Почетак екуменизма се везује за Скуп и Единбургу (Шкотска) 1910. године, где је у оквиру Светске мисионарске конференције ударен темељ покрета који жели да отпочне са уједињењем свих протестантских секти у један савез. Кључни организатор ове манифестације и потоњи истакнути лидер је био амерички методиста Џон Мот (1865- 1955), јавни марксиста и масон.

За име Џона Мота и осталих религиозних социјалиста везује се и потоње организовање Националног савета за Мисију 1921. године. Сви савети, удружења и савези који ће уследити, на крају ће оформити 1948. године једну нову организацију, са протестантском већином, под називом који нам је и данас познат World Council of Churches (Светски савет цркава) са седиштем у Женеви.

Међутим, показује се да је идеја о уједињењу ССЦ-а страна и необична, будући да у протеклом XX веку не само да није успела да доведе до трачка и сенке уједињења између посвађаних и разједињених протестантских групација, већ није могла да заустави рађање на стотине других и нових „хришћанских“ секти.

Идеја која би требала да буде задржана јесте да једна ограничена група протестаната социјалиста, предвођена масонским лидером, а која је постављена на темељима екуменистичке идеологије и идеологије ССЦ-а – једне врсте секте распрострањене на глобалном нивоу, са религиозним „правима“, статутом и председником (од 2004. године предвођена методистом Самуелом Кобиом), која на сваки начин гледа да у своје редове привуче што више католика и православних у борби за униформисање и изједначавање хришћанства.

Другим речима речено, екуменизам је једна религиозна манифестација једне политичке идеологије, један социјалистички унионизам са ликом, боље рећи маском хришћанства, један командни и контролни центар свих религија, теологије и групације које говоре о Христу и хришћанству, данас.

Исто као и политичари из Европског Парламента, тако и представници „хришћана“[1] из ССЦ- а на „демократски“ начин, гласањем, подвргавају учења Светог Писма о Христу, о Светој Тројици, о Светим Тајнама. Овде, будући да је истина на страни већине, „мањина“ треба да буде послушна и да прими „Христа“, „Тројицу“ и „божанство“ који испуњују жеље и задовољавају укусу „већине“.

Међутим, Свето писмо нам не открива и не говори о једном „светском богу“[2], о правима или путу већине[3], о „демократској“, логичкој и непристрастној истини, о цркви „оних који су у већини“[4], већ о једном једином Богу, о једној јединој истини и о једној једној вери изнад читавог света и свих људи: о личности Спаситеља Исуса Христа.

Далеко од тога, један Христос који је по вољи свету (секташима, јудаистима, муслиманима, масонима, јогинима, њу-ејџ следбеницима, атеистима и паганима) требао би да буде повод за сметњу а не за усхићење и занесеност православних екумениста, јер у Светом Писму вели: „Тада им рече Исус: … Не може свет мрзети вас; а мене мрзи јер ја сведочим о њему да су дела његова зла“ (Јн. 7, 6- 7).

Неминовно, овај нови модел хришћанства који непрестано мења формуле како би се свидео свима, постаје жртва „демократије“, „хришћанског плурализма“ у коме екуменистички „христос“ добија толико лица, поимања и представљања, односно изгледа колико их има и „велики архитекта“- бог масонерије.

Није случајно, принцип „уједињење у различитостима“ који је уједно масонски проналазак, преузет је као „хришћански“ слоган од стране екумениста. Ако у полеђини Великог Архитекте масони подразумевају и поимају једно безимено, тајанствено и скривено „божанство“ које истовремено може да узме лик Алаха, Буде, Белзебула или Христа, исто и екуменисти у полеђини именованог „христа“ наивним хришћанима у ствари објављују лик новог христа – толерантног према јересима, попустљивог према греху, помирљивог и сагласног са људским „слабостима“ – односно „теолошки“ окарактерисана личност антихриста.

Посматрајући идеологију, принципе и активност екуменизма од самог корена до плодова, видимо да је он подобан идеологији, принципима и активностима масонерије, која од самог почетка руководи и влада преко лидера протестантских и неопротестантских групација, комплетним руководством екуменистичког „хришћанства“.

Да ли је екуменизам религија?

Није, нити може да буде религија, али претендује да буде религија. Екуменизам није, нити може да буде црква, али се препоручује као црква. Екуменизам није нити може да буде хришћанство, али се представља као хришћанство.

