Прочитај ми чланакТамо где сам ја био 1992. године, неки су стигли тек ових дана
Редови који следе имају снажан лични печат, тичу се аутора, па коме се не допада такав приступ, нека одмах одустане. О чему се ради. Пуних 25 година пишем и говорим да је Хрватска, Туђманова, хадезеовска, подигнута на темељима усташке Независне Државе Хрватске. За ту тврдњу приносио сам и приносим безброј доказа, од лексике, преко симбола, термина, до суштине државне политике и методологије деловања. Речју, усташлук.
Отворен, прикривен, окречен и офарбан, па бруталан, разводњен, па опет жесток… како је када и коме требало, на партијском и државном нивоу, или појединачно.
Због таквих ставова никада у Хрватској нисам имао проблема, а одлазим тамо: од Загреба, преко Книна, до Дрниша и Чавоглава. Чудно? Не, они савршено добро знају да говорим и пишем истину, очима не могу да ме виде, али… знамо се добро. Проблеме сам имао у Београду, овде су ми лепили етикете и цртали мете по леђима, новинари и политичари, углавном. Они којима је свака Хрватска дража од сваке Србије.
Претерујем, рећи ћете. Јесте ли сигурни да претерујем? Чујете ли како исти громогласно ћуте на све ове усташке манифестације којима сведочимо последњих месеци, на хрватски фашизам поново пуштен с ланца. Можда не сеире, али није им ни мрско. Један од њих, професор Београдског универзитета и политичар, својевремено је казао да у оној страшној колони јада и туге, насталој под ударима „Олује“, августа 1995. године, беше и злочинаца. Другим речима, зарадили су крајишки Срби све оно што им се догодило.
У другој половини деведесетих, кад је Милошевић закључио да је мир највећи национални интерес, имао сам проблеме и са његовим керберима, али ту није било вређања већ потпуне забране јавног наступа у медијима и на местима где су могли да примене своју вољу.
Та пракса настављена је доласком на власт „европејаца“, чији су медијски јатаци из деведесетих добили на управљање кључне телевизијске и остале инфо-куће. Такав један, настањен у високом уредничком гнезду РТС-а (и данас је тамо) одбацио је с индигнацијом предлог свог новинара да у једној емисији на тему Косова учествује и моја маленкост. Образложење је било: „Дмитровић је човек прошлости, сећате ли се шта је он деведесетих писао и говорио о српско-хрватским односима“.
Е, баш то што сам деведесетих говорио о српско-хрватским односима бележим међу најсветлије периоде сопствене биографије; сведочио сам истину. Оно што сам тих година говорио и писао, данас говоре и пишу чак и они који су некада бранили Хрватску и Хрвате од мене. Тамо где сам ја био 1992. године, неки су стигли тек ових дана.
После свега, не ликујем, не хвалим се, само ме прожима благи осећај мучнине и гађења.
