Прочитај ми чланак

ПУТИН: Рекао сам Трампу у две речи шта мислим о инциденту у Керчком мореузу

0

Потребно је да Русија и САД воде дијалог о свим сложеним темама, укључујући Споразум о ракетама средњег и малог домета и Споразум о неширењу нуклеарног наоружања. То је важно и за друге земље, рекао је председник Русије Владимир Путин.

На конференцији за новинаре у оквиру самита Г20 у Буенос Ајресу Путин је истакао да му је жао што не успева да одржи састанак с америчким председником Доналдом Трампом у пуном формату, констатовавши да је такав састанак одавно потребан.

Руски председник је нагласио да је са шефом Беле куће поразговарао током успутног сусрета и да је у две речи одговорио на његова питања о инциденту у Керчком мореузу.

„Ми смо, ипак, како се то каже, успут — тамо сви једни с другима тако комуницирају — поразговарали. У две речи сам одговорио на његова питања о инциденту у Црном мору. Он има свој став о тим питањима и проблемима, ја свој. Свако је остао при свом мишљењу, али у сваком случају ја сам га информисао о свом виђењу тог инцидента“, казао је Путин.

Он је истакао да су руски граничари у Црном мору поступали строго по Уставу своје земље, онако како би учиниле њихове колеге из било које друге земље у случају изненадног нарушавања државне границе.

Руски председник је додао да се нада да ће састанак с америчким колегом бити одржан када америчка страна буде спремна за то и нагласио да неће постављати никакве услове за тај сусрет.

Три украјинска војна брода су 25. новембра нелегално прешла руску државну границу, пловећи из Црног мора у Керчки мореуз. Бродови су неколико сати изводили опасне маневре, не одговарајући на легалне захтеве руских граничара. Бродови су потом задржани и ухапшени су сви чланови посаде. међу којима су били и припадници Службе за безбедност Украјине.

Амерички председник је дан пред почетак самита Г20, на којем је требало да се састане с руским председником у пуном формату, отказао тај сусрет због, како је навео, инцидента у Керчком мореузу.

Трамп је одрастао и искусан човек

Путин је, такође, рекао да не верује да је Трамп отказао састанак с њим због неких страховања, јер је амерички председник „одрастао и искусан човек“.

Руски лидер је подсетио да је првобитно било планирано да се билатерални састанак с Трампом одржи у престоници Француске, на маргинама обележавања 100-годишњице окончања Првог светског рата.

„Због тога смо тај састанак одложили у Паризу, јер нисмо желели да нарушавамо планирани распоред у оквиру свечаности у вези с обележавањем стогодишњице окончања Првог светског рата, како не бисмо стварали проблеме домаћинима. И онако је тамо било много гостију – 90 шефова влада и држава. Одложили смо састанак за Буенос Ајрес. Нажалост, суочили смо се с том провокацијом у Црном мору. Судећи по свему, америчка страна је из тог разлога сматрала да није сврсисходно одржавати тај састанак“, рекао је Путин.

Дневници украјинских бродова доказ да је провокација планирана

У бродским дневницима украјинских бродова, који су задржани у Црном мору, записан је задатак да се уђе у територијалне воде Русије. То потврђују и сведочења морнара, изјавио је Путин.

Током конференције за новинаре руском председнику је постављено питање да ли је успео да убеди друге лидере Г20 да је инцидент у Црном мору био провокација Украјине.

„Реакција је била мирна. Не знам да ли сам успео у то да их убедим или нисам, то треба њих питати“, рекао је Путин.

Он је додао да је изложио свој и не само свој став, као и хронологију развоја догађаја.

„Против тога је тешко бунити се. Какве могу бити замерке, ако је у бродском дневнику записано да је тим бродовима постављен задатак да тајно уђу у наше територијалне воде и да тајно прођу кроз Керчки мореузу. А шта је то? То је планирана провокација. Из докумената се види и из сведочења самих морнара. То је све. Шта ту има да се каже? Нема ту шта да се замера“, додао је Путин.

Ратно стање у Украјини због предизборне трке

Говорећи о ситуацији у Украјини Путин је истакао да ће Русија пратити даље догађаје у тој блиској земљи.

„Видећемо како ће се даље развијати догађаји у Украјини. То нам није свеједно, јер нам је то блиска земља“, нагласио је руски председник и додао да украјинске власти настављају да воде политику која је усмерена на пљачкање сопственог народа.

