Прочитај ми чланакПоред бројних тешких бремена којима је опхрвана Србија тешко се има времена и снаге да се анализирају кампање којима се значајно утиче на јавно мњење, нарочито млађе генерације преко интернета. Једна од тих кампања којима се недовољно бавимо је и промоција србијанства у Србији. Чини се на први поглед да то и није од неког значаја или пак да то само по себи и није лоше.
Србијанци би по тој идеји или идеологији били не више Срби из централне Србије, како је то некада било, већ сви грађани Србије, ма како се на попису етнички изјашњавали. По том, рекли би смо наивном схватању као што су сви грађани Француске Французи па и они који потичу из арапске или црне Африке, тако би и сви грађани Србије били Србијанци.
Да за сада ставимо на страну питање да ли је то добро, поставља се питање да ли је то могуће реализовати? Принцијелно говорећи све је данас могуће ако имате власт, медије и новац и спроводите одређену стратегију етничког инжењеринга. Видимо пример како су за пола века у Црној гори тамошњи Срби у значајном проценту постали Црногорци, а Срби мањина која се бори за основна национална права. Но како не видимо тренутно некога у Србији ко би био толико мотивисан да Србе претвара у Србијанце (што не значи да се неће појавити) као што је црногорски режим био животно заинтересован за сличан етноинжењеринг. Иако се ова прича потура преко разних медија, пре свега интернета, она за сада нема привлачну снагу каква је потребна за етничку „транзицију“. Поред тога ако би се неко у централној Србији и могао на попису изјаснити као етнички Србијанац, тешко да би то успело са неким припадником мањина (нарочито не код Мађара и Албанаца).
Тиме се идеја „Србијанца као грађанина Србије“ на први поглед обесмишљава. То је тако под условом да је реалан циљ овог етноинжењеринга да сви Срби и сви несрби у Србији постану Србијанци. Но сва је прилика да није тако. Они који заговарају овај пројекат заправо ни не брину о томе како ће на њега реаговати мањине, иако у његовој промоцији то постављају као један од циљева. Они заправо не верују да у неко изгледно време могу успети да већи број Срба из централне Србије постану етнички или етатистички схваћено Србијанци. Па шта може бити циљ ове кампање, ако она уопште има циљ. Он може бити само стварање негативног стереотипа о Србима из Србије код Срба ван Србије. Ако се Срби из Србије одричу тога да су Срби, или се барем о томе само прича као о опцији то демотивише и Србе из Црне горе, БиХ и Хрватске да остану Срби. Ако они којима је лако да буду Срби не желе то бити зашто би то желели они којима то није никако лако.
Да прича није безазлена сведочи и чињеница да је прича о Србијанцима стара више од једног века. Наиме бечка империјална политика је заузимањем и анексијом БиХ настојала да спречи ослободилачки и ујединитељски српски покрет. Стога су они направили пројекат босанске нације, а за Србију су оставили идеју србијанства – то јест одустајања од веза са Србима ван Србије. План је био да се Срби у Босни претворе у Босанце (век касније се та идеја обановила) а Срби у Србији у Србијанце па да једни са другима немају никакве везе. Касније је дошла идеја претварања Срба у Црној Гори у Црногорце.
Данас се та стратегија обнавља са новим нивоима и методама деловања. Она се пре свега види као битка за идентитетско питање. Мило Ломпар то дефинише као формулу самопорицања по којој у прошлости, а то значи и у садашњости у култури и трајању „све што је српско треба свести на србијанско да би оно што није србијанско – као Његош, Андрић, Селимовић, Лубарда – временом престало да буде српско“. Ми бисмо то проширили и на то да то води ка томе и да они Срби који нису Србијанци временом престали да буду Срби као што се то већ десило на неким српским историјским просторима.
То није само формула самопорицања већ и стратегија моћних сила, а и њихових балканских сателита да поделе Србе и ослабе Србију. За Србију би био крај да се сведе само на србијанску визуру, а на жалост српска политичка класа је после Петог Октобра наглашено србијанска. Наиме у српској политици нема многи или нема уопште места за „Србе у региону“. Осим можда пред изборе или ради сликања са председником. Србија се под притиском Запада одрекла активне улоге и помоћи Србима ван Србије зарад „стабилности у региону“. Тако да у српској формули самопорицања има приличног уплива и страни фактор који жели да Србију сведе на преткумановску Србију или можда и на Београдски пашалук. А ту се једино уклапа реалистична „србијанска политика“ порицања не само себе и српског идентитета већ и здравог разума.
Зато је јасно да је србијанство заправо кукавичије јаје које нам странци и њихови људи на терену потурају да би нас одвојили од нашег народа у „региону“ и још једна странпутица која може Србију коштати будућности. Борба против те подметачине јесте задатак сваког онога који је свестан, или то постане, колико нам то штете наноси не само у сфери идентитета, већ и у погледу могућности материјалног и економског развоја. Србија са јасним ауторитетом према Србима у БиХ и Црној Гори има једну димензију, а сасвим другу ако одустане од њих. Онда одустаје и од себе.
Све што је српско свести на србијанско, да би све оно што није србијанско престало бити српско.
