Почетак екуменизма се везује за Скуп и Единбургу (Шкотска) 1910. године, где је у оквиру Светске мисионарске конференције ударен темељ покрета који жели да отпочне са уједињењем свих протестантских секти у један савез. Кључни организатор ове манифестације и потоњи истакнути лидер је био амерички методиста Џон Мот (1865- 1955), јавни марксиста и масон.

За име Џона Мота и осталих религиозних социјалиста везује се и потоње организовање Националног савета за Мисију 1921. године. Сви савети, удружења и савези који ће уследити, на крају ће оформити 1948. године једну нову организацију, са протестантском већином, под називом који нам је и данас познат World Council of Churches (Светски савет цркава) са седиштем у Женеви.

Зар Православна Црква не представља саставни део Светског савета цркава?

Православна Црква није никада, нити ће икада бити саставни део неког земаљског савета или савеза. Христос Господ никада не може да буде учесник и присталица сабора хулитеља и не може бити позван да „гласа“ на екуменистичким саборским седницама.

Црква је богочовечанско Тело чија је Глава сам Господ наш Исус Христос. Својом сопственом природном структуром, Црква не може да прави савезе или унију са разним људским групама или организацијама. Тим више, што „центар“ хришћанства не може бити негде овде на земљи – као што је то за католике Рим или за екуменисте Женева – већ у Цркви где се савршавају Свете Тајне.

ПРОЧИТАЈТЕ И ОВО:

РАТ ПРОТИВ ПРАВОСЛАВЉА: Шта је екуменизам? (1)

Где је Црква, тамо је и Христос. Онда, какво оправдање може имати присуство Цркве у том савету екумениста, толико времена, колико је све што је у оквиру Цркве савршено, јасно и постојано већ две хиљаде година? Светост Цркве показује савршенство вере, као она која нема никакве потребе за умањивањем, напретком или продуживањем. Од свете Педесетнице, Црква Христова је већ увелико на врхунцу „прогреса“ и „еволуције“. Већа светост или више теологије од од оне коју поседује одувек није нужна нити је потребна Цркви.

Они који треба да се преобразе јесу људи а не Црква, као они који треба да испуњавају а не да вагају и одмеравају, да оцењују и процењују, да анализирају и расправљају, да испитују, да истражују, да деле или да преговарају о ономе што је везано за Православну веру.

Истина је да су одређени православни јерарси и теолози, следујући за извесним политичким и финансијским интересима, употребивши свој положај у Цркви „прикључили“ Цркву интересима Светског савета цркава, без консултовања православног народа, дајући на тај начин потврду да су се са запада вратили одлучни да испуне наредбе и налоге за промену Православља.

Међутим, Црква није власништво екуменистичких јерараха или теолога, већ Господа нашег Исуса Христа, светих апостола, светих мученика, светитеља, и свих правоверних хришћана. Православна вера и Црква, нису ничија приватна својина и власништво! Никоме, нигде и никада се неће дозволити да жртвује ради сопствене користи и добити и најмањи делић вере православне.

У случају да се нађу неки, који верују да су господари Цркве и да могу чинити што им се прохте са вером, подсећамо и на „ревност и настојања“ Арија, Македонија, Несторија, Еутихија, Лутера, папе и свих оних који су заједно са поменутима својом „непогрешивошћу“ обманули ко зна колико хиљада душа и присвојили зидине и неколико зграда, али су окончали отпадништвом од Цркве, занавек одвојени од благодати Светог Духа на Кога су похулили.

За разлику од екуменизма, у Цркви, јерарх, теолог и мирјанин јесте православан онолико времена, колико исповеда Православље, чак и по цену свог живота.

Ипак, ми на теолошким факултетима учимо да је Црква Христова екуменистичка…?

Црква Христова је екуменска (васељенска), а не екуменистичка. Ужасни утемељивач екуменизма, Џон Мот, није случајно за назив свог покрета позајмио грчки термин „оецуменицос“- који показује вечно дело и свеобухватност апостолске проповеди, јединство и универзалност Цркве.

