Прочитај ми чланакСедмог јула, током самита НАТО-а у Варшави, пољски Сенат је усвојио резолуцију којом се тзв. „Волински масакр“ проглашава геноцидом.
Седмог јула, током самита НАТО-а у Варшави, пољски Сенат је усвојио резолуцију којом се тзв. „Волински масакр“ проглашава геноцидом.
Ова резолуција је нека врста освете Украјини за хероизацију Организације украјинских националиста (ОУН) и Украјинске устаничке армије (УПА), које су прослављене одлуком Врховне Раде 9. априла 2015. године – баш у време посете Кијеву председника Пољске Бронислава Коморовског.
Не само да је овај гест нанео ненадокнадиву штету самом Коморовском, који је у то време водио предизборну кампању, већ су то и Пољаци оценили као јавно понижавање њиховог председника и части целе нације.
Треба рећи да је одлука Врховне Раде (украјинског парламента) тог дана донета грешком: данашња украјинска политика је толико непрофесионална да у Кијеву једноставно нису били у стању да израчунају одговарајући датум – „па се десило“ оно због чега су се Украјинци касније веома кајали.
Зато се сада пољски Сенат специјално припремио за посету Порошенка и адекватно му одговорио, ставивши га, без сваке сумње, у веома тежак положај, иако то није коначна одлука.
Резолуцију Сената још треба да одобре Сејм и председник Пољске, али не треба сумњати да ће признавање геноцида ускоро добити законски облик.
Текст резолуције је крајње оштро формулисан: говори не само о активностима ОУН-УПА и СС дивизије Галичина, већ и о осталим „украјинским колаборационистичким формацијама“, а оптужница се односи генерално на све „украјинске националисте“, чија је жртва у Другом светском рату било преко сто хиљада људи различитих националности.
Треба рећи, овако велики број помиње се по први пут – раније су вођене дебате да ли је жртава украјинског геноцида било 20-30 хиљада Пољака или тај број достиже сто хиљада?
Једанаести јули је дан када су 1943. године Украјинци одједном напали 150 пољских села. Одсад ће се тај датум званично обележавати као пољски Национални дан сећања на жртве геноцида који су починили украјински националисти над грађанима Друге Републике током 1939-1945. године.
Треба рећи да се у Пољској у више наврата покретало питање проглашавања тих догађаја за геноцид, али су државни интереси преовладавали. Свађати се са Украјином сматрало се у Варшави несврсисходним.
Године 2003. су председници двеју земаља открили споменик жртвама масакра и објавили заједничку изјаву.
Половином 2009. године – на таласу разочарења због кијевске реалности и након признавања за хероја Украјине Степана Бандере и Романа Шухевича, одговорних за масовна убиства Пољака – пољски Сејм је усвојио специјалну резолуцију у којој је Волински масакр назван „масовним убиствима која су имала карактер етничког чишћења и обележја геноцида“.
Међутим, од директне оптужбе за геноцид тада су ипак одлучили да се уздрже.
Пољски политичари, укључујући и претходног председника Бронислава Коморовског, давали су прилично чудне изјаве у вези са невиношћу Украјинаца – наводно, масакр је највероватније испланирао Стаљин а спровели су га преобучени припадници НКВД.
Највећи посао са пољске стране је одрађен у време Јануковича 2013. године. Кијев је тада предложио читав програм заједничког обележавања 70. годишњице догађаја, а тадашњи председник Врховне Раде, Владимир Рибак, чак је позвао на утврђивање заједничког Дана сећања и помирења Украјинаца и Пољака.
Украјина се веома плаши покретања одговорности Украјине за геноцид и његовог дизања на официјелни ниво. Претходне власти у Кијеву су то некако успевале да избегну. Међутим, садашња није могла.
Усвајање резолуције – доказ је великог разочарења Пољске у нову украјинску власт.
Пољска политика према Украјини налази се у кризи. Карактерише је, пре свега, велика недоумица: шта даље.
И Пољаци су толико година доприносили да се на власт у Кијев доведу проевропске снаге, а онда се одједном испоставља да су сви у Кијеву – одреда бандеровци!
За Јушченка су мислили: то је једноставно његова лична глупост, због чега се и опекао. Али, на кога данас играти ако су сви бандеровци, а на страни проевропских и истовремено антибандеровских снага нема никога?!
Проблем је у томе што се ове две компоненте међусобно искључују – ако је украјински херој (квислинг) Бандера, онда Кијев у Европу неће примити. То јест, модерна државна идеологија Украјине са стране изгледа апсолутно апсурдно: ако желите у Европу – морате осуђивати Бандеру и све попут њега, а ако сматрате себе његовим идејним наследницима – зашто вам је онда уопште потребна савремена Европа?
У ствари, ово је апсурдно само за Пољаке који искрено желе да увуку Украјину у европску заједницу као своју сферу утицаја, о чему се у Варшави већ отворено говори.
За мање романтичне западне савезнике Пољске, све делује прилично разумно: усмери данашњу украјинску политичку елиту тако да одвоји Украјину од Русије – то је сасвим довољно.
Важно је само да Запад не мора да преузме обавезе прихватања ове земље у својству пуноправног члана његове „породице“.
А украјински национализам је својеврсна гаранција да Украјина никакве европске перспективе нема нити ће имати, о чему не престају да говоре званичници ЕУ.
Упечатљиво је то што је истог дана – 7. јула – Врховна Рада усвојила апсолутно супротан закон – о амнестији учесника „антитерористичке операције“ у Донбасу. Тим законом је ослободила од сваке одговорности украјинске милитанте – данашње бандеровце – за злочине почињене над цивилним становништвом.
Превео: Срђан Ђорђевић
