западних савезника, и Зеленски је, после брифинга од стране моћнијих играча, морао да се повуче из свог става и објасни да је погрешно схваћен и да Украјина заправо никада није планирала развој нуклеарног оружја.
Након што је овај покушај дестабилизације пропао, у причу је уведена нова претња – наводни долазак севернокорејских војника на фронт у Украјини.
Иако је овај наратив деловао застрашујуће за Кијев и Сеул, друге стране су остале скептичне јер није било уверљивих доказа о присуству севернокорејских трупа на терену. Убрзо је постало јасно да је ово још један пропагандни трик, јер нема званичних потврда о доласку севернокорејских војника у Украјину.
С друге стране, бивши командант украјинских оружаних снага, сада амбасадор Украјине у Великој Британији, показао је веће разумевање за оно што Запад заправо жели.
Он је изјавио да би Украјина могла мобилисати и жене уколико би то било потребно за „слободу Европе“, што је поново изазвало бурне реакције у јавности. Иако је израз „слобода Европе“ више слоган него стварни циљ, јасно је да се Украјина суочава са све већим притиском да допринесе сукобу што већим бројем војника, чак и по цену сопствене демографске будућности.
Док се ове тензије гомилају, руски председник Владимир Путин је одржао састанак са представницима медија земаља БРИКС-а. Током овог догађаја, Путин је послао јасну поруку – Русија је спремна да настави борбу, и победа ће, по његовим речима, бити на руској страни.
Путин је подвукао разлику између руских и НАТО снага, истичући да НАТО води рат против Русије користећи украјинске војнике, док руска војска сама производи и користи високотехнолошко оружје, без ослањања на треће стране.
У овој изјави лежи кључна разлика између руских и украјинских снага, јер Украјина зависи од помоћи Запада, док Русија показује све већу војну самосталност.
Зеленски је у свом плану победе изоставио кључну ставку – враћање на границе из 1991. године, што је изазвало додатне спекулације о његовим правим намерама.
С друге стране, Путин је са осмехом изјавио да је спреман да настави сукоб док НАТО не одлучи да је уморан од борбе. Ова Путинова осмехнута изјава, у којој је он индиректно позвао НАТО да размисли о наставку сукоба, изазвала је расправе о могућности примирја, иако је руски председник јасно ставио до знања да никакво „размењивање територија“ није опција.
Према Путину, територије за које се руски војници боре су већ део Русије – Луганска Народна Република, Доњецка Народна Република, Запорошка и Херсонска област.
Путин је јасно истакао да евентуални мировни преговори не смеју бити привремени договори који ће омогућити НАТО-у да се прегрупише и наоружа за нови сукоб.
Уместо тога, циљ је постизање дуготрајног и стабилног мира. Ова порука је била усмерена како ка западним силама, тако и ка унутрашњим снагама у Украјини које све више разматрају могућност тражења мира под руским условима.
Путин је такође дао занимљиву дефиницију БРИКС-а, рекавши да то није анти-западна организација, већ „само не-западна.“ Овај појам „не против Запада, већ само не-Запад“ указује на промену глобалног поретка, где земље изван западне сфере утицаја стварају сопствене економске и политичке блокове, не увек у директној опозицији Западу, али свакако изван његовог утицаја.
Овај дуготрајан процес редефинисања глобалних односа неће се одвијати брзо, али је јасно да свет полако постаје мултиполаран, са све већом улогом земаља као што су Русија, Кина, Индија и Бразил.
У таквом контексту, Русија се позиционира као кључни играч у новонасталом глобалном поретку, што Западу намеће нове изазове у одржавању своје доминантне позиције.