„У условима некаквих борбених дејстава, у условима провокација, с којима имамо посла… власти олигарха је увек лакше да настави политику усмерену на пљачкање сопственог народа и своје државе. То је такав случај, који се и код нас и у Украјини описује у неколико речи: ’Некоме рат, а некоме мајка рођена‘“, рекао је он.

Према Путиновим речима, то је један од разлога због којег актуелна власт у Украјини није заинтересована за мирно решење кризе у тој земљи.

„Знате да у време много масовнијих догађаја у вези с Украјином нико није уводио ратно стање. А сада, уочи избора, треба то обавезно учинити. Због чега? Природно, да би се ограничила грађанска права и слободе, политичка делатност у земљи“, рекао је Путин и додао да је најгоре то што је ратно стање уведено у десет области и то у онима у којима актуелни председник Украјине нема подршку и нема једнодушно одобравање за своју политику.

„То значи да је актуелно руководство Украјине својим рукама поделило земљу — на благородну и ону која то баш и није“, закључио је Путин.

Руски председник је додао да не одбија контакте с украјинским лидером, али је навео да је та комуникација сложена и да није јасно о чему могу да разговарају.

„Заиста, разговора није било, али то не значи да прекидамо сваку комуникацију. Иако је комуницирати тешко јер није јасно о чему да разговарамо, ништа се не испуњава“, рекао је Путин, наводећи као пример случај из Луганска, када је уз учешће представника ОЕБС-а постигнут договор о решењу сукоба.

„ОЕБС је, чини ми се, педесет пута информисао о томе да су створени услови за то повлачење, које је формулисала украјинска страна, да нико не пуца током седам дана. ОЕБС је педесет пута констатовао да се то догодило. А украјински партнери кажу: ‘Не, али ви нисте чули, а ми смо чули да је неко пуцао“, рекао је Путин.

Важно је да завршна декларација Г20 постоји

Коментаришући завршну декларацију лидера Г20, Путин је оценио да она има уопштени карактер, „округли“, али да је важно да она постоји.

Према његовим речима, спорови у вези с низом елемената завршног саопштења Г20 су постојали, укључујући питања миграционе кризе и трговине.

Руски председник је подсетио да завршни документ недавно одржаног самита Азијско-пацифичке економске сарадње није ни био усвојен.

„Овде до тога није дошло, напротив, завршни документ је усаглашен“, навео је Путин и додао да сматра да су организатори из Аргентине учинили све што могу да тај документ буде објављен и да га потпишу сви учесници скупа.

Према Путиновом мишљењу, завршни документ сусрета је веома важан јер указује на најважније проблеме којима се бави Г20 и правце којима земље треба да иду како би решиле постављене задатке.

„Сматрам да је то ипак позитиван резултат“, закључио је Путин.

Саудијски принц разјаснио своју улогу у убиству Хашогија

Руски председник се данас, на маргинама самита Г20, састао и са саудијским принцом престолонаследником Мухамедом бин Салманом, с којим је разговарао о ситуацији на тржишту нафте и договорио се с њим да је заједно прате и да оперативно реагују на све што се догађа у тој сфери.

Према његовим речима, Русија и Саудијска Арабија су се договориле да се продужи споразум ОПЕК-а и земаља које нису чланице те организације, али да за сада нема слагања у вези с обимом смањења производње нафте.

Саудијски принц је руском председнику објаснио свој став о убиству саудијског новинара Џамала Хашогија, који је радио као дописник „Вашингтон поста“.

„Што се тиче ситуације у вези с убиством саудијског новинара у Турској, престолонаследник је о томе говорио на нашем првом сусрету, на првом заседању Г20. Он је о томе говорио сам и објаснио свој став“, рекао је Путин.

Хашоги, који је радио као коментатор за амерички лист „Вашингтон пост“ и од 2017. године живео у САД, нестао је у Турској 2. октобра након што је ушао у здање Генералног конзулата Саудијске Арабије у Истанбулу. Саудијски државни медији су 20. октобра саопштили да је новинар, према подацима генералног тужиоца, убијен након свађе са сарадницима Конзулата.

https://youtu.be/dmLxqkT6nXI

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!

4 коментара “ПУТИН: Рекао сам Трампу у две речи шта мислим о инциденту у Керчком мореузу

  1. fićo каже:

    Порука може да се пошаље на сто начина,битна је њена садржина.Не знам шта би друго чуо Путин од Трампа и у“пуном формату“,формат је само формат.Жао ми је што Срби и Руси немају достојније представнике и пузећи пред осведоченим непријатељима понижавају и цели народ.Видиш совјетског вођу и Тита па упоредиш са овим гузолизцима.Неупоредиво.

