Прочитај ми чланакВећ више од десет година главна мантра власти у Србији је: „ЕУ нема алтернативу“. То смо слушали од претходне власти и њене шарене коалиције, то данас слушамо од председника СНС-а и његове шарене коалиције.
То је уједно и једина политика. Иза тог слогана прошла је и пљачкашка приватизација и урушавање свих институција система, и растурање правосуђа, и урушавање полиције, и нестанак независних медија, и потпун медијски мрак, и партијско запошљавање, и корупција, и купљене дипломе, и плагирани докторати, и сиромаштво грађана, и изборне манипулације, и претварање Србије у земљу јефтине радне снаге, и бежање наше деце из земље.
Све то се дешавало и дешава се под „будним“ оком ЕУ администрације и магичних поглавља. ЕУ бирократе нам константно шаљу поруке да „Србија иде у добром правцу“ и да подржавају ову и овакву власт. Како је то могуће? Како је могуће да подржавају овакав медијски мрак, урушавање државе, криминал?
За почетак да констатујем неколико важних чињеница. Као и све друге земље које се налазе на европском континенту, Србија је део Европе. Србија је увек била и увек ће бити део Европе. ЕУ није Европа. ЕУ је политички покушај прављења прво економског, а затим и политичког система на европском континенту, који поред економске и политичке има и безбедносну димензију. Поучени катастрофалним последицама два светска рата, САД и савезници су се значајно инвестирали у пројекат европске безбедности. Европа је постојала и постоји. Да ли ће ЕУ пројекат опстати након што је постало очигледно у шта се изродио, то зависи. У оваквом облику сигурно не.
Губљење идентитета
ЕУ се потпуно и из корена променила у последњих десет година. ЕУ више није оно што је обећавала како својим грађанима, тако и грађанима земаља које би да уђу у ЕУ. ЕУ бирократија постала је наднационална суперструктура којом управљају људи које нико није бирао. ЕУ се претворила у полигон за немачку доминацију и покушај стварања нове светске силе са јединственом спољном политиком и сопственом валутом и војском. Мале земље су у потпуности изгубиле идентитет. Евро је постао оков њихових економија. Еврогрупа диктира економску политику земљама чланицама без пратећег федералног демократског парламентарног система. То је неодрживо и – како је то више пута казао Јанис Варуфакис, бивши министар финансија Грчке – крај демократије у ЕУ. То у својој суштини није демократија већ диктат. Резултат је систем који погодује Немачкој и који је направио велику дужничку кризу у Грчкој, Шпанији, Италији, чак и у Француској, мада Француска има довољно јаку привреду која може да је носи. Евро је главно средство те немачке доминације. Преко кредита који се пласирају презадуженим чланицама, углавном на југу, Немачка финансира купце својих индустријских производа, посебно ауто-индустрије.
САД и Британија су Балкан почетком 21. века почели да препуштају свом немачком савезнику. Све што се дешава у Србији у последњих десет година под потпуном је контролом Немачке. Немачка се инвестирала у медије у Србији веома рано. И штампане медије и ТВ. Та медијска подршка била је кључна и за долазак Тадића на власт и за касније скидање Тадића и довођење СНС-а. Подршка коју председник СНС-а има од канцеларке Меркел је потпуна. Фрау Меркел прима председника СНС-а усред предизборних кампања, иако је, рецимо, то у Немачкој забрањено. Немачки политичари улепшавају све извештаје о Србији који се увек завршавају чудним: „Србија иде у добром правцу“. Зашто то раде? Шта за то добијају?
За Немачку је Балкан извор јефтине радне снаге. Не само Србија већ цео Балкан. Ниједна друга светска сила се није значајно инвестирала у Балкан. Само Немачка. Да направимо једноставну рачуницу. Немачка компанија која запосли 1.000 људи које ће у Србији платити 300 евра уместо 2.000 месечно у ЕУ на годишњем нивоу оствари екстрапрофит на нето платама од око 20 милиона евра. На 100.000 запослених то је око две милијарде евра годишње. На порезима и доприносима скоро додатно преко милијарду евра. Ова рачуница нам и даје једноставан одговор зашто Немачка није много заинтересована да говори о владавини права у Србији. Заинтересована је за политичку стабилност и аутократе који могу да јој гарантују њихове инвестиције. За то им дају политичку подршку. Немачки капитал је, осим банака, заинтересован да преузме и све преостале велике системе на Балкану. У Србији то су пре свега „Телеком“ и ЕПС.
„Србија иде у добром правцу“
Друга важна ствар за Немачку и канцеларку Меркел јесте подршка Србије у решавању избегличке кризе. Азил је у Србији затражило преко 600.000 људи, што је несразмерно величини земље. Само мали број њих је до сада добио азил, али по правилима ЕУ, ако мигранти буду депортовани, враћају се у земљу у којој су поднели захтев за азил. Људима је наравно потребно помоћи, али то не може Србија на овакав начин. Мигранти који траже азил морали су да поднесу захтев у земљи у коју су прво дошли. Необјашњиво је да су мигранти стигли прво у Грчку, прошли кроз Бугарску и Македонију, где им нису дозволили ни да поднесу захтев за азил, и да су га тек у Србији затражили. Очигледно је власт у Србији направила договор с Немачком по овом питању, о коме грађани Србије не знају ништа.
Грађанима Србије се годинама продаје сан о благостању када уђемо у Европску унију. Продаје се и сан о добронамерној ЕУ, заједници народа у којој су сви равноправни и који заједно одлучују о својој судбини. Продаје се прича о великим ЕУ донацијама, помоћи. Да Србија без те помоћи не може (донације заиста постоје, и највеће су из ЕУ, али су кап у мору и у највећем делу иду страним консултантским кућама за саветовање и управљање пројектима помоћи). Продаје се прича о томе како ће алтруистичка ЕУ уредити Србију за нас да нам буде боље. Иза ових прича о лепој будућности власт крије сопствену неспособност, корупцију и криминал.
А шта практични грађани Србије виде у ЕУ? Највећи број грађана гледа своју корист и види могућност да побегне из земље и оде негде где ће моћи себи да приушти достојанствен живот. Јер га у Србији не виде. Виде заштиту од новог рата на Балкану. Ране су још свеже. Велики број грађана сматра да имамо неспособне, бахате и алаве политичаре који мисле само на себе. Велики број грађана види да имамо неспособне, бахате и алаве политичаре који мисле само на себе. Корумпирани политичари на власти знају да грађани виде и да не могу да их лажу да нису корумпирани, па онда примењују други приступ. Преко својих медија не убеђују грађане да нису, већ да су сви исти и да нема потребе за их мењају јер ће и сви нови радити исто. А да све то свакако нема везе и да је једино важно да приступамо ЕУ и да нам је једини спас да нам Европска унија уведе ред.
Да ли је то реално? У чему је интерес земаља ЕУ да то учине? Оно што се дешава на терену је много јасније: видимо послушне аутократе на целом Балкану који много боље могу да задовоље њихове интересе, и крња ЕУ и пре свих Немачка управо њих и подржавају. О медијским слободама и владавини права чујемо само онако успут без икакве стварне политичке воље да се било шта по том питању уради. Да ли мислите да би такав аутократа могао да опстане на власти у Србији да нема овакву безрезервну подршку пре свега Немачке, чије интересе задовољава, а онда и остатка крње ЕУ? Један од стубова његовог останка на власти јесте реченица готово свих ЕУ политичара: „Србија иде у добром правцу“.
Знајући све ово, несхватљиво је да велики број политичара, и поред очигледне подршке Немачке и крње ЕУ власти СНС-а у Србији, и даље мисли да ће се ЕУ решити Вучића чим им заврши Косово. Ако им Вучић „заврши Косово“, он ће уз подршку Немачке остати да влада још дуго. Партнери који ти раде посао не пуштају се низ воду. Или се ради о случају „нада умире последња“ или о нечему другом. ДЈБ је у Скупштини две године и преко Скупштине и својих посланика члан делегација Републике Србије у свим најважнијим парламентарним форумима у Европи, и за то време је постало кристално јасно шта се у ствари догађа.
Ова и оваква ЕУ, ЕУ подређена немачким интересима, неће опстати. Прва је отишла Велика Британија. Сукоб између САД и Немачке, односно између долара и евра ће се, извесно, завршити победом долара. Интересантно је и колико се Амбасада САД ангажовала у последње време око истицања историјских веза између Србије и САД. И они знају где су им савезници. Можете мислити о Трампу шта вам је воља, али Трамп нити је луд нити је будала. Друго, САД су озбиљна земља и воде дугорочну политику која се не мења с променом председника. Није посао Србије да воли или не воли Трампа, већ да разуме светске геополитичке односе и њихове промене и постави се према њима. Бомбардовање које су спровеле америчке демократе и британски лабуристи нећемо заборавити. То не значи да треба да преспавамо и ове тектонске геополитичке промене и да не треба да заштитимо наше интересе у оквиру тих промена.
Европски сан постао ноћна мора
Немачка није нити ће икада бити савезник Србије нити ће у региону штитити њене интересе. Интерес Немачке је што слабија Србија. Историја је томе учи. У том контексту се може посматрати и немачка „косовска политика“. Немачка има друге савезнике, кроз два светска рата, и штити њихове интересе. Савезништва су историјска. Преци су им крварили на истој страни. То се јасно видело током распада Југославије, у чему је Немачка имала велику негативну улогу. Данас, готово тридесет година касније, на руине економија бивших југословенских република ушле су немачке компаније. Неко ће казати – ко нам је крив. Тачно је да смо криви пре свега ми, народи Балкана. Али улога и интереси империјалних сила, пре свега Немачке, не могу се занемарити.
Грађани Србије би морали да се тргну из свог сањарења о романтичној ЕУ и схвате да се сан претворио у ноћну мору и да Србија постаје логор за јефтину радну снагу под владавином послушног и понизног аутократе. Сва наша деца која могу да побегну из земље јефтине радне снаге и партијског запошљавања – беже. Остаје бирачко тело које је комбинација пензионера и слабо образоване јефтине радне снаге. Бирачи који би носили политичке промене напуштају земљу и постали су мањина.
Иронично је да САД и Велика Британија поново, осамдесет година касније, виде односе унутар Европе много јасније од самих Европљана, као и опасност од покушаја да се од Европе направи полигон за доминацију једне државе. Јављају се и различити нови покрети унутар Европе који виде да је у ЕУ нестала демократија, да се она отуђила од својих грађана и да су потребне корените промене. Заједница народа европског континента је потреба. И због слободног протока културе, људи, робе, услуга и капитала и због заједничке безбедности. Али нити је потребна нити је могућа једна спољна политика, европска војска, европска заједничка валута јер те ствари подразумевају нестанак земаља чланица и брисање њиховог суверенитета. То једноставно у Европи нити јесте нити ће икада бити могуће.
