Прочитај ми чланакСудбине српског и јеврејског народа су готово подударне. И у далекој, и не тако давној прошлости, погођени смо великом неправдом: прогонима и погромима, до готово потпуног затирања. Доживели смо и преживели библијско страдање у борби за веру и вековна огњишта. Зато се добро разумемо - каже за "Новости" Исак Асиел, главни рабин Јеврејске заједнице у Србији.
Разговарамо с њим у београдској синагоги, уочиза недељу најављеног наставка техничког дијалога Београда и Приштине у Бриселу. Може ли Србија да сачува Косово, и како – питамо га.
Он је, уз благу примедбу да је као верски достојник изазван на политички терен, овако одговорио:
– Поставили сте ми најтеже питање. Најтеже српско питање. Нажалост, немам одговор.
Наш саговорник ће, међутим, на постављено питање одговорити, касније, порукама из „бекстејџа“. Онако, како то чини сваки Јеврејин, који се мудро и истрајно борио и бори за Јерусалим.
* Како данас видите позицију српске покрајине у светлу притисака на званични Београд и зашто део међународне заједнице не жели да чује аргументе Србије?
– Зато што их ти аргументи подсећају да су направили грешку коју не желе да признају. Стога је лакше поништавати и заобилазити аргументе Србије, јер би њихово прихватање логичким следом водило ка признавању да је све било погрешно.
* Где су те тачке судбинског додира јеврејског и српског народа?
– Примери су готово опипљиви. Српски манастири представљају, данас, политичко питање, јер Приштина, уз подршку утицајних држава Запада, настоји да их преименује у „косовске“ на седницима комитета Унеска за светску културну баштину. Покушава се преименовање Пећке патријаршије, Високих Дечана, Грачанице и Богородице Љевишке у „косовске културне споменике“. Јерусалим, место на којем су стајали Први и Други храм, као и место где су сахрањени праоци и прамајке јеврејског народа: Аврам, Исак, Јаков, Сара, Ребека и Леа у Хеброну, такође су постали политичко питање код исте те организације. Проглашавају се палестинским местима и одузима им се свака историјска веза са јеврејским народом. Довољно је отворити Библију и прочитати историјске чињенице, како би се увидела монструозност те лажи.
* Ваш народ је, потеран у беспуће пре готово две хиљаде година, понео и сачувао обичај, као заклетву, да остаје доследан повратку у отаџбину. Како ту заклетву негују потомци Јевреја?
– На крају сваког обреда венчања младожења згази чашу у парампарчад и том приликом каже: „Ако те заборавим, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја. Нека прионе језик мој за уста моја, ако тебе не успамтим, ако не узвисим Јерусалим у врх весеља свог.“ Јерусалим и Храм се помињу у молитви сваког дана од дана њиховог разрушења. Најзначајнији аспект успостављања државе Израел јесте чињеница да су Јевреји вековима знали да ће до тога доћи. На то су чекали током својих лутања кроз дуге и црне векове. Мало је било рационалне основе за ту веру у евентуални повратак у земљу праотаца. Па ипак су знали да ће вера једног дана бити преточена у историјску стварност. Опстанак Јевреја кроз векове и сакупљање изгнаника у земљи праотаца после Холокауста је потврда вере да „Чувар Израела нити дрема нити спава“.
* Погром Срба са Космета није мимоишао ни косовске Јевреје, 1999. и 2004. Имате ли податак колико их је отуда протерано? Шта је са њиховом имовином?
– Тадашњи председник Јеврејске општине Приштина, сада покојни, Чеда Прлинчевић био је сјајан човек и добар Јеврејин. Мала приштинска заједница је делила судбину са Србима током рата, али по завршетку 1999. наша заједница је протерана. Неки од њих су у Београду и Панчеву, а други су се иселили у Израел. Чеда Прлинчевић је, када су дошли да га истерују из приштинског стана, показао војнику НАТО папир да је председник Јеврејске општине и замолио га за заштиту. Војник је одговорио на енглеском: „Други пут“… Када смо били на једном међуверском скупу, где су представници НАТО говорили о грађењу мултиетничког цивилног друштва, поменуо сам им овај случај и упитао их када ће бити тај следећи пут. Нису имали одговор.
* Шта бисте поручили српском народу у данима који не наговештавају светло на крају тунела, упркос дуготрајним и тешким преговорима под окриљем Брисела?
– Јевреји су као народ опстали без домовине, без политичке моћи и материјалне силе у периоду од 1.878 година. Човечанство је, за то време, следило илузију да судбину човека треба да одређују управо ови фактори који су недостајали јеврејском народу. Јеврејски народ је ипак опстајао увек и изнова као сведок судбине голе материјалне силе. И доживео доба у којем потврда његове вере сведочи да је материјална сила – ништа. Данас је човек достигао највишу тачку материјалне моћи, али она и време су потврда најдубљег духовног и моралног срозавања.
Вишак силе и исцрпљеност духа угрожавају све што постоји. Јевреји су, међутим, преживели управо због истинитости речи пророка Захарија: „Не силом, нити снагом, него Духом мојим, вели Господ над војскама.“ Нису ли они сопственим опстанком доказали да је „Дух мој“ заиста одређујући фактор у историји? Садашњи тренутак је дошао после доба материјализма, како капиталистичког тако и комунистичког, пораза идеала и чега све не. Да парафразирам речи једног јеврејског филозофа, који каже да у наше време дијалектика историје води друштво у фазу у којој „него Духом мојим“ више није идеал већ практична политика, основни захтев да би човечанство преживело. Питање је само у шта се полаже нада: у човека историје или у Бога историје?
* Да ли мислите да црква треба да се држи искључиво верских тема и дилема, или да се више друштвено ангажује?
– Једна од најважнијих и најдубљих порука које цркве и верске заједнице могу да понављају јесте да човек, пошто је накупио толико моћи да је у стању да уништи живот и цивилизацију на глобалном плану, мора научити да се одрекне силе као средства владања или контролисања односа међу људима и народима. У овом тренутку потенцијал голе физичке силе користи се у сврху обесхрабривања и мир се чува равнотежом страха. На овим основама се не може градити мир. Искрено и добровољно одрицање од употребе силе и моћи подразумева искрено прихватање етичких и моралних принципа у организацији живота целог човечанства. Наравно да је истина да човечанство као целина није још увек психолошки спремно да усвоји принцип преживљавања уз помоћ силе духа, али то је циљ којем би требало да тежимо.
* Колико Јевреја данас има у Србији, какав је њихов положај и односи са званичним институцијама?
– Јеврејска заједница Србије броји око три хиљаде чланова. Наши чланови су равноправни грађани Србије у сваком погледу, како права тако и обавеза. Односи са званичним институцијама су веома добри, као и са СПЦ и другим верским заједницама.
* Својевремено сте покренули иницијативу да се представници традиционалних цркава у Србији састају, разговарају и оглашавају о горућим проблемима…?
– Једном недељно се свештеник СПЦ, реис Исламске заједнице и ја састајемо и разговарамо о актуелним друштвеним појавама, њиховим наличјима и како је најбоље и најбрже доћи до решења за добро свих. Теме нам, углавном, наметне време: насиље у породици, алкохолизам, друге болести зависности, разни страхови који обузимају. Разговарамо пред камерама и шаљемо поуку да је све и свагда до људи који желе да се разумеју. Такве емисије и такви разговори заживели су само у Србији. У нашем окружењу их нема.
