Прочитај ми чланакСарадник Недељника, дугогодишњи новинар и дипломирани професор књижевности, провео три месеца радећи у "Самсунговој" фабрици у словачкој општини Галанта. Ово је његово сведочење: Ради се по 12 сати, носе се траке на руци... Отказ се добија за ситницу. У тоалет се иде у пратњи. Малтретирање је непрекидно на послу. А "смештај", то је посебна прича...
У новом броју Недељника откривена је прича о нелегалном раду у срцу Европске уније, и то у веома познатим компанијама. Ово је афера на коју морају да реагују и Београд, и Брисел, и Братислава.
Фото: Недељник
Само у једној фабрици Самсунг корпорације у општини Галанта, ради више од 1.000 људи. А ту су и Јаспластик, ФМ Логистиц, СХЦ, Фине ДНС и десетине других у Словачкој. Деведесет одсто радника у производњи у тим фабрикама су грађани Србије!
Како је могуће да колоне аутобуса несметано превозе хиљаде људи из Србије сваког месеца кроз граничне прелазе одвозећи их у центар Европске уније да раде без уговора о раду? Да ли Министарство рада не зна, Центар за контролу миграција не види, Царина, МУП, МИП… ? То су питања која отвара велико истраживање Недељника, објављено у новом броју, са факсимилима „уговора“ које радници – на туристичкој визи, и са уплаћеним здравственим путничким осигурањем за свега недељу дана – морају да потпишу.
„Једини уговор (врло нејасан) који се потписује у аутобусу пред полазак, јесте онај са Агенцијом чија надлежност се завршава на граници са Мађарском. Одатле, иста агенција само регистрована у Словачкој преузима руковођење и распоређује раднике према потребама сваке појединачне компаније. Путници у аутобусима не знају у који град иду, где ће бити смештени, где и на којем радном месту ће радити“, показало је истраживање Недељника.
Србија смањује незапосленост сваког месеца одвозећи људе са своје територије. Компанија Самсунг (у овом случају) по цени једног просечног телевизора у малопродаји може да исплати дневнице за неколико стотина страних радника. Словачкој на име пореза остаје профит у државној каси, а агенције узимају паре по сваком довезеном човеку. Тај квадрилатерални пакт који функционише годинама, обезбеђује, изгледа, свима корист.
„Две хиљаде две стотине педесет и шести телевизор, две хиљаде две стотине педесет и седми телевизор, шест хиљада седам стотина педесет и четврти шраф је зашрафљен. Ови људи, навикли на било какав посао који им се у Србији нудио, раде ћутећи, гледају у ту траку која се не зауставља. Трака не сме да се заустави. Њихове руке су отекле, ноге не осећају, а у леђа им је закуцан ексер да се не искриве. Две хиљаде две стотине педесет и осми телевизор. Не гледамо ни лево ни десно. Само у траку која бескрајно вози телевизоре. По некаквој траци улазимо у аутобусе, по некаквој траци излазимо из њих и стајемо у ред за туширање. Стајемо у ред за храну. И најзад лежемо да спавамо. Да пијемо. Да бројимо. Бројимо шрафове, бројимо дане, бројимо своје године. У 4.30 часова, поново устајемо и стајемо у ред за WЦ, у ред за аутобус, у линију за улазак у фабрику, на линију где поново ћутимо, заврћемо, склапамо, лепимо…“, описује репортер Недељника типичне дане у овом нелегалном бизнису.