Очигледан циљ ове замене је био откривање намера да под православним насловом, екуменистички покрет придобије свет, јер будући „хришћански“, себи на тај начин даје историјску изворност, да би после извесног времена, полагао једнака права и овлашћења са Седам Васељенских Сабора Цркве.

Да ли је екуменизам успео да у нечему промени Православље?

Екуменизам никада неће успети да промени Православље, већ само веру православних који верују у екуменизам.

За оне који не верују да екуменизам поткопава темеље православне вере, ниже ћемо дати једну листу са неколико апостасија (дела отпадништва) учињених у Цркви од стране православних екумениста:

1) тринаест песама из Сахрана Господња су уклоњене, зато што су наводно „антисемитистичке“[12];

2) Литургије служене од стране екуменистичких архијереја и свештеника више не садрже јектеније и молитве за оглашене, што даље показује да екуменистички свештеници и архијереји више не виде католике, унијате, протестанте и монофизите који чинећи удео од мноштва оних који су „оглашени„[13], односно позвани од Цркве на покајање и крштење, тачније речено, они који до јуче беху јеретици, преко ноћи, постадоше хришћани.

Видите како се екуменизам не може подићи у Цркви, већ је једини начин да изврши промене оног што је устројено у Цркви? Света Литургија – икона догми је до те мере укорењена у Православље, да је немогуће да буде трансформисана у „екуменистичку литургију“ а да при томе не буде скраћена. Избацивање јектенија показује у ствари како је екуменизам најпре избрисао из свести неких од припадника клира, учења вере Цркве. То показује на делу као су „православни“ отпочели да избацују и бришу читаве догматске пасусе и одељке свете Литургије.

Светитељи су имали обичај да католике, протестанте, монофизите итд. називају и именују апостатама (отпадницима), како би направили разлику и оделили их од стада правоверних, истовремено овим јеретицима показујући двери крштења, да би ови остали подаље и да се не би причестили на светој Литургији.

3) Молитвеници, штампани до 1992. године садржали су чин одрицања које је требало савршавати и писати пре свете Тајне крштења за оне који пре беху Јевреји, затим дотични католици, лутерани, калвинисти, баптисти или неки од других припадника протестантских јеретика. Избацивањем овог чина одрицања, екуменизам је добио две ствари: да православни свештеници не видећи више овај чин поверују да су латини, унијати и протестанти хришћани и да су „црква“, то јест да не требају да се крсте, и да ни једна од црквених књига не покаже сведочанство Цркве против јереси које хуле на Христа[14].

4) Православни екуменисти су 1982. године у оквиру комисије „Вера и организација“ окупљена у Лими, потписали документ Б. Е. М. који установљује базу догматског и литургијског минимума, образац по коме се сада врши уједињење хришћана екумениста, „међусобним“ признавањем крштења, Евхаристије и министраната (односно свештенства). Није прошло ни 10 година, а у православним црквеним књигама су почели да нестају читави одељци и службе које се противе одлукама Б. Е. М…

5) Сваке године на крају месеца јануара, у периоду од седам дана, на читавом простору наше државе екуменисти предузимају бројне активности, разне генералне пробе како би навикавали православне на будући лик екуменистичке цркве. У овој, тзв. „Недељи заједничке молитве“ чине се свечане литије на улицама у којима се тискају и гурају они који су опчињени духом „јединства у различитостима“, служе се наизменично мешовите службе са јектенијама и молитвама кад у православним црквама, кад у католичким и протестантским храмовима, окончаване примамљивим унионистичким беседама.

Католици и протестанти се никада неће вратити мајци Цркви ако се подржавају и утврђују у уверености да су црква и да поседују свете тајне, учешћем православних екумениста на заједничким молитвама са њима. Свакоме од православних треба да је јасно – јерарси, свештеници, монаси, теолози и мирјани – који се приклањају заједништву и јединству са јеретицима, да себе одстрањују и одсецају од Живог Тела Цркве Христове, дело по коме ће им се судити заједно са јеретицима, са којима су се заједно молили и причешћивали, али ће најпре бити осуђени због смућивања слабих у вери.

6) Житија светитеља из XВИИИ века који су имали мученичку кончину, исповедајући Православље против католичког унијаћења (свети Софроније, свети Опреа, свети Висарион, свети Јосиф, свети Сава) су прерађена и цензурисана; помиње се како ови светитељи бране права носиоца идеологија револуције из 1848. године (тзв. пашоптишта), оберучке пригрљених од стране националистичких масонских ложи: чување државних граница, излазак Румуна из феудалног и кметовског уређења, бољи и квалитетнији живот итд. ни у ком случају као исповеднике Православља пред папинским топовима.

Ево једног извода из неких од унијатских информатора из времена исповедништва светог Висариона Сараја (+ 1701. године) из Трансилваније, цитат из Пролога, том И, едиција 1991. године, година после које је овај пасус био елиминисан… „на његов подстрек (светог Висариона), у многим местима народ не иде у цркву, не служе се услугама свештеника који су ушли у унију (са Римом), своје мртве сахрањују без опела и без духовне утехе, децу крштавају старије жене и дешавају се многе сличне духовно погубне ствари.“

Да су којим случајем исповедници Православља умирали за политичке и заправо националистичке идеале, поштовање ових се не би битно разликовало од поштовања хероја који веома често и нису хришћани.

Међутим, Црква их поштује као праве свете мученике са светим моштима, као оне који су себе принели на жртву, исповедивши веру Православну, чију су смрт узроковали претходници ових са којима екуменисти данас желе да се збратимљујемо.

7) Данашњи минеји, синаксари и црквене књиге уопште не помињу житија и поуке светих архијереја исповедника и победоносаца у борби против католичке јереси, св. Фотија Великог (6. фебрура) и св. Марка Ефеског (19. јануар). Више не помињу њих, који теолошким искуством и знањем победише папу, витешки претрпевши сва присиљавања и све до смрти одбацивши бројне предлоге да уђу у унију, саслуживања и „братимљење“ са Римом, данас етикетирани као „ултра-православни“ или као „анти-екуменисти“, односно они који нису достојни да остану у календаре или да буду помињани на службама. Све се то чини, да како праволсвни род познавши њихов живот не прозре намере или се успротиви екуменистичким оријентацијама.

8) Сетимо се само изопаченог комплекса из Вулкана-Баји, округ Дмбовица, где је финансијском помоћу Светског савета цркава у оквиру екуменистичког центра подигнута синагога, џамија и православна црква. Овим подухватом међурелигиозни екуменизам у Румунији одлучно поставља темеље „религије наде“ по нормама јудаиста и муслимана, односно „религије дуге“, символ синкретистичког њу- ејџ покрета.

9) У десет од укупно четрнаест теолошких факултета у Румунији, од 1996. године, као обавезна је постала једна нова материја: „Екуменизам“ који – профитирајући на изопаченим и кривим историјским тумачењима, због чега долази до затварања катедри за апологетику, духовност и мистику – поновно уређује Православље усмеривши га на неке нове ставове и гледишта. Настоји се да се Православље одвоји и растави од догматског „баласта“ и „застарелих“ канона, за промену се промовишу халуцинације „светих јеретика“ са запада или се легализује „испуњење“ Цркве, једино кроз приступање и припајање Православља отпадничким нормама и етици других „цркава“.

