Прочитај ми чланак
Фото: facebookreporter.org
Добро је што је Александар Вучић, реагујући на хашки захтев да се Војислав Шешељ врати у Шевенинген на даље иживљавање, пожурио да напише своју жалопојку [1] против неправди овог света, које је он тако свесно, пожртвовано и протестантски примио на своја нејака плећа. Јер, да је његов чланак у Политици објављен само дан касније, и превише људи би било у недоумици да ли ипак није реч о првоаприлској шали, чим би прочитали онај део који, на неизговорено реторичко питање, „зашто нас (неименовани) душмани нападају“, одговара са – „спроводимо суверену политику“. Уосталом, чему служи Алистер Кембел ако не да мисли о важним ситницама попут ове?
Разуме се, датум уопште није морао да буде једини фактор који је утицао на брзину објављивања канцеларског ауторског чланка, који је, иначе, прошао кроз правог топлог зеца коментара на Политикином сајту, [2] што, уз најновију анкету о скоро двотрећинској подршци враћању обавезног војног рока, [3] изнова доказује да Србе дефинитивно не треба судити по онима којима је дато да их у овом раздобљу воде.
КО ЈЕ ОДГОВОРАН?
Јер имамо семинар Парламентарне скупштине НАТО, који се у згради Народне скупштине одржава баш ових дана (од 31. марта до 2. априла), и то врло брзо после потписивања ИПАП споразума у Бриселу 18. марта, што се, опет, десило врло брзо после ужасне несреће са хеликоптером (13. марта), за чије узроке су досад изостали било какви одговори.
вуцицдевенпорт-фото-тањуг-1412770437-579288Другим речима, накупило се. Требало је некако све то валоризовати ради што бољег позиционирања Вучића и његове владе као највећих жртви савременог доба. Сви ти догађаји падају у сенку њихове угрожености.
Звучи превише цинично? Или недовољно?
Ево, само да не идемо даље, да не говоримо о опредељивању за „безалтернативни“ ЕУропски пут и сва условљавања којима је поплочан – да се само ограничимо на поменуте кризе и догађаје, и поставимо основно питање: ко је одговоран за њих?
Пад хеликоптера? Званично, још чекамо одговоре, али већ сад је јасно да знамо неупоредиво мање него што знају шпанска, француска и немачка јавност о рушењу авиона Џерманвингса у француским алпима 24. марта. Без улажења у одговорност надлежних, већ само ово понашање их оправдано ставља на тапет јавности и под вео бар неке сумње.
Потписивање ИПАП? Нема шта да се размишља. Нико Дачића и Гашића није мотком терао да га у име државе потписују нити Владу да их тамо шаље.
Конференција НАТО парламентараца? Ако је НАТО претио бомбардовањем само да би се конференција одржала у Београду, и то баш у периоду који се подудара са натовском агресијом из 1999. године – нико из власти то још није признао. Дакле, и то се води као њихов избор.
ПОСЛЕДЊА ШАНСА
Захтев за Шешељево враћање у Хаг? Засигурно, рећи ће неки – на то власт није могла да утиче. Одговор: свакако није могла да утиче јер она нема никаквог утицаја у међународним односима. Међутим – нема власти у Србији коју би више погодило Шешељево пуштање па враћање од ове, Вучићеве и Николићеве. Уствари, ниједна друга власт која се у Србији тренутно може замислити не би имала такав скелет у ормару.
Дакле, може се једноставно закључити да су управо напредњаци и њихови коалициони партнери најодговорнији за садашњи тренутак у Србији, за њену подложност уценама и дестабилизацијама. Односно, за све оно што би они да свале на праг неименованих „оних“ који њима и Србији наводно раде о глави.
Да нису били толико похлепни на власт, никад не би пристали да поцепају своју матичну странку, којој дугују апсолутно све – и друштвени статус, и име, и иметак. Да није било тог њиховог властохлепља, никада не би потписивали све што странци од њих захтевају, попут ИПАП, Бриселског споразума, окупационог споразума са ММФ…
На крају, да није те њихове проклете властољубивости, никада не би морали да раде ствари за које их све више људи отворено презире, па чак и мрзи – као што је ангажовање Блера и Кембела, укидање свих остатака државе Србије на Косову и Метохији, распродаја преосталих државних ресурса итд.
Не испашта Србија сада зато што напредњаци и њихови групији раде нешто добро, корисно и паметно за њу. Не, она испашта управо због њих, због њихове прошлости, њихових карактера, њихових издаја, њиховог конвертитства, њихове уцењености. Због саме чињенице њиховог битисања ту где јесу.
Могу ли они, овакви какви су, да ураде ишта за ту Србију, за коју се тобож тако брину? Најлакше би било рећи – нека само одступе. Међутим, јасно је да би, у садашњој ситуацији, њима једино било дозвољено да одступе у корист неког, ако не грђег, а оно једнако лошег као што су они.
Једино добро што би они могли да ураде за Србију – а и за себе – је да јасно кажу: не дамо Шешеља. И да том једном реченицом прекину наизглед бесконачне ланце