Кад ме је део интелигенције, понајвише из Демократске странке, оптуживао да сам цепао, сецкао, палио и уништавао књиге „Службеног гласника” нико није устао у моју одбрану (изузетак је Ратко Дмитровић), иако су сви знали да књиге никада нисам бацао на ломачу. Сви су били неми, чак и оне моје колеге којима сам штампао једну, две, а понеким и више књига.

Бојан Димитријевић је мој студент и колега, један од оних који је тих дана био нем, иако је добро знао да се нисам ничим огрешио у свом раду са књигама, ни као професор, ни као директор. Упркос свом анемичном историографском занату осећам колегијалну дужност да га подржим.

У ТВ емисији Оливере Ковачевић, иако са одмереним ставовима, Димитријевић је прошао лоше и због тога што је новинар хтео да буде историчар који подучава повесника, поставља сугестивна питања и држи страну његовом опоненту. А реч је о емисији јавног сервиса који би требало да заступа интересе свих грађана.

Потом је уследило саопштење исте телевизије и текстови у скоро свим новинама, па и у „Политици”, да је Демократска странка покренула питање искључења историка Димитријевића из њеног чланства, с образложењем да она негује антифашитичку политику, а да се он супротставља тој политици.

Остављам по страни шта Демократска странка жели тиме да постигне, окрећем се историји и праву сваког човека, па и повесника Димитријевића, да брани своје мишљење, свестан да се о једној контроверзној личности, као што је Недић, не може све рећи у једном новинском тексту.

Оставимо по страни правну рехабилитацију Милана Недића, то је питање части његових потомака и суда, мене занима став историографије. Неспорно је да се на Недића бацало и дрвљем и камењем читавих пола века после његове смрти, и по партијској и по стручној основи. Провејавали су ретки текстови који су, само у назнакама, бранили његову делатност.

Право изненађење било је када су публиковани његови говори, а потписник овог текста написао приказ за „Политику“: Негативни јунак. Милан Ђ. Недић, Живот. Говори. Саслушања, Београд 1991 (7. март 1992). Други, и успелији покушај стручне, историографске рехабилитације, учињен је следеће године када је Милан Недић уврштен у књигу Сто најзнаменитијих Срба, Београд 1993, 2001 (енглеско издање 2004). Текст о Милану Недићу написао је Миле Бјелајац, а редакцију су чинили: др Драгомир Виторовић, академик, др Сава Вуковић, епископ, др Павле Ивић, академик, др Василије Крестић, академик, др Дејан Медаковић, академик, др Мирослав Пантић, академик, др Даница Петровић, др Драгослав Срејовић, академик, и ја који сам учествовао у њеном раду, иако формално нисам био члан редакције. Књига је објављена уз благослов патријарха Павла.

Много тога би се могло рећи о овој књизи, посебно о избору личности, о чему је било полемика током рада на њој као и када се појавила, а мени нека буде допуштено да наведем само један пример. Није било нимало лако определити се за неке личности, а још теже је било одлучити се да се неке изоставе. Највећа полемика водила се у редакцији, па и изван ње, да ли заслужује, уз Милана Недића, и Дража Михаиловић да уђе у 100 најзнаменитијих Срба? После дугих спорења, Михаиловић је изостављен, Недић је уврштен.

И данас мислим да је редакција, када је у питању Милан Недић, била праву.

Живот и делатност Милана Недића до 1941. године су беспрекорни и позитиван, и као војника и као човека. При оцени његове личности то није безначајно. Спорне су последње године његовог живота.

Недић је био против изазивања Немачке, против 27. марта, против рата који је разорио Југославију, подстакао грађански рат и однео милионске жртве, понајвише Срба. У поменутој књизи Бјелајац тврди да су многи угледници убедили Недића да се прихвати ове „незахвалне дужности“, да води тзв. државу Србију „која није имала шира овлашћења“. Неспорна је чињеница да је Недићева Србија била немачка творевина, а он оличење њене окупационе власти.

Бјелајац, и не само он, наводи да је код дела српске јавности Недић словио као „српска мајка“, термин познат код Срба још од почетка 19. века. Први час из повести који сам научио од свога деде Ђорђа, не и на Филозофском факултету, био је управо овај – за све избеглице из Метохије Недић је заиста био „српска мајка“, а знатно више за српске избеглице из осталих крајева Југославије, посебно НДХ, а њих је било око 420.000, од тога око 70.000 деце! Посматрајући беду садашњих азијских избеглица који ходе и Србијом, сетимо се једне од најстрашнијих трагедија у Првом и Другом светском рату – српских избеглица. Само наведена чињеница, и ништа више, свима којима је стало до истине, довољна је да се оцени од коликог је значаја Недићев рад на спасавању унесрећеног српског народа. Величина једне личности, у овом случају Недића, морала би да се процењује и по броју спасених људских живота!

Требало би имати на уму још две чињенице, које се олако прећуткују. 1. О судбини Јевреја одлучивали су искључиво Немци, без обзира на статус окупационих територија. 2. Логор Старо Сајмиште (Judenlager Semlin) био је на територији НДХ, па оптужбе о страдању Јевреја у њему неосновано се приписују Недићу и Србима.

Надам се да нећу претерати ако скренем пажњу „изабраном народу израиљском“ и неизабраном народу српском да је самомржња Јевреја, некада, и самомржња Срба, данас, светски феномен. Страдање је, коначнно, опаметило Јевреје, Србе још није!

Српска историографија, и не само она, није дала објективан суд о трагедијама изазваним нашом лоше одмереном херојском величином 1914, 1941. и 1999. године. Српско херојство у овим ратовима имало је за последицу две демографске катастрофе и три државна разарања, од којих се, као народ, Срби никада више неће опоравити. Крајње је време да Срби схвате да су нас многобројне Пирове победе довеле до тога да данас не знамо шта нам је држава, или шта су нам државе?

Извор: Политика

Ознаке: Бојан Димитријевић, Други светски рат, Милан Недић, радош љушић, рехабилитација, српска историја