10) Поред најпознатијих теолошких факултета, оформљени су и „екуменистички институти“, где се значајним финансијама које долазе са запада, ударају нови „теолошки“ темељи и креира се инфраструктура будуће православно – католичко – протестантске – екуменистичке цркве. Екуменистички институти који разним интерконфенсионалним саветовањима и курсевима, штампањем новина, узајамним излетима и посетама ради упознавања и приближавања, бројним семинарима, камповима и ходочашћима, пројектима, ТВ емисијама дезинформише, цензурише, пропагира поруке и објаве које имају за циљ да обмане истинито православно схватање и поимање;

11) Васељенски патријарх Атинагора заједно са папом Павлом ВИ су 7. децембра 1965. године, објавили да више не постоји никаква разлика између Православља и католицизма, затим је директно уследило узајамно „скидање“ анатема које су обострано бачене 1054. године када је дошло до велике шизме Истока и запада. Међутим, оно што нам екуменисти не казују јесте да су анатеме Православне Цркве које су бачене на римо – католичке јереси, биле дате саборно, са свезом која се не може разрешити и са силом „Маранате“, односно проклетство може скинути и разрешити само Христос на свршетку века[15].

С оне стране театралних радњи и дела екумениста у „скидању“ и поништавању анатема и канона, Црква види велику обману и превару оних који верују да су хришћани тиме што за један дан, својим делом омаловажавају и „поништавају“ сведочанство Православља које траје хиљадама година.

12) Екуменизам је нашао и „позитивност и недискриминацију“ у присуствовању и „богослужењу“ жена – свештеника и жена – епископа у англиканизму, а у новије време и у лутеранизму, као и „венчања“ хомосексуалних и лезбејских парова. Тако ССЦ одлучно и свом силом ову праксу препоручује и осталим „црквама“. Није случајно што ове либералне и отпадничке „хришћанске цркве“ чине „већину“ у Светском савету цркава.

Ухваћен у чељустима „слободе говора“ и „равноправности“ „хришћански“ екуменизам нема слуха, нити жели да чује о било којој речи Светог писма која говори о „противприродној“ (Рим. 1, 26) сексуалној склоности. Али, директно подржава и озакоњује изопачености као признавање моногамних „породица“ и брак „хомосексуалаца хришћана“, на штету истинске и праве хришћанске породице и људске природе саздане по лику и подобију Божијем.

Уједињење „религијских различитости“ са „сексуалном разноликошћу“ је и за очекивање, толико времена, колико је циљ „плиралистичког“ екуменизма да увелико уједини под именом „хришћанство“ све могуће јереси, богохуљења и светогрђа, апостасије, гностицизме и паганизме у историји овог света.

Већина православних не препознају ове неприродности и прекршаје који се догађају у Цркви, што их не чини мање кривим када је реч о отпадништву, пошто већ живе у време апостасије. Будући савладани грехом незнања, ови постају причасници видљивих „врлина“ и скривених грехова екуменизма, осудивши на тај начин душу на одвајање од Христа и на вечну смрт[16].

Да ли екуменизам учи неком другом учењу, различитом од оног у Православној Цркви?

Екуменизам промовише тзв. „теорију разгранатости„, упоређујући са тиме Црква може бити поимана као једно стабло, од кога су се временом одвојиле „гране“ (римокатолицизам, протестантизам, монофизитизам, унијатство итд.) те свака од њих појединачно поседује истину, светост, благодат и спасење.

Са аспекта овог новог гледишта и поимања, многи од православних долазе до тога, да верују да једна света апостолска Црква може да буде „преправљена“ (односно поново састављена) у својој пуноћи кроз глобално уједињење свих религија, групација и секти које имају везу или су у непосредном додиру са хришћанском идејом.

На срећу, за све време свог труда да је поново саставе, сви ови екуменисти искрени и отворени, али у прелести и обмани, ништа друго не чине него да нам покажу кроз ово залагање и напор, да „цркве“ које су ван Цркве, тј. „цркве“ у ССЦ нису ни у ком случају Једна света апостолска Црква.

