Прочитај ми чланакСигуран сам да већина часних симпатизера ДСС и Двери зна да њихов пут не може бити уз оне са којима сад координирано делују.
Фото: Танјуг
Наивно је веровати да, ако неко хоће и може да покраде изборе, то ради тако што ће да спусти одређену листу за један глас испод цензуса, тачније, према прорачунима, чак ни за цео глас. Ако замислимо да је могуће да неко покраде изборе, тешко је веровати да би листи којој се не дозвољава цензус дао више од 4,5 процената; 4,7 или 4,8 би био неки максимум максимума који би могао да се провуче, а да то не доведе до унутарполитичког усијања. Када би хипотетички била могућа варијанта да неко на нивоу Србије испадне само за један глас – а могућа је много мање и од оне лото куглице 27 – и у том случају који се дешава једном у хиљаду година, како рече председник РИК – нико не би веровао да је то тако. Једино мање вероватно од тога да заиста неком фали само један глас за цензус је то да неко на тај начин покраде одређену листу. Тешко да би ико ко може да краде изборе, самим тим и пресудно утиче на политичке процесе, био толики егзибициониста. Него би спустио ту листу још више.
И да су избори максимално поштени, па да је онако како како званични резултати кажу, вероватно би се прогурала та листа у парламент ако је интерес стабилност и поштени избори. Кад фали један глас, скоро сигурно је неправда да неко остане испод, јер постоји велика вероватноћа да је од толиког броја гласова дошло до неке бар ненамерне грешке. Дакле, сумња на изборе пада неминовно са таквих исходом, јер све и да некаквом методом успете да стопроцентно докажете да је исход баш такав, то би мало кога разуверило.
РАЗВОЈ КОЈИ ДЕСТАБИЛИЗУЈЕ СРБИЈУ
Осим што је потпуно сулудо помислити да би неко украо цензус одређеној листи на тај начин, још је чудније ако се запитамо какви би мотиви били да се то уради. Александар Вучић је апсолутни победник ових избора, на којима је добио и више гласова и процената, него на прошлим. Мање мандата су последица тога да је сада више листа прешло цензус и имамо мање бачених гласова. Да ли ће Вучић имати 131 или 138 мандата суштински је небитно. Да ли ће ДСС и Двери бити у парламенту или ван њега, такође не утиче много на власт. Штавише, обзиром на улазак све три либералне колоне у парламент, у одређеној мери Вучићу би и одговарао улазак ДСС-Двери, где би била већа равнотежа између либералних и десничарских опција, а он би гравитирао у центру. Више десних посланика, повећава му и кредибилитет код западног фактора, јер ће у односу на десничаре изгледати изразито проевропски, много више него што би изгледао ако би у парламенту имали само једну отворену антизападну опцију, а три еврофанатичне колоне, додуше једна се мудро не изјашњава о томе, али је јасно у том пресеку где припада.
Вучић тешко да овом ситуацијом ишта добија, али може много да изгуби. Губи тиме што се цео изборни процес у јавности делегитимише, чиме пада у сенку његова убедљива победа. Најгоре од свега, што се дестабилизује унутрашња сцена, хомогенизује се опозиција, а Вучић и сам каже да вапи за стабилношћу. Овакав развој ситуације директно подрива стабилност и одвлачи пажњу са много важнијих изазова који су пред Србијом. Превиђа се чињеница да велики број гласача излази на поновљено гласање, чиме Двери и ДСС готово извесно улазе у парламент, што значи да ово натезање око једног гласа нема неку дубљу поенту осим закувавања наше политичке сцене. Када опозиција има очајне резултате, то је и један од начина за њену ревитализацију.
Индикативно је то што месецима уназад никада гора опозиција најављује да ће бити изборних крађа. У предизборној кампањи, и постизборним дешавањима то слушамо свакодневно. Сада опозиција истовремено тврди да је власт украла стотине хиљада гласова, а да је, с друге стране, спустила листу за 0,75 посто од једног гласа. Мало надреално звучи, зар не? На делу је таква хомогенизација опозиције, и леве и десне, да неодољиво подсећа све на ДОС. Заједно сви иступају, координишу се, састанче.
Демократска странка је позвала и своје бираче да на поновљеним изборима гласају за ДСС-Двери. Бојан Пајтић, један од главних актера афере Бодрум, се више бави листом ДСС-Двери него својом странком, која је доживела дебакл и у Војводини. Разумљиво је да се ДСС-Двери жестоко боре за себе, али остаје нејасно шта ће им у тој борби Радуловић, Пајтић, ЧБЧ. Притом, и Пајтић и Радуловић су безбрижни што се тиче цензуса, што ће рећи да немају лични интерес и проблем у овој причи, већ су им мотиви знатно дубљи.
