Прочитај ми чланакМарибором маршира 150 Срба, под шајкачама, уз пратњу чешке музике, док официр Мајстер сања северну границу државе Словеније.
Ратко Дмитровић
Марибором маршира 150 Срба, под шајкачама, уз пратњу чешке музике, док официр Мајстер сања северну границу државе Словеније.
Док су последњи остаци некада силне и моћне Аустро-Угарске монархије нестајали у страшној и крвавој сумаглици Првог светског рата, када је свима било јасно ко тај рат добија а ко га губи, трећег новембра 1918. године, у четири сата ујутро, мајор поражене војске, Рудолф Мајстер, мења страну и почиње с операцијом отимања Марибора из немачких руку.
Претходних дана ступио је у контакт с неколико скупина Срба, пристигих у Словенију из немачког заробљеништва. Моли их, и они пристају, њих 150, да у униформама, обавезно са шајкачом на глави, марширају мариборским улицама, уз пратњу једног чешког оркестра. Циљ је био да се охрабре Словенци а уплаше Немци. Зашто Срби и шајкаче? Зато што је до Словеније већ дошла прича о величанственој, победничкој Српској војсци која након пробоја Солунског фронта незаустављиво напредује према Алпима.
Немци беже, Мајстер преузима Марибор, формира Народну стражу, с великим бројем Срба у њој, и утврђује северну границу будуће Словеније.
Седам дана касније у Љубљани, опет из немачког заробљеништва стиже 1.270 српских војника, међу којима чак 470 официра. Предводи их потпуковник Стеван Швабић. На састанку у једној кући недалеко од љубљанске железничке станице, представници словеначког Народног већа у очајању моле Србе да им помогну да се одбране од претећег надоласка новоформираних армија Мађарске и Аустрије.
Постојала је реална опасност да цео простор данашње Словеније (а исто тако и данашње Хрватске) буде подељен између Италије, Аустрије и Мађарске. Швабић успоставља везу с пуковником Српске војске, Миланом Прибићевићем, који је већ у Загребу, те тражи, и добија, одобрење да формира српску војну јединицу и брани територију предвиђену да уђе у састав државе Срба, Хрвата и Словенаца. Војска Италије прелази демаркациону линију код Врхнике и напредује према Љубљани. Швабић их одбацује назад.
Народно веће формира „словеначку војску“ и упућује је на Корушку где доживљава слом у судару са аустријском армијом. Антон Корошец преклиње Србе да помогну. Српска врховна команда шаље три пешадијска пука, с артиљеријом, под командом генерала Крсте Смиљанића. Срби заустављају Аустријанце, крећу у контраофанзиву и продиру у Корушку. Некако у исто време српски научник Михајло Пупин, велики пријатељ америчког председника Вилсона, успева да на мапи будуће Југославије, Блед отме од Италије и границу будуће државе, данас Словеније, помери у долину реке Соче.
Чему ово подсећање? Поводом апела председника Словеније, Борута Пахора, од пре неки дан, да све земље региона што пре признају независно Косово. Знам да од горе написаног нема никакве користи, али нема ни штете.
