Прочитај ми чланакАмериканци су пикирали смедеревску Железару јер им се учинило да би ту могло да се заради без долара улагања. Виде, беда од земље, сиротиња, опљачкали их многи, што не би и они. На крају одусташе, јер ови из Владе Србије ипак нису могли да пуцају у сопствено колено.
И, шта сад?
Чекамо новог ујака из Америке, из Европе, да уложи паре, запосли пар стотина људи, да га сликујемо и славимо. Али, неће нико да уложи без помоћи државе, навикло се од времена ДОС-а, који је странцима давао по десет хиљада евра за једно радно место. У домаћу памет није се веровало, а ни данас се не верује.
Сваком сељаку из Дебељаче, Лаћарка, Пржогрнаца, јасно је да се кућа, домаћинство спасава само сопственим радом. Планом и радом. Како се зове сиромах коме је богаташ помогао, ништа не тражећи заузврат? Нема таквог. И, зашто би му помогао? Нема ручка забадава. И најлошије ципеле морају да се плате. Буде ли Србија јахала на стратегији ишчекивања помоћи са стране, већ сада можемо да угасимо светло.
О АУТОРУ
Ратко Дмитровић, главни уредник “Вечерњих новости”.
Новинарске и уредничке послове обављао је у “Политици”, НИН-у, на “Радио-телевизији Србије”.
Био је покретач и главни и одговорни уредник недељника “Аргумент”.
Последњих пет година био је главни и одговорни уредник франкфурктских “Вести”.
Једини излаз је поглед у огледало – какво год да је лице које нам се отуда клибери. То смо ми. И нисмо лоши као што други мисле, а пре свега сами о себи мислимо. Ко је подизао Србију из отоманског пепела? Ко је од ње направио једну од најорганизованијих држава у тадашњој Европи; ко је након балканских и Великог рата разорену и биолошки уништену земљу вратио у ред живих?
Американци, Немци, Француска…
Не, сами Срби, српско село, сналажљивост, подузетништво. Онда су дошле заједничке државе у којима је Србија жртвовала себе зарад других, али и то смо преживели. Стратегију која се ослања на туђина уместо на себе и комшију – нећемо.
У Србији живи неколико хиљада, у пословном смислу, изузетно успешних људи. Направили су озбиљан новац без помоћи Удбе и политике. За неке знамо, огромну већину не познајемо. Држава зна ко су, зна и ко је најбогатији Србин, како је стекао богатство, радећи с државом или без државе. Све се зна али нико, ево већ пуних 14 година, не учини један потез који би стратешки могао да се назове активирање сопствене, српске памети и способности.
Ко данас у Србији зна да је касних шездесетих „Хјундаи“ искључиво зидао зграде, „Самсунг“ углавном продавао шећер а ЛГ производио пластичне кантице и лопатице. Њима је некако и ишло, али Јужној Кореји никако. Онда је први човек тадашње Ј. Кореје позвао власнике споменутих фирми, предочио им јадно стање земље, рекао шта од њих очекује и обећао да им држава неће потпетљавати ноге. Данас су то светски гиганти. ЛГ је за само годину дана направио радио-пријемник искључиво од домаћих компонената.
Ако смо пре 45 година производили квалитетне телевизоре, радио-апарате, фрижидере, тракторе, мале наменске моторе, најбоље карабине на свету… како то да данас не знамо да произведемо ништа, или скоро ништа?
Оно што је било, променити се не може. Ово што имамо, подложно је моделирању сваке врсте. Питање је само знамо ли шта хоћемо. За почетак, треба се захвалити Америма из „Есмарка“ што су покушали да нас направе будалама и тако нам, макар малчице, надам се, отворили очи.
