Прочитај ми чланакА ‒ аз
Б ‒ буки
В ‒ вједје
Г ‒ глагољи
Д ‒ добро
Е ‒ есте
Ж ‒ живјете
З ‒ зeмља
И ‒ иже
Ђ ‒ ђерв
К ‒ како
Л ‒ људије
М ‒ мислите
Н ‒ наш
О ‒ он
П ‒ покој
Р ‒ рци
С ‒ слово
Т ‒ тврдо
У ‒ ук
Ф ‒ фрат
Х ‒ хјер
Ц ‒ ци
Ч ‒ чрв
Ш ‒ ша
Овако су се „звала“ поједина слова старе азбуке, претече оне коју данас користимо, а по којима је словни редослед и назван азбуком (према прва два слова у низу).
Нека од слова имала су и бројну вриједност: А је означавало 1, И ‒ 8, К ‒ 20, Ф ‒ 500 итд.
Употреба ћирилице на нашим просторима забиљежена је још од 12. вијека, а била је раширена по свим крајевима српске средњовјековне државе, па и у Дубровнику, Босни, Хрватској и Црној Гори. Најстарији датиран ћирилични текст је Повеља Кулина бана из 1189. године, док постоје бројни краћи написи датирани још ранијим периодом. (Дуго се сматрало да је најстарији натпис на Самуиловој надгробној плочи из 992/993. године, а последња истаживања кажу да је то Крепчански натпис из 921. године.)
Повеља Кулина бана
О историјском развоју нашег језика постоји обимна литература, а један од значајнијих (и за публику пристуачнијих) дјела о томе је књига Павла Ивића, „Српски народ и његов језик“.
Граматичка расправа Саве Мркаља, „Сало дебелога јера“
Опште је познато да је стара (српска и старословенска) азбука у свом најранијем периоду била знатно сложенија и по изгледу неколико другачија од данашње. Најстарија (старословенска) азбука имала је 44 словна знака, док је Вук Караџић у предговору свог Српског рјечника из 1818. год. навео да да се тадашња српска (црквена) ћирилица служила са чак 48 словна знака, од којих су се нека писала по традицији, иако се нису изговарала.
Ћирилица је временом „прилагођавана“, али никада систематски и потпуно уједначено. један од реформатора био је и сам Св. Сава, касније и други, а непосредно прије Вука најзначајније предлоге у том правцу предлагао је Сава Мркаљ (чије је основне идеје прихватио и Вук). Ипак, савремену српску ћирилицу уредио је Вук, избацивши, поред осталог, непотребна „мртва“ слова, а унио шест нових (Ћ, Ђ, Ј, Њ, Љ, Џ).
Вуков Рјечник српског језика, 1818. год.
Ћирилицу првенствено користе словенски народи – Руси, Срби, Бугари, Украјинци, Бјелоруси и Македонци. Али, и на десетине народа који говоре језицима из индо-иранске, алтајске и угро-финске групе, махом у областима азијског дијела бившег СССР – Казаци, Узбеци, Киргизи, Таџики, Осети, Абхази, Азербајџанци, Чечени, Курди, Татари итд.
Занимљиво је да и Монголи, пошто су 20-тих година прошлог вијека потпали под политички и културни утицај некадашњег СССР-а, имају врсту ћириличног писма. Једино Срби поред ћириличног писма имају и латиничну варијанту језика.
(Извор: „Језичке доумице“, Егон Фекете, Београдска књига, 2008)