  2. NgoeuInformer каже:

    Strast razumevanja: o Josipu Brozu Titu sa distance

    (Ivo Goldstein. Slavko Goldstein, Tito, Akademska knjiga, Novi Sad 2018, str. 911)

    Latinka Perović

    Trideset pet godina posle smrti Josipa Broza Tita, u Zagrebu je, 2015. godine, u izdanju Profila, objavljena njena dosada najpotpunija biografija. Njeni su autori Ivo Goldstein i Slavko Goldstein. Pre toga (2011) u Ljubljani, u izdanju Cankarjeve založbe, objavljeno je delo slovenačkog istoričara Jože Pirjevca Tito in tovariši. Hrvatski prevod ovog dela (Tito i drugovi) objavljen je u Zagrebu 2012, a srpski prevod, pod istim naslovom, u Beogradu 2013. godine. Zbornik radova sa Međunarodnog naučnog skupa Tito – višenja i tumačenja koji je, u organizaciji Instituta za noviju istoriju Srbije, održan u Beogradu 2010, objavljen je 2011. godine. Bili su to prvi ozbiljni pomaci istorijske nauke u proučavanju ličnosti i dela Josipa Broza Tita.

    Ove, 2018. godine agilna novosadska Akademska knjiga reprintovala je Tita Ive Goldsteina i Slavka Goldsteina, dajući svoj doprinos započetom naučnom dijalogu.

    O Titu je napisano mnogo knjiga (više od 2000), različitih po karakteru i vrednosti. Za „Bibliografiju“, Goldsteinovima je bilo potrebno 18 stranica. Ustvari, „titologija“ zaslužuje posebnu studiju. Iz nje bi se mnogo toga videlo. Neki autori, kao Vladimir Dedijer, javljaju se u dvostrukoj ulozi: oni su i utemeljivači i harizme i kulta ličnosti Josipa Broza Tita (1953) i začetnici deharizmatizacije i razgradnje kulta ličnosti (1981, 1984). Posle Titove smrti (1980) došlo je do satanizacije i banalizacije njegove ličnosti, do posmatranja njegove uloge, kako je rekao sociolog Todor Kuljić, iz „žablje perspektive“. Literatura o Titu ogledalo je intelektualne i moralne zrelosti sredine u kojoj je nastala, kao i lične i profesionalne kulture autora. U njoj se ogleda i jedno shvatanje istorije. „Svako vreme ima prema sebi istoriju“ – govorio je Stojan Novaković.

    Ivo Goldstein i Slavko Goldstein ostvarili su uvid u ono što je pre njih ili paralelno sa njima pisano o Josipu Brozu Titu. U prilogu „Tito kao povijesna tema: od znanosti do šunda“ (XV. Dodaci) skrupulozno su analizirali literaturu o Titu, da bi u „Predgovoru“ precizirali svoj pristup i označili šta je lični udeo svakoga od njih u zajedničkom poduhvatu. Bili su za taj poduhvat temeljno pripremljeni. Reč je o dvojici autora koji su u Hrvatskoj godinama, odnosno decenijama bili izuzetno plodni i značajni.

    Zajednička dela Ive Goldsteina i Slavka Goldsteina su monumentalna monografija Holokaust u Zagrebu (2001), a zatim Jasenovac i Bleiburg nisu isto (2011). Dobri poznavaoci dela Miroslava Krleže, ličnosti važne za biografiju Josipa Broza, pisali su o njemu.

    Iz obimnog dela svakog od njih, pomenuću biografiju Josipa Broza Tita (od rođenja do 1937), koja je, kao feljton, objavljena 1982. godine u tadašnjem zagrebačkom nedeljniku „Danas“. A iz obimne bibliografije Ive Goldsteina, njegovu sintezu „hrvatske povijesti 20. stoljeća“: Dvadeset godina samostalne Hrvatske (2010) i Povijest Hrvatske 1945–2011 (I–III) (2011).

    Višestrana pripremljenost Ive Goldsteina i Slavka Goldsteina kvalifikovala ih je za pisanje Titove biografije, ali nije umanjila težinu njihovog zadatka. Za razliku od istoričara – empiričara koji slaže činjenice, Goldsteinovi su rešavali naučne zadatke koje im je postavljao dug, buran i bogat život Josipa Broza Tita. U njihovom delu osećaju se i dinamičnost i dramatičnost toga života: njihov Tito čita se sa interesovanjem.