Хајде сада да видимо шта Господ Христос каже у Јеванђељу о овим екуменистичким „гранама“, о младицама и изданцима који ничу ван Тела Цркве:

„Останите у мени, и ја ћу у вама. Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не остане на чокоту, тако и ви ако у мени не останете. Ја сам чокот, а ви лозе. Ко остаје у мени и ја у њему, тај доноси многи плод, јер без мене не можете чинити ништа. Ко у мени не остане, избациће се напоље као лоза, и осушиће се, и сакупиће је, и у огањ бацити, и спалити“ (Јн. 15. 4-6)

Пракса православних екумениста очигледно крши и не поштује учења Цркве, представљена у Канонима светих апостола и светих Отаца:

10. канон светих апостола

Ако се неко моли, макар и у приватној кући, са особом која је екскомуницирана, нека такође буде екскомунициран.

45. канон светих апостола

Нека епископ, презвитер или ђакон, који се само молио са јеретицима, буде свргнут; а ако им је дозволио да врше неку званичну службу, нека се одлучи од Цркве.

46. канон светих апостола

Наређујем да епископ или презвитер, који је прихватио крштење или жртву јеретика, буде свргнут, јер какву заједницу има Христос са Велијаром, или какав део има верник са неверником.

65. канон светих апостола

Ако који клирик или световњак пође у синагогу Јудејску или јеретичку да се моли, нека буде свргнут и одлучен.

6. канон Лаодикијског помесног сабора (343 г.)

Не може се допуштати јеретицима, који остају упорни у јереси да улазе у дом Божији.

32. канон Лаодикијског помесног сабора

Не треба примати јеретичких благослова, јер су они више злословља него ли благослови.

5. канон Цариградског сабора (861 г.)

Они који јавно проповедају јерес или га уче у Цркви, нека буду одстрањени од заједнице верних и екскомуницирани као кривци који чине шизму и уништавају јединство Цркве.

Још од својих почетака, екуменизам је дефинисао нове идеологије и концепте, „лепо“ описане и презентоване, увијене у „љубав“, тако да не изгледа да противурече светом Предању, речима Светог писма, одлукама светих апостола и учењу светих Отаца. Зато, једним вијугавим и колебљивим речником разарајући учења Цркве, екуменизам је данас дошао до тог степена да буде помешан са Хришћанством. Када је реч о православним екуменистима, они уместо да проповедају промену екуменизма у правцу православног учења, започели су да сецкају и комадају учење Цркве, како би дошли до једног догматског минимума[17], неопходног за испуњење планова о „уједињење у различитостима„.

Екуменизам говори о миру и љубави, извештавајући о својим остварењима која се базирају на хуманистичко – рационалистичким принципима, те уместо да дају предност духовном животу, они испред свега стављају способности, могућности и организацију. Међутим, ово ни у ком случају није јеванђелски мир, мир који је Господ Христос донео на земљу: „Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје“ (Јн. 14, 27).

Човеково измирење са Христом а не човека са човеком јесте срж и извор истинског мира у свету. Унутрашњи човек сједињен са Господом Христом не може да буде бунтовник, отпадник, човек овога света, већ човек из кога извире мир. Утопија екуменизма стоји у ствари да Господ Христос није борац за мир и благостање у свету, већ напротив, вера у Њега јесте разлог за лудост, раздор и ратове, за непрестане прогоне верних од стране богоборних. За оне који су дужни да окрену и други образ, Господ Христос није успоставио и увео „хришћански џихад“, некакву „борбу за мир“, већ Хришћанство које ће многима из овог света изгледати као безумље: „Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач. Јер сам дошао да раставим човека од оца његовог и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине“ (Мт. 10, 34-35).

Зато, тражећи мир и љубав кроз спољашње и привидно уједињење, између људи, екуменизам крши и гази на срж унутрашњег помирења човека са Христом: „Ово сам вам казао, да у мени мир имате. У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет“ (Јн. 16, 33).

(Наставиће се)

(Исток православни)

Ознаке: екуменизам, екуменизам и православље, православље, православна поука