Како би схватили екуменизам, потребно је да разликујемо и распознамо две ствари. У првом реду, реч је о привиду и варци јер су разлике суптилне и долазе под маском добра. Међутим, сличан не значи и идентичан, сличан не значи и исти. Нису сви који говоре о Христу- Христови, нити су сви који говоре о хришћанству- хришћани.

Сви они који данас чине „добро“ и који су „љубазни и учтиви“, они који „уједињују“, који „воле“ и који се „збратимљују“, у име али не због Христове истине, су они који мешају добро и зло, истину са лажи, врлину са грехом, то су они о којима Христос вели: „Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли у име твоје пророковали, и твојим именом демоне изгонили, и твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им јавно казати: Никада вас нисам знао; идите од мене ви који чините безакоње“ (Мт. 7, 22- 23).

Ако је екуменизам данас добио и ма какву снагу, утицај и ауторитативност, дугује томе што је многе обмануо користећи хришћански речник како би прикрио и замаскирао социјалистичку идеологију. Они интерпретирају цитате из Светог Писма како би себе оправдали и опуномоћили, они говоре у име Божије како би „пророковали“ месијански позив за уједињењем свих хришћана и свих религија.

Друго, екуменизам није био утемељен од стране Господа Христа, већ од људи. Да је екуменизам дошао од Господа Христа, то значи да за све ово време од 1900 година није постојало аутентично Хришћанство, Црква, схватајући тако да су сви светитељи живели у прелести и обмани. На основу горе реченог, нормално је онда веровати да није постојала светост и спасење, а то значи даље да је целокупна делатност апостола бескорисна и узалудна, јер су врата адова победила Цркву и да је тек у XX веку Господу Христу било потребно да поново успостави и утемељи нову цркву (екуменистичку) и да пошаље нове апостоле (екуменистичке лидере из Светског савета цркава), како би поново христијанизовао свет. Веровати у један овакв ужас[5] значи потпуно отпадање од Христа и Свете Тројице.

Међутим, Свето Писмо нас учи да је Господ Христос утемељио једно једино правоверујуће Хришћанство, једну једину вечну и непролазну Цркву и показао једну једину Свету Тројицу. Хришћанство значи једну једину апостолску, вечну и непроменљиву веру, а не пуно цркава, не мноштво хришћанстава, не мноштво христоса, не мноштво тројстава, не множину религија.

Уједињење, јединство и свеобухватност истините вере у Господа Исуса Христа, јесу темељи који чине суштинску разлику од идеологије хришћанских екумениста.

Шта онда подразумева екуменизам под појмовима уједињење и јединство?

Позив на уједињење вера није нешто ново, већ то показује једно исповедање апостола кроз све векове, то је досадашња делатност Цркве да все и свја буде приведено „једном Господу, једној вери, једном крштењу„[6], а одбацивању старих паганских вера, хулитељских јеретичких веровања о Христу.

Јединство вера значи да сви хришћани треба да исповедају исти Вјерују, да се причешћују светим Телом и Крвљу Господа Христа из истог путира и да се спасавају у истој Цркви.

Међутим, све ово постоји већ две хиљаде година у Православљу, није потребно измислити неко друго јединство, неку другу веру, неко друго хришћанство, како би се испунила реч Спаситељева: „Да сви једно буду„, јер су сви православни већ једно, већ чине једну Цркву, онако као већ светло Писмо говори: „Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду да свет верује да си ме ти послао“ (Јн. 17, 21).

Ваистину, само и једино православни, заједно живи и уснули, из свих времена и свих крајева чине Тело вечне Цркве, чија је Глава сам Богочовек Исус Христос[7].

За промену, јединство вера[8] јесте екуменистичко виђење у коме тренутно у свету постоје многобројне хришћанске вере које требају да буду трансформисане у једну веру, не обративши их у једну једину Веру Цркве Христове, већ узевши по нешто из сваког од многобројних „хришћанства“, тако да саставе једно ново „божанство“, једну нову цркву, једног новог „христа“ који ће да помири и протестантске јеретике и пале католике, као и унијатске и монофизитске хулитеље и православне екуменисте.

Разуме се, у овој мешавини, свака од групација треба да се одрекне од нечег свог, како би могла да прими од других. Наиме, протенстантизам је већ све одбацио: нема историјске корене, нема свето Предање, нема светитеље и светост, нема свето Причешће, нема благодат нити свештенство, не поклања се и не поштује Часни Крст и Мајку Божију. Са чиме онда да „обогати“ Православље? Са рационалистичким теолошким теоријама и једним христом хуманистом, христом који је створен по лику палога човека?

За промену, католицизам ће имати користи од екуменизма тиме што ће православне и протестанте довести у покорност и потчињеност папској непогрешивости и врховној власти, инвестирајући при томе колосалне суме новца, преузевши на себе улогу лидера у пропагирању екуменизма на светском плану.

Православље опет, како не би више било оптужено за „застарелост“, за „фундаментализам“, окривљено за „биготизам“, за „искључивост“, како би и оно било у складу и подобно „осталим хришћанствима“, односно, толерантно, помирљиво, попустљиво, светско, требало би да одбаци апостолска учења из вере која тобоже „сеје раздор и разједињује“; да укине и поништи анатеме које су бачене од стране Цркве на папске и секташке јереси, да се више не руководи светим канонима, да промени објављене одељке из Светог Писма и богослужбених књига, да не крштава, али да причешћује све католике и протестанте на светој Литургији.

Мучно је то што православни екуменисти воде преговоре о Православљу, за разлику од протестаната и католика, који не само што нису ништа променили од својих идеологија, него су учиниле да њихове јереси буду примљене од стране Цркве као „конструктивна учења“, као „догме“ које су само привидно православне.

Наиме, ово за Православље значи одрицање свега оног што је спасавајуће, то значи преображај Православља у јерес, једине праве вере у отпадништво (апостасију). То значи да се разара „Црква Бога живога, стуб и тврђава истине“ (1. Тим. 3, 15).

Па добро, зар се у оквиру свете Литургије не каже „још се молимо… и за јединство свих“, или „Измоливши јединство вере и заједницу Светога Духа…“? Зар није циљ Цркве да све причесте и сједине са Христом?

Света Литургија је целовита и потпуна, она је у свему јединствена, једна видљива манифестација свих догмата православне вере. Ако је негде света Литургија продужена, модификована или скраћивана, то значи да су најпре, одређене догме православне вере претрпеле новине или су окрњене и скраћиване.

Како би смо појмили који су то „сви“ који су сједињени са Христом, треба да разумемо да света Литургија почиње са светом Проскомидијом, где на светом дискосу, свештеник у олтару частицама које вади из просфоре предображава устројство Цркве, на символичан начин окупљајући око Христа – Агнеца све оне који су Христови: Мајку Божију, светог Јована Крститеља, све светитеље, ангелске чинове, локалног јерарха, ктиторе цркве, као и имена оних у помјанику: хришћана крштених крштењем Цркве у веру православну, живи или уснули.

Затим, света Литургија започиње са исповедањем и слављењем Пресвете Тројице- који није исто што и Тројство у католицизму због јереси Филиоqуе[9], нити са Тројством у кога верују протестантске секте, које чак немају ни једно заједничко веровање у Христа, верујући у Њега час као човека, час као анђела, час као иницираног.

Потом следи читање светог Јеванђеља, које представља глас оваплоћеног предвечног Логоса Божијег (глас Речи Божије Који постаде Човек), које није подобно католичком[10] или протестантском[11]. Читање Символа вере, исто тако представља исповедање вере Тела Цркве, правоверних православних хришћана, Символ вере који није исти са католичким Вјерују, док је код протестаната потпуно изостављен.

О каквом онда уједињењу или јединству екумениста може бити речи у Литургији Цркве, када до сада ни Пресвета Тројица, нити Јеванђеље, ни Символ вере, нити било шта од Православног нису вером прихваћене нити исповедане од стране католика и протестаната. Причешће Телом и Крвљу Спаситељевим могу имати само они који су најпре крштени верујући у Спаситеља Кога Црква исповеда и проповеда, исповедајући јеванђелског Христа, а потом „једним устима и једним срцем“ верују у учења Символа вере.

Да ли је онда могуће хулитељима Христовим да се причешћују самим Христом? Могу ли се могу причешћивати Христом они који не читају и исповедају Символ вере Цркве? Да ли уопште могу бити чеда Цркве, они који су непријатељи Цркве? Јесу ли су синови Православља они који нападају и хуле на Православље? Постоје ли много православља, више тројства, пуно писама или више символа вера? Где је у Писму та „љубав“ која сматра изданцима истине синове лажи? Зашто онда именујемо „миром“, кршење и гажење учења вере, промовишући при томе привид и варку, продукт људског палог ума? Где онда овде уопште постоји „уједињење“: у пријатељству између људи који виде хришћанство као један једноставан пропис и образац или као формално испуњавање правила неког ритуала?

(Наставиће се)

(Исток православни)

Ознаке: екуменизам, екуменизам и православље, православље, православна поука