    Šta je to što knjigu Goldsteinovih o Titu razlikuje od brojnih knjiga o njemu? Zašto ej ona važan iskorak iz „titologije“? Važan prilog novijoj istoriji jugoslovenske države sa kojom se Tito identifikovao i sa kojom je bio identifikovan? Tražeći odgovore na ova pitanja, u ovoj prilici mogu da ukažem samo na ono što meni izgleda da je bitno. A bitnog ni u najsloženijim sadržajima nema mnogo.

    Goldsteinovi su Tita posmatrali kao pojavu 20. veka. Sa razlogom su se pozvali na Fitzroya Maclena koji je, pred Titovu smrt, o njemu rekao:

    „Ako je ikada postojalo dijete 20. stoljeća, bio je to Josip Broz Tito… Krvavi međaši toga stoljeća utjecali su na njegov razvoj i imali odraza na njegovu karijeru. A on je sa svoje strane obilježio stoljeće. Oni idu zajedno: čovjek i to vrijeme“.

    Goldsteinovi vode čitaoca kroz to vreme i posmatraju Tita u njemu. To jest: u Prvom svetskom ratu i na rubovima Oktobarske revolucije. U Kraljevini Jugoslaviji, jednoj od najzaostalijih država u Evropi. U Komunističkoj partiji Jugoslavije koja se, delujući dvadeset godina kao zabranjena, u osloncu na prvu zemlju socijalizma, oblikuje kao revolucionarni subjekt. U gerilskom ratu protiv nacizma i fašizma, uz jasan cilj: „nema povratka na staro“ – ni u socijalnom ni u nacionalnom smislu. A zatim, dolazak na vlast, uz obračun sa saradnicima okupatora, sa stvarnim ili potencijalnim neprijateljima. Teško će se naći delo u kome je taj obračun, naročito u Hrvatskoj i Srbiji, tako temeljno opisan kao kod Goldsteinovih. A zatim, sukob sa Staljinom. Traženje načina da se sačuvaju principi, a ne žrtvuju tekovine oslobodilačke borbe, pre svega – jedinstvo i nezavisnost zemlje. Usponi padovi… Na kraju konzervativni zaokret i put u katastrofu. Kakav zaključak izvode Goldsteinovi iz dubinske analize svake od etapa istorijskog procesa, koje su istovremeno i deonice životnog puta Josipa Broza Tita?

    „U današnjim razmišljanjima i ocjenama Tita“, kažu Goldsteinovi, „mnogi prave vrlo tipičnu grešku: vrijednosne kategorije današnjeg vremena prenose u neka prošla vremena i zamjeraju Josipu Brozu što je u svoje doba učinio ovo ili ono ili što nešto nije učinio. Uopće ne uzimaju u obzir što se, realno gledano, u konkretnim okolnostima moglo učiniti“. Drugim rečima, ne posmatraju Tita ni kao istorijsku ličnost ni kao ljudsko biće, a naročito u povezanosti jednog i drugog. U svojoj knjizi, Goldsteinovi čine upravo suprotno. Oni nastoje da sa distance sagledaju celinu. U tom smislu, njima je, kako sami kažu, po metodu najbliži – Jože Pirjevec.

    Postoji nešto što ni svaki pisac biografije istorijske ličnosti ne uzima u obzir, a to su teškoće vladanja ne samo u određeno vreme nego i na određenom prostoru. Tito je uvek težio ravnoteži snaga, često primenjujući taktiku vruće – hladno. On je podsticao obračune, revanšizam i nasilje, da bi ih zatim krotio i stavljao pod kontrolu. U bipolarnom svetu, to je bio pokušaj između Istoka i zapada, koji će se završiti u politici nesvrstavanja. Na unutrašnjem planu, pokušaj ravnoteže između federalnog vrha i republika, između razvijenih i nerazvijenih, elita i masa – da bi završio u samoupravljanju.

    Najteže je svakako bilo pronaći ravnotežu između dve ideologije. Tito, kako pokazuje knjiga Goldsteinovih o njemu, nikada nije prestao da bude protivnik kapitalizma, višepartijskog sistema i liberalizma. U krajnjoj konsekvenciji, bio je komunista, boljševik, pa i staljinista. Goldsteinovi prate njegovu evoluciju od autokrate do reformatora, ali i zaustavljanje pred Rubikonom. Alfa i omega njegove vladavine bilo je jedinstvo Partije kao osnovna poluga jedinstva države. Kada je vreme počelo da ga prevazilazi, tačnije kada je postala neodrživa ravnoteža između proklamovanog i stvarnog, Tito je (1972) otvoreno odbacio proklamovano. Označio je kao pogrešnu orijentaciju KPJ na Šestom kongresu (1952) na napuštanje monopola vlasti. Čistkama u Sloveniji, Hrvatskoj i Srbiji (1971/72) bili su „ispražnjeni“ novi okviri koje su sugerirali privredna reforma 1965. i Ustav 1974. godine. Osujećena je alternativa državnosvojinskom odnosu i partijskom monopolu. Deset godina sa Titom i skoro toliko posle njegove smrti bilo je dovoljno da se utre put u katastrofu.

