Прочитај ми чланак
(Милан Дамјанац)
Сличност данашњих прилика и оних од пре једног века падом авиона добила је још једну циглу: све личи на потапања брода Лузитанија.
У данима пред нама бићемо засути кишом информација и „информација“ о малезијском путничком авиону који се срушио над источном Украјином, али тешко да ће иједна од њих успети да промени први утисак пред том вести – неко опасно жели светски рат. После свега што се у Украјини десило, рушење авиона који је превозио стотине грађана западних земаља, укључујући и Американце, може да значи само једно – потребно је наћи јак разлог за слање НАТО трупа у Украјину и убедити јавно мнење да је конфронтација неопходна. Искуство иза нас сувише је велико да бисмо могли да се отмемо утиску како је реч о режираном догађају, који би требало да понуди изговор да НАТО интервенише. Присуствујемо производњи новог Рачка.
Цивилне жртве тако још једном постају доказ мизерије западних политика, које не презају од игре животима како би оствариле геополитичке циљеве и задржале светски примат. Чињеница је да моћ Запада опада, што се видело и у Сирији и на Криму. Светска криза је пољуљала западне системе, који убрзано губе замах који су имали, као и смисао постојања. Речју, пад малезијског авиона за један велики корак приближио је свет новом великом рату, а рат одговара Американцима. Рат светских размера покренуо би посрнулу економију, као после Велике депресије из прошлог века, подарио би нови залет западној хегемонији, дао нови живот западној култури, нову шансу и вештачко дисање за НАТО. Са друге стране, не треба ни помињати шта би све добили освајањем једног Сибира.
РУСИЈА ПРЕД ТЕШКИМ ИЗБОРОМ
Ова опасна игра спасавања доминације ратом не би дакле била проведена први пут. Тако нам нове прилике сведоче до које мере је амерички естаблишмент спреман да иде и шта је све спреман да жртвује како би започеи рат и придобио јавно мнење. Уосталом, слични поводи су се догађали у оба светска рата.
Занимљиво је да је овај пут из система глобалног информисања о паду малезијског авиона „искочио“ шпански контролор лета који је водио авион, тврдећи да је војни украјински авион летео близу малезијског пре самог његовог рушења. Наравно, то није могла бити ни случајност, ни грешка, ни самовоља. Тако нешто Украјинци се никада не би усудили да учине сами. За то је потребна бар дозвола ако не и нешто много веће од ње. Све што Кијев ради од почетка сукоба режирано је и у складу са инструкцијама које добијају од својих ментора. Авион и жртве су део тога.
Свако би волео да се вара и да ће се криза завршити мирним путем, али још више се плаши да је то увод у интервенцију западних земаља и тешко бомбардовање истока Украјине. Потом ће Русија бити стављена пред још тежи избор: ући у рат против целог Запада, у коме може и да изгуби земљу, суверенитет и народ или ћутке да гледа како јој народ гине, а обруч анаконде се стеже, овај пут на руском етничком простору. Избор није једноставан, јер то није чак ни избор између два зла, и то Срби најбоље знају. Ако уђу у рат и победе, то ће платити великим жртвама; ако изгубе, изгубили су све; ако остану по страни, Луганск ће се до грла излити на Москву и подавити је. Србија се бранила у Книну. Брзо нам је Книн стигао до Приштине. А данас је већ у Београду.
Путиново помагање руског становништва у Украјини војном техинком и људством је у реду, али шта ако се рат подигне на виши ниво и улози се повећају. Иако последња умире нада за смиривање и неку врсту договора, за бојати се да ствари измичу контроли. Јер важно је разумети да је Америци потребан рат, а не Русији. И зато ће они учинити све да рат и имају, где нас историја учи да се суочавање две силе од којих је једна инсистирала на рату, а друга је желела мир обично завршавало ратом.
ДАНИ НЕИЗВЕСНОСТИ
У сваком случају, исход у Украјини ће одредити судбину света у овом веку. Они који виде сличност данашњих са приликама које су претходиле Првом светском рату у четвртак поподне добили су још један аргумент: не личи ли рушење малезијског путничког авиона на потапања брода Лузитанија, о коме се већ довољно писало.
Појачавањем сукоба Европа, Немачка посебно, била би доведена пред одлуку која би највероватније искључила досадашње седење на две столице. То би, ланчано, скупо коштало и Србију и њену спољну политику. Евентуална конфронтација Немачке и Русије ставила би нас у врло тежак положај. Олакшавајућих околности не би било много, тек једна. Наиме, западњаци неће гинути у Украјини све док могу да користе бесплатну локалну војну снагу. Украјинаца, Пољака и сличних њима има сасвим довољно да дуго гину за туђе интересе.
Улазимо у неизвесне дане, у којима је, много више од тога како ће се ово завршити, јасно да тек сад заправо почиње. Да ће се нешто тако догодити, морало је да буде чим су уследили неуспеси и повлачења украјинске војске на истоку. Одмах потом догодио се пад авиона. Случајност? У високој политици тога нема.
Сада долази све оно на шта смо навикли: псеудоморалистичка згражања, међународне осуде, формирање тимова за истрагу и излазак на површину неког новог Вилијама Вокера, нашег старог знанца. Игра добија нове обрисе, противници повлаче све ризичније потезе на светској шаховској табли и партија се захуктава.
Конфликт светских размера није далеко. Фигуре се широм света постављају на одговарајућа места, терен се припрема. Између покушаја да Русију руше изнутра, овладавајући њеним политичким и интелектуаним простором, и тоталног рата, као да Запад радије бира ово друго. Само рат може спасити посрнулу економију, само рат може вратити смисао. Уочи Другог светског рата демократски систем био је на издисају у Европи, али му је рат вратио живот. Западу је и сада то потребно. За разлику од претходних ратова, овај је најпотребнији компанијама и потрошачком друштву, крупном капиталу и светским конзументима, медијима и медиокритетима.
Само такав рат може да финализује стварање истински глобализованог света, који ће имати само једног газду. То ће за нас бити неупоредиво гора времена, у којима ћемо изгубити и ово што нам је остало. Зато надајмо се најбољем, ма шта то данас значило.
