У потрази за суштином идеје о разграничењу с Арбанасима на Косову и Метохији за коју се залаже садашња српска власт текст њеног министра војног Вулина (Печат, 535, 7. септ. 2018, 3, 6–11) могао би послужити као основа за озбиљно разматрање, али и за оцену да се на полазишта српских преговарача о томе проблему може гледати као на разграничење с памећу.

Маркс и научнa мржњa

У потрази за суштином идеје о разграничењу с Арбанасима на Косову и Метохији за коју се залаже садашња српска власт текст њеног министра војног Вулина (Печат, 535, 7. септ. 2018, 3, 6–11) могао би послужити као основа за озбиљно разматрање, али и за оцену да се на полазишта српских преговарача о томе проблему може гледати као на разграничење с памећу.

И за то није неопходно прочитати свих седам страница на којима он своје схватање образлаже будући да је то постало јасно већ после његових уводних опсервација „о суочавању са собом“ као и о „суочавању нације с тренутком истине“ да ју је неко већ довео у стање које би се могло означити као безизлазно. Вулинов навод да на разграничење с Арбанасима треба гледати као на фазу у настојањима да се „заустави Велика Албанија“ само је потврда да он не зна ни шта прича ни о чему прича, али у вези с тим мора се признати да је занимљива једна његова мисао са чијом је суштином он пропустио прилику да се „суочи“: он вели да „косовска реалност […] отвара питање наше способности да преживимо“, али истовремено и признаје „да државе, као нераздељене заједнице народа после крвавих и поновљених етничких и верских ратова, нису могуће ако их чине ратни непријатељи“, као и да ли би то могао бити оквир и прилика за проверу „да ли коначно имамо храбрости да пођемо у решавање свеукупног националног питања Срба“.

Умовања која овде помињем обележје су оних мислилаца који су сва своја знања сабирали из марксистичких извора и од оних учитеља који су прочитали само једну књигу (а и о њој су им главне идеје пре тога „протумачили надлежни“ – на вечерњим курсевима марксизма). Да би се та „наука“ потпуније разумела, о њеном утемељитељу треба најпре подсетити на само две чињенице које се систематски заобилазе у свим расправама о њему и његовом „теоријском генију“.

Прво, Маркс је био сатаниста и том је појединошћу обележен сав његов живот и његово деловање, његовим поступцима управљали су илуминати, Мацини га је описао као „деструктиван дух“ чије је „срце пре испуњено мржњом него љубављу према човеку“ и то је најбоље испољено у његовим породичним приликама: њему је двоје деце умрло од глади, а две кћери завршиле самоубиством (заједно са својим мужевима – 1898. и 1911). Другим речима: Маркс је био и духовно и морално (и свакоруко!) неутемељена личност и тиме је најпотпуније заслуживао пажњу и сатаниста и илумината (а такве су комунисти једино и бирали за своје предводнике и међу таквима једино регрутовали своје следбенике).

Друго, Маркс је (заједно с Енгелсом) „теоријски разјаснио“ основе русофобије и назначио механизме по којима ће православно Словенство бити уништено и у том је смислу Комунистички манифест био тек „научно упутство“ за његово уништење, а балкански Словени (читај – Срби јер Бугари у тај круг нису улазили) означени као „нужно контрареволуционарни“ па их је историја као такве „осудила на нестанак са историјске позорнице“ док се руској накани да од Немаца направе „кметове православног цара“ најављује „неумољива борба на живот и смрт“ и „безобзирни тероризам“. Тако се, ето, показује да на Маркса треба гледати као на претечу и утемељитеља онога што се данас назива међународни тероризам (некад је то елегантније одређивано као револуција и Америку квалификовало за уређивача и предводника и тероризма и револуције). А да су они Србију осудили да „нестане с историјске позорнице, после Принциповог пуцња у Сарајеву присетио се и Манчестер гардијан Марксовог навода да би „Европа постала чистија“ ако би се Србија „могла одвући насред мора и потопити“.

Са толико научне мржње колико се нашло у Марксовом теоретисању могу бити обележени само они дефектни представници германских народа за које је речено да „имају комплекс Агаре jер знају да су на зачељу стварања цивилизације у Европи“ и да као такви могу једино бити употребљени за нечасне послове сатирања оних народа који су ту цивилизацију засновали (сетимо се крсташких ратова у којима су их Рим и Венеција употребљавали као руљу за пљачку и разарање Византије).

Те две назнаке сматрам довољнима за разјашњење свега онога што се са Србима, по Марксовој рецептури, догађало у последњих стотинак година и довело их до тога да о њиховој судбини одлучују марксисти школовани по вајсхауптовским сатанистичким обрасцима и однеговани по западноевропско-америчким и ватиканским демократским борделима. Први корак у том правцу био је енглеско-аустријски пројекат стварања арбанашке нације, изведен уз благослов Ватикана и с циљем да се Срби „одбију“ од мора: 1912. године Срби су ушли у своју стару престоницу Скадар, али су се из њега, под притиском „Великих сила“, морали повући; после протеривања Турака Срби су још једном искрварили у Другом балканском рату, али су сачували још толико снаге да на почетку Великог рата заљуљају Аустроугарску монархију и да јој помогну да се четири године касније распадне по свим шавовима.

Тај рат, како рекосмо – по Марксовој рецептури, демократски је припремио амерички председник Вудроу Вилсон с циљем да се заустави свакорук економски и културни успон Русије и да се уклони њена претња да у сваком погледу надмаши све водеће државе западног света. А да би се та претња уклонила, припремљен је и Први светски рат у целини (као што је Други припремљен да би се успоставила јеврејска држава), при чему се показује да су „слом царске Русије, тј. Октобарску револуцију 1917. године, иницирали амерички Јевреји“ који су у Русију послали Лава Троцког, са 275 следбеника и налогом Лењину да у Централни комитет Комунистичке партије Русије уведе 90% Јевреја зато што ће Руси после „1000 година писати да су им Јевреји разорили државу и побили становништво, … а [за то] неће оптуживати Владу Сједињених Америчких Држава“.

Американци су тај „аранжман“ направили у договору с енглеском и француском владом и уз тесну сарадњу с Немцима који су Лењина и његова 32 сарадника из Швајцарске (у блиндираном вагону, преко ратом запаљене Немачке) препратили према Шведској – пошто су се с њима претходно договорили да ће Русија из рата иступити кад они преузму власт.

Комунизам као тероризам

Ти су догађаји и та „стратегија“ обележили последњи век светске историје: Маркс је „осмислио“ комунизам као средство за разарање света, Западна Европа (Америка је западноевропски „производ“ настао од онога друштвеног талога који је, од краја XV века, из препуних европских затвора тамо пребациван да се не би лако могао вратити) тај рецепт проверила је на Русији и после га извезла и у много других земаља по свету. У тој мутној комбинаторици Срби су се нашли као двострука препрека (као православни народ и као лакша пречица за немачко ширење према истоку – „Drang nach Osten“) и њима је комунизам послат само две године пошто је посао „обавио“ у Русији.

Будући да му код нас терен није био припремљен, он се за следећих двадесетак година измакао у илегалу и појавио се пред почетак Другог св. рата као „антифашистички покрет за испомоћ Немцима и усташама у сатирању Срба“; после кратких чарки са Србима („четницима“) по западној Србији, они су прешли у Босну да би тамо били ближи усташама (с којима су имали договор о заједничком сатирању Срба) и што даље од Немаца – за које су имали наредбу да се са њима не сукобљавају и да чекају да им савезници отворе пут да у Србији преузму власт. И за то време под комунистичку заставу позвали 80.000 усташа (од 2. јула 1943. до 6. априла 1944), а у септембру 1944. и оне који су били глуви па први позив нису чули (или глупи па у њега нису поверовали).

И, узгред, припремали терен да Србима наметну што више окупатора, а међу њима, уз све друге, најагилнији су били Црногорци: Св. Вукмановић-Темпо Србе је прогнао из Македоније (с истом лакоћом с каквом је убио и брата), Миладин Поповић и Душан Мугоша у Бујану Косово и Метохију предали Шиптарима,Милован Ђилас растурио Српску краљевску академију (уз помоћ Едварда Кардеља) и Београдски универзитет (заједно са својом женом Митром Митровић); на Сремском фронту сви они заједно побили 80.000 српских дечака (према сведочењу Брозовог историчара Антуна Милетића, а Новица Војиновић вели да их је побијено 180.000 – и први пут, колико знам, поменуо комунистички геноцид над Србима); средином маја и почетком августа 1945.

Тринаеста партизанска СС Ханџар дивизија (у чијем је саставу, пре тога, за Хитлера ратовао и Алија Изетбеговић), уз подршку Десете херцеговачке (некад је њоме командовао Владо Шегрт) у Понору код Фоче додала је томе броју још око 55.000 душа (од њих је отприлике половина припадала присилно мобилисаним „пушконошама“, а ону другу половину чинила – деца од 7 до 15 година); по Брозовом налогу да за Србију неће „бити милости“, одмах „после ослобођења“ размахнуо се револуционарни терор и он је у следећих петнаестак година посмицао много стотина хиљада српских глава (према неким изворима, Ранковић се „хвалио“да је од 1945. до 1951. пострељано 586.000 „народних непријатеља“), Голи оток функционисао је још много година после тога, „ловостај“ над Србима никад није уведен, а нема га чак ни у наше демократско и напредно време; после рата демонтиране су по Србији све фабрике и пренесене у „братске западне републике“ (једна банатска пруга отишла је тада чак у Албанију и тамо спојила Драч и Елбасан) и то је учињено зато што је, после Резолуције Информбироа, било планирано да се Србија, буквално, потопи, у ту сврху у Ђердапу била изграђена бетонска платформа и на њој сложено 4 милиона кг. тротила да се „прегради“ Дунав – за случај совјетске инвазије; 14. маја 1945. комунисти доносе наредбу по којој се сваки католик у Југославији мора сматрати Хрватом без обзира на то како се лично изјашњавао, после тога Барања и Западни Срем дефинитивно су пресељени у Хрватску, а нешто касније Ђилас им је дао и узан појас од Вуковара до Бачке Паланке јер су Хрвати тамо „имали већину“ (од 18.000 тамошњих житеља – било их је 6.000!); шиптарску побуну Шабана Полуже у Дреници својим животима платило је 8.000 српских војника, а Броз је после тога амнестирао побуњенике и дао им „покрајину“, забранио десетинама хиљада прогнаних Срба да се тамо врате, а отворио границу за дивљу колонизацију из Албаније; дода ли се свему томе и чињеница да је Јасеновац, под заштитомВладимира Купферштајна (познатији је као Бакарић), функционисао и у време кад су сви Хитлерови концентрациони логори били затворени и њихови крематорији погашени, а занимљиво ће бити поменути и податак да је млади официр Исидор Леви 5. јуна 1945. из Јасеновца у Градишку однео списак побијених јасеновачких логораша на коме се налазило више од милион имена (после су комунисти тај списак скрајнули и највероватније је да он више не постоји); најновији догађаји, они који се везују за последње две или три деценије, показују да су сви српски окупатори „дошли на своје“: у Македонији Срба више нема, на Косову их је остало тек за једну „жуту кућу“, у Црној Гори претворени су у обесправљену већину (2003. године две трећине њих говорило је српски и тада им је наметнут „црногорски“ – којим није блејао ни сваки пети Црногорац, а Америка наградила Мила Ђукановића чланством у НАТО), у „БХ-Федерацији“ побијени су или (много ређе) протерани, у Републици Српској главнина их се држи на танкој омчи код Брчког, усташе и комунисти Хрватску су дефинитивно очистили од Срба (по налогу онога загребачког Католичког конгреса од септембра 1900. и уз подршку ватиканских (и иних) комуниста, у Словенији су демократски избрисани из списка живих и њих тамо више нема – ни међу живима ни међу мртвима; и уз све то, комунисти су разорили Српску Православну Цркву и довели је до тога да данас у њеном Епископату има много комуниста и настраних, а неизвесно је има ли уопште духовника (пре 25 година сведочио ми је „инсајдер“ да је таквих било „четири или пет“, а у међувремену су се и они проредили, истинитије би било рећи да су – протерани!).

Демократско разарање света

И то је, отприлике, оквир у коме се тражи да се Срби „суоче“ са самима собом и да провере имају ли „храбрости да пођу у решавање [свога] свеукупног националног питања“, а заборавља се да су комунисти, по Марксовом рецепту, дошли с јединим циљем да униште и Србе и православље отворено најављујући да неће ратовати ни с Немцима ни с усташама и да су „четници једини њихов непријатељ“.

То је записано и у оној њиховој чувеној наредби од 27. децембра 1941, а све што се касније догађало само је потврђивало комунистичку накану да се Србима узме и право на наду. А да се ту ради о удруженом злочиначком подухвату који су осмислили Ватикан и моћне европске силе, показује једна чудна чињеница: све што је та кајиновска институција зла чинила током историје своди се на настојање да се уништи „оно друго, авељевско, хришћанско крило“ и у томе су у ХХ веку комунисти одиграли пресудну улогу: побили више десетина милиона Руса, а Срба макар половину њиховога садашњег броја. И сад се Вулин пита хоће ли Срби „имати храбрости“ да се упусте „у решавање [свога] свеукупног националног питања“ иако је такво умовање макар двоструко бесмислено.

Прво, због тога што Вулин, опет, не зна о чему говори: Срби су своје „национално питање“ решили макар пре два миленијума када су се простирали од делте Дунава до делте Поа и, макар, од средње Словачке до Пелопонеза и о томе имају тапије и у лингвистичким, и у антрополошким, и у археолошким и у археогенетским чињеницама. Срби су, наиме, увек знали ко су и где их је било, а знали су то добро и они Вулинови учитељи који су први истакли налог да се такви Срби уклоне „с историјске позорнице“ и да на њихово место дођу они за које је историја први пут чула тек пре који дан, такви су у нашем случају Хрвати, „Бошњаци“, Црногорци, Македонци и Шиптари, при чему су ови последњи, по дефиницији Ноама Чомског, „највећа срамота модерне Европе“, а сви они остали постали њихова сабраћа уз то што су до јуче били – Срби. И међу њима Ватикан нашао најгори људски талог и упрегао га у послове сатирања православља и Срба као његових носилаца.

Други разлог због којих Вулинова размишљања сматрам бесмисленима налази се у чињеници да су он и његови комунисти Србе довели до прага нестајања и сада само треба да нам каже хоће ли са „решеним националним питањем“ Србима бити лакше кад се буду сурвавали у бездан или у – провалију? (То важи, разуме се, за нормалну, домаћинску Србију, а „друга Србија“, заједно са сорошевском, наркоманском, педерском, трговачком, полатиниченом и сличним „Србијама“, таквих проблема никад није ни имала и она је, као и оне друге, све одмеравала према сопственој стражњици: ако њој није ништа недостајало, све је друго било неважно.)

И кад о свему томе говоримо, логично је да су за све те разарачке послове били најквалификованији наши „домаћи католици“ Хрвати и Словенци и зато су њихови комунисти од самих почетака били темељито припремљени: њихова Комунистичка партија заложила се за успостављање „совјетског Балкана“, за прогон „западних Срба“ с њихових вековних простора јер су они тамо означени као „окупатори“ (комунисти при том заборављају да кажу да је та „окупација“ стара много хиљада година), за разбијање тек створене Југославије „на посебне државе – Хрватску, Црну Гору, Македонију, Словенију (Србија се у тим пројектима и не помиње!) док ће се мађарска и албанска национална мањина отцепити, јер је њихову земљу […] »анектирала« српска буржоазија“.

На заседању Авноја у Јајцу, на коме је припремљена основа за дефинитивни слом Србије, она није имала својих представника и о њеној судбини тамо су одлучивали они који су се потписивали латиницом, планирали њен суноврат и тамо је касније одвели: хрватски и словеначки комунисти, уз помоћ својих српских специјалиста за прљаве послове. На то указује и чињеница да су комунисти у Србији и Црној Гори тада имали само покрајинске, а у Хрватској и Словенији централне комитете. Разлози за такав однос били су врло једноставни: Србе је требало држати под контролом и онемогућити им увид у све „стратешке замисли“ о ономе што се српском народу припремало, а њихов комунистички отпад употребити тамо где им „учитељи“ нису могли стићи – као „контролоре лијевих скретања“ у Херцеговини и Црној Гори, тј. тамо где усташка кама није могла досегнути.

Не знам шта је све у Херцеговини постигао Петар Драпшин, али је упамћено да су у Црној Гори крваво коло заиграли Милован Ђилас и Моша Пијаде, да је после њиховога боравка тамо почела да се исписује књига Пакао и комунизам у Црној Гори, да се прича о колашинском затвору и Пасјем гробљу, да се помињу Кечина јама и Мачкова јама, да је у ону прву убачено више од 3.500 људи, а у ову другу, „мало забачену“, Јован Капичић, тамо познат као Јово Капа, убацио је само 200 заробљених талијанских војника и „400 Срба“ (њима се није пружила прилика да се упишу у „Црногорце“), а остала су сведочанства и о многим другим страхотама.Због свега тога јасно је зашто су тамо комунисте звали јамарима, а ни ови данашњи њихови ђаци ни по чему се не разликују од својих учитеља, па између осталога ни по томе што не размишљају о људском разлогу да се кости мученика из тих јама поваде и људски сахране.

Позивати такву власт на људскост, међутим, није нарочито рационално јер је она заснована на оном обрасцу који је успоставио комунистички жутокљунац на скупу који је претходио „тринаестојулском устанку“ узимајући реч мудром старцу: „Прекини, стари, прошла су твоја сердарска времена“. Е, тада су настала несојска времена и њих и данас упорно негује власт каква се у несојским временима једино могла успоставити и која се од људскости и чојства брани једнако жестоко, рецимо, као и шаруља од обада (и то је она власт која сад хоће да усред Подгорице подигне споменик крвнику који је тај град сравњивао са земљом много успешније од својих савезника Немаца).

Помињем те појединости зато што су Срби, као утемељен хришћански народ, били навикнути на то да их предводе најбољи и најчеститији, а комунизам им је наметнуо оне примерке људске врсте за које је речено да их је „Бог обележио“ и који су се међу Људима могли наћи тек случајно и кад нико не примети кад се привуку. А управо такви уређивали су српску судбину у много последњих деценија и, са својим савезницима, менторима и учитељима, у ХХ веку сатрли, како рекосмо, макар половину садашњег броја Срба. Данас се, међутим, показује да њихово дело продужују гори од њих и тиме се остварује предвиђање једнога њиховог претходника: Србе су у његово време уништавали крштени комунисти, а они ће тек видети шта ће им се догађати кад им дођу они некрштени.

И он је заиста био у праву: без знања, без морала, без свести о позицији у којој су се нашли, ови који су пред нашим очима завиличили Србију једино знају да ропски послушно извршавају налоге својих страних господара и у њима треба видети једино потоње јахаче апокалипсе. За то их је, коначно, и припремила Трилатерална комисија чији су чланови три најодговорније личности на челу српске владе: њена председница и двоје потпредседника. И сви су они такође чудно обележени: председница и њена потпредседница немају породицу, а није извесно да ли су председница и потпредседник уопште Срби и тако се поновила брозовска пракса да српски председник може бити свака протува која се прва сретне на улици само ако је уобличена по мерама које је одредио окупатор.

Наш министар војни је, изгледа, накнадно схватио „да државе нису могуће ако их чине ратни непријатељи“, али се не зна шта је при том имао на уму будући да му то у досадашњем политичком деловању није представљало проблем и сасвим се добро сналазио у улози српског окупатора, заједно са свима кољачима који су Србима натурили „братство и јединство“ и то од Броза – до Фрање и Алије. И у ту се улогу сасвим лепо уживео па сад није јасно шта га је навело на то да преуми (ако је уопште преумио) и почне причати о српској судбини као да његова партија у томе није имала никаквога а камоли пресудног удела.

Све то о чему говори Вулин „годинама заговара“ и његов шеф наводећи да „хоћемо јасне границе, а не провизоријум“, при чему је извесно да он не схвата ни шта је рекао ни шта од тога очекује: те границе никад не могу бити „јасне“ нити му за њих ико може гарантовати ни за следећих пет дана, а камоли за следећих педесет година. Скадар је, рекосмо, некад био српска престоница, Шиптари су на Балкан стигли 1043. године, до краја ХV века по Косову их је било тек који најситнији проценат, али то Ватикану и његовим „Великим силама“ није била сметња да 1912. Србе протерају из Скадра, а пре коју годину и из Црне Горе (и тако Шиптарима као „највећој срамоти модерне Европе“, како рече Чомски, прикључе и „Милове Црногорце“).

Границе се, дакле, мењају силом чија се појава не може ни мерити нити лако контролисати и тражити од некога да гарантује непроменљивост граница може само неко ко не разуме логику историјских догађања: просторе на којима је,током више претходних миленијума, утемељивана српска цивилизација Шиптари су терором под заштитом Турака до краја ХIХ века, а касније под заштитом Ватикана, „Великих сила“ и њихових (и Брозових) комуниста, отели Косово и Метохију и познато је, при том, како се са силом разговара и како се једино може вратити оно што је отето. А да је та вајкадашња српска земља заиста отета, потврдиће нека проста, да не кажемо – банална, ономастичка сведочанства.

Међу њима најмаркантнији је (топ)оним Метохија и зато су га Шиптари и избацили из назива „своје државе“: метох је реч којом се означава ‘црквено имање’ и заиста је сва Метохија била имање манастирâ Српске Православне Цркве (а простирала се и на неке суседне области данашње Црне Горе). Томе се, међутим, може додати и сва друга топонимија Косова, али и Арбаније у целини: нигде тамо нема ниједнога арбанашкога макротопонима, а није их ни могло бити ако рекосмо да су се Арбанаси први пут на Балкану појавили при крају прве половине ХI века. А да је та топонимија била српска, сведочи и много томова Ономатолошких прилога, приређених у Одбору за ономастику САНУ у којима је сабрана и публикована таква грађа с највећег дела Косова и Метохије.

На челу тога Одбора налазио се акад. Павле Ивић и он и сви његови сарадници знали су шта се на Косову и Метохији догађа и како ће се догађаји даље одвијати, знали за спрегу власти са шиптарским сепаратизмом и једино што су у таквим приликама могли урадити свело се на то да побележе ономастичка сведочанства да је тај простор вазда био српски и да су га Шиптари окупирали пошто су тамо претходно, уз подршку Ватикана и комуниста, над Србима извршили геноцид. А да су Косово и Метохију вазда настањивали Срби, потврђује и она карта која је приложена уз Вулинов текст на стр. 6, при чему за њу није речено да је преузета из једне знамените књиге која такође сведочи да су историју тога простора исписивали Срби, а Шиптари једино затирали њихове трагове (па је тако остало и сведочанство да је Тачи једно време био Читаку, а пре тога Читаковић, али и да је само у његовој Дреници (арбанашки би то било Drenicë), колико се засад зна, затрвено 87 српских средњовековних цркава и манастира).

Подупирачи

Шиптари су једини европски „народ“ који је у ушао у ХХ век у оном облику у каквом се на простору садашње Арбаније први пут нашао десетак векова раније и којима је срамотна Европа приредила националну торину да би уз њихову помоћ Србе могла од мора одбацити у унутрашњост (у наше време нешто слично догодило се и с „Бошњацима“: оригинална верзија њиховог Устава приређена је – на енглеском језику!). И са таквим противником министар војни хоће да се разграничава и од такве Европе да тражи „гаранције“ да ће му „границе“ бити поштоване – до прве прилике.

А таква памет има и озбиљне подупираче и један од њих у свему овоме о чему говоримо види српске „столетне грешке“, а не разазнаје европску и ватиканску стратегију за разарање Срба и српског православља о чему смо досад једино и говорили; он говори о наставку „мрцварења намученог народа, обесхрабривању великих инвеститора, уз економску стагнацију и тихо напуштање огњишта“, а не каже који су то „велики инвеститори“ и по чему се они разликују од оних којима је један од ранијих државних лопужа, рецимо, даровао Смедеревску железару за 21 милион долара (а њена вредност у Америци одмах регистрована на 580 милиона!) па кад су тамо претопили све српске топове и тенкове и челик изнели преко границе, они му је вратили за један долар; други Вулинов подупирач љути се на Српску Православну Цркву због тога што сматра да су „подела или размена територија »апсолутно неприхватљиви«“ и пита се зашто се она „није оглашавала када су Срби са Косова масовно продавали своја имања“ и зашто сада „саботира власт сопствене земље“.

Таква питања могу се учинити разложнима, али исто тако могу показати да онај који их поставља има кратко и/ли селективно памћење: комунистичка власт успоставила је механизме за прогон Срба с Косова и Метохије и сама је помагала, и финансијски и отвореним полицијским терором, да се Срби отуда исељавају (која је власт обезбедила „експертски налаз“ да се срећни Ђорђе Мартиновић сâм „насадио на флашу“?). Уз све то, тврдња да „грађани Србије прво верују Вучићу, потом Војсци Србије, а СПЦ је на трећем месту“ може се свести на огољену бесмислицу: Вучићу верују воајери Пинк ТВ уређене по „правилима либералног медијског тржишта“ (досуђено нам је, ето, да „живимо у либералној демократској епохи“ и та је „епоха“ у Црној Гори, како то сад сазнајемо, „за само десет дана“ истурила Пинк као „најгледанију телевизију“); не зна се којој то војсци верују Срби ако одавно њени момци не знају шта је војска, а њени официри без дозволе страних каплара не могу отићи ни „у покрајњу просторију да се олакшају“ (или је то она војска чије је оружје, мало пре то поменусмо, претопљено у смедеревској Железари); Српска Православна Црква уобличавала је Србе од апостолских времена и довела их као самосвестан народ до комунистичкога доба – када је и она доживела слом као и народ који је предводила и о томе ваља подсетити тек на неке појединости којима се то потврђује:

а) комунисти су, по налогу Ватикана и западних „демократија“ – разуме се, први и најжешћи напад усмерили на СПЦ и после рата побили више архијереја и свештенослужитеља (или им помогли да пре времена умру) него сви српски крвници за време рата заједно и порушили више цркава (и/ли поравнали трагове оних које су порушили њихови усташки савезници) опет више него сви рушитељи заједно; на исти начин уништавана је православна црква и у Русији и негде у време Јељцина (или Горбачова – нисам више сигуран у своје памћење) саопштен је податак да је тамо после „Октобарске револуције“ затрто 76.000 православних цркава и манастира, а не знам колико је међу оних шездесетак милиона побијених Руса било свештенослужитеља и њихових архијереја;

б) међу кољачима о чијим је душама (и камама) бринуо Степинац идентификовано је близу 1.400 фрањеваца, а као ратни злочинци означени и многи његови бискупи, при чему је посебно био занимљив случај Штросмајеровог наследника на трону бискупа ђаковачког Антуна Акшамовића: он је проглашен за ратног злочинца, али га је Броз одмах „помиловао“, а 1959. одликовао га Орденом братства-јединства првог реда за заслуге у сатирању Срба и рушењу православних цркава по Срему и Славонији или за њихово преуређење за католичко богослужење (убрзо пошто се окитио тим Брозовим орденом Акшамовић се упокојио);

в) будући да је Српска црква била најутемељенија национална институција и да је комунисти нису могли лако разбити и поред тога што су многе владике осуђиване на дугогодишње робије или на њих пујдана партијска и скојевска руља, а свештеници срамоћени постављањем за министре полиције или за „руководиоце“ у свештеничким партијским удружењима, комунисти су се „досетили“ како да и Цркву „упишу у партију“ и почели да „школују своје свештенике“; то је исповедио Владика будимски Данило признавши да је био „њихов“ стипендиста, али да „не зна који су били други“, после се сазнало да је „других“ било преко 2.000 и да су из њихових редова касније регрутовани и сви „њихови владике“ и тако је Црква коначно била поробљена, а Србима срушен најчвршћи национални и духовни ослонац: владике су постали комунисти и данас у српском Епископату поред њих и настраних, како већ рекосмо, нема места ни за Србе ни за духовнике (Маркс је и њих научио да комунисти „немају отаџбине“ и да се њихов шеф налази у Ватикану).

Таква је Црква на Косову и Метохији деловала у пуној сагласности с памећу српске демократске власти на челу с председником Тадићем и српског Епископата на челу с Патријархом Иринејем,а по налозима окупатора које је персонификовао Бајден са својим амбасадорима (Тералом и Мантером, рецимо), сви су они удруженим снагама прогнали канонског Епископа рашко-призренског Артемија и на његов трон привели окупаторског послушника и сад њих треба питати шта се то у међувремену догодило што их је нагнало да преуме и да се врате „к познанију права“, тј. да се опет почну залагати за оно од чега су се, колико јуче, тако успешно бранили. (А било би занимљиво сазнати колико има истине у причама да су у српске светиње на Косову и Метохији, по благослову тога послушника, прво улазили пси па после њих окупатор Бајден?)

Аутизам или силеџијство

Српска „демократска“ власт данас се понаша по обрасцима које јој је поставио Броз („закона се не треба држати као пијан плота“) и о томе најбоље сведочи однос те власти према проблему о коме овде говоримо. Правници, наиме, упозоравају на то да приче о разграничењу с Арбанасима нису у складу с Уставом, али се ни власт ни њени подупирачи на то не осврћу. Устав, наиме, вели да Косово и Метохија представљају део српскога државног простора (а исто је записано и у Резолуцији 1244 Савета безбедности Уједињених Нација) и тамо се нема шта разграничавати, а чињеница да је тај део српске земље окупиран и отет, српску власт обавезује да с том чињеницом усклади и своје понашање: она силом мора протерати окупатора и силом вратити оно што јој је силом отето. Ако власт, међутим, процени да нема могућности да на силу одговори [већом] силом, преостаје јој једино да обавести и свој народ и све своје пријатеље (али и све своје непријатеље и крвнике у Уједињеним нацијама) да је део њене територије окупиран и отет и да су то, у склопу заједничког злочиначког подухвата, учинили Шиптари под заштитом старе проститутке Европе и њене исте такве америчке посестриме.

Тиме власт задржава право да, некад, ко зна кад (и да ли икад!?), врати оно што јој је отето и окупатора прогна тамо откуд је дошао. И за такво понашање она може наћи паралеле на многим странама по свету, а ја овде издвајам једну која ми се чини најприкладнијом: кад су током Првога светског рата Турци извршили геноцид над Јерменима и отели им Арарат (Турци сад веле да су то, у ствари,све урадили Курди), Јермени се с крвницима нису „разграничавали“ нити им благословили оно што им је отето и чекају да им се Арарат врати. Ако власт, међутим, истраје на својим трговачким аранжманима, она једино може дати САВ СВОЈ Космет за НИШТА СВОГ Космета. И за следећу фазу обећати Шиптарима Врање и Ниш. Па даље полако – до Винче.

А ми рекосмо горе да су неке озбиљне науке потврдиле да су цивилизацију Винче (и Лепенског вира) створили Срби, да је та цивилизација старија од сваке друге за коју је свет чуо, али је неко „уредио“ да их упише у народ без памети: уместо да Винчу изгради као престоницу светске цивилизације, како би то урадила свака озбиљна држава, Србија је од Винче направила – највеће ђубриште на Балкану!

*
Сасвим недавно саопштен је необичан податак: Срби представљају 0,1% светског становништва, а међу десет најзначајнијих умова у историји цивилизације имају два представника.

Хоће ли у томе друштву Немце представљати – Маркс?

ДР КУЛИЋ: У САНУ би требало увести Хирш-индекс „с рогови“ https://t.co/byLuEdI4ZW

— СРБИН инфо (@srbininfo) November 7, 2018

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!

Извор: carsa.rs

Ознаке: анализа, Драгољуб Петровић, КИМ