Није тешко иоле упућенијем у српске политичке прилике да наслути мотиве Пајтића, Чеде, Чанка, Тадића, Радуловића. Али се морамо запитати, зашто се ДСС-Двери не боре саме за себе, због чега у своју борбу увлаче и претходно наведене? Приметно је да ДСС-Двери много више пажње посвећују личности Вучића, наводној недемократији, цензури, и тој западној критичкој парадигми него што критикују оно што би странка таквих програмских начела највише требало да критикује. Чак и кад се критикује по оним тачкама, које су кључне у препознавању њихових програма и политика, превише се пажње посвећује персонализацији и Вучићу лично, далеко се више то истиче него нпр. негативан систем, процес, конкретни политички потези. Најбољи пример, јесте иступање и све чешће писање једног од главних идеолога Санде Рашковић Ивић – Ђорђа Вукадиновића, који отворено већ заговара концепт милошевићизације Вучића и новог ДОС, и његово рушење ако треба и са најтврдокорнијим досманлијама, које су далеко горе од Вучића, јер би сигурно урадиле све оно што он одбија.
НА ПОДВАЛУ НЕ СМЕМО ОПЕТ НАСЕСТИ
Критиковати Вучића за наводну издају, а удружити се са досовским странкама, којима је сваке издаје мало, ван сваке памети је. Да ли се Сандин ДСС бори за евроскептичну, проруску, просрпску, националну политику, или више за демократију и слободе по мерилима Чеде, Тадића, Пајтића, Чанка? Лично бих волео да листа ДСС Двери пређе цензус, јер нам је потребан јак евроскептицизам у парламенту. То је листа коју су подржали и многи умни људи који чине елиту, каква нам је итекако потребна – попут Ломпара, Чавошког и сл. Са већином њихових програмских начелима, вероватно се слаже највећи број Срба, али, с обзиром да су на ивици цензуса и у стагнирању, не слажу се и с њиховим методама, односно код Срба не пролази та врста обећања лаких решења попут Сиризиних. Популизам тог типа радикалних заокрета и поједностављеног гледања на политику захватио је велики број земаља, али у земљама које су одавно огуглале на популизам то није компаративна предност. Показало се то и у случају дебакла Борка Стефановића.
Не тако давно, видели смо да у земљама попут Србије изборна воља и јака већина не морају нужно да значе и стабилност. Веома је лако дестабилизовати ситуацију, као у случају Украјине, и сада на примеру Македоније – није већина најважнија, него оно што неко са стране сопственим аршинима прогласи за легитимно. Вучић нема тај проблем да му позиција и власт висе о концу, али ће морати да се навикне на све чешће нападе на себе. Критике су апсолутно легитимне, као и протести, све до оног тренутка док не постану насилни, нелегални и у циљу прекрајања воље већине. Ако имамо најаве протеста, коментаре да су ови избори почетак краја Александра Вучића, када је изборном математиком јачи од свих осталих заједно – можемо ли замислити шта би се десило да је однос 60:40 или 55:45 у корист Вучића? Тада би вероватно имали случај из Македоније, где би се избори одлагали у недоглед и изазивала криза све до тренутка док не би били прописани по мерилима опозиције и само када она процени да може да победи. Или би одмах имали револуцију. Злослутно нагло пријатељство ДСС-Двери са досистичким опцијама наговештава да би можда на следећим изборима, рецимо 2020. могли имати нови ДОС, где би као ударна песница послужили националисти, јер, као и 2000, отворена пета колона не би могла да стекне широку подршку. Једном смо поверовали таквој солуцији и преварени смо, а врло брзо из власти су избачени националисти, без којих победа над Милошевићем не би била могућа. Паметни се уче на туђим грешкама, а ред би био да се ми барем научимо на својим.
Надам се да ће ДСС Двери прећи цензус, чиме би се прекинуо овај постизборни циркус и стабилизовале прилике. У парламенту би могли да буду конструктиван и корективан евроскептичан десни фактор, што је много боље него да буду корисни идиот неког новог ДОС. Сигуран сам да и већина часних симпатизера ДСС и Двери зна да њихов пут не може бити уз оне са којима тренутно координирано делују.
Годинама људи олако забораве шта је пре било, па тако ће се жути у разним појавним облицима све агресивније нудити да нас спасу од напредњака. На такву подвалу не смемо опет насести, а свако ко им у томе на овај или онај начин буде помагао саучесник је у спречавању Србије да се коначно ишчупа из глиба у коме је више од 70 година. Да, у Србији стање није нимало добро, и мора много боље да буде. Али не са било којом од педесет нијанси жуте. То је известан пут у још горе.