    Tito nije tvorac sopstvene harizme i kulta ličnosti. Ali se postepeno navikavao i na jedno i na drugo. Udaljavao je potencijalne protivnike svojoj vlasti (Hebrang, Đilas, Ranković, hrvatski prolećari, srbijanski liberali). Sa slabljenjem njegove fizičke i intelektualne snage oko njega se stvarala dvorska atmosfera sa naslednicima koji su mogli samo da ga imitiraju.

    Među knjigama o Titu, barem onim koje ja poznajem, nema knjige koja bi po opisu poslednjeg razdoblja Titovog života, opisu koji dostiže nivo istorije, bila uporediva sa knjigom Goldsteinovih. Oni, na kraju, kažu da su njihova dužnost i cilj bili „da prezentiraju svu kompleksnost jedne izuzetne ličnosti i vremena u kojem je ona živjela i djelovala“. Oni ostavljaju čitaocima da se pitaju da li su jugoslovenska država i društvo, sa Titom i uz njega, postigli najviše što su mogli ili ih je on sprečio da odu dalje. Biograf istorijske ličnosti može da uoči pitanje, možda suštinsko za nju, koje ona sama nije bila u stanju da uoči.

    „Često se događa“, kažu Goldsteinovi u zaključku svoga dela, „da čovjek koji ima određenu moć, a prijeđe svoj zenit, posebno veliki čovjek, državnik, moćnik, više ne može odgovarati izazovima trenutka. Da li se apsolutna moć uopće isplati kad se ona pretvara u apsolutno opterećenje s kojim se svatko tko je predugo posjeduje neminovno neće moći nositi? Tito je posljednjih godina života postao usamljen čovjek koji je nesvjesno, djelomično zbog svog boljševičkog habitusa, ali i zbog pritiska okoline, sam sebi oduzeo apsolutnu slobodu koju je imao i postao zatočenik samog sebe… Iz svega proizlazi da je Josip Broz Tito propustio mnoge prilike da svoju svemoć iskoristi za nešto mnogo više, da nadogradi ono što je postigao u prvoj fazi svojeg burnog i bogatog života“. Međutim, Tito Goldsteinovih otvara i pitanje: zašto nije učinjeno posle njega?

    1. Радо Мир каже:

      ЗЛАЈО!!!
      ЗНАШ ЛИ ТИ ШТА ЈЕ СПАМ, ЗЛАЈО?!
      Е па, Злајо, роде… ово нема никакве везе са темом и зато је СПАМ!!!

  3. Слободан српски херој каже:

    Došli Merkel, Obama i Putin u Bosnu i povede ih Dodik , kao dobar poznavatelj tih krajeva, u lov. Parkiraju kraj šume i krenu pešice. Vozači i novinari ostanu ih čekati kraj vozila. I tako prođu kilometar, dva, 10. I eto ti medveda. Ugleda on njih, a Dodik poviče:

    – BJEŽIIIIIIIIIIIIIIII

    Merkel i Obama odmah udare u trk, a iskusnom lovcu Putinu nije jasno zašto trče a imaju puške, on bi odmah pucao. No, krene za njima. Trče tako kilometar, kadli Merkel ostane bez daha. Putin stane da će upucati medveda, ali Dodik natovari Angelu na leđa i opet viče:

    -BJEŽIIIII

    …i udari u trk. Obama i Putin krenu za njim. Putinu opet ništa jasno, zašto ne pucaju? Trče oni još dva kilometra, kad posustane i Obama. Viče Dodik Putinu: ‘Stavi ga na leđa i BJEŽIIIII!’ Putinu sve nešto nije drago, pucao bi, ali ponosan da može pokazati da je jači od američkog predsednika. Stavi on Obamu na leđa i beže oni dalje od medveda.
    Trče oni još dva kilometra, kad Putinu dosadi, on će upucati medveda. Baci on Baracka s leđa, okrene se i upuca medveda. Dodik se hvata za glavu, a Putin mu kaže:
    – Ajde Dodik glupi Dodik, nećeš ti meni govoriti što da radim…
    A Dodik odgovara:
    – E kad sam ja toliko glup, sad ti nosi medveda još 5 kilometara!

Коментари су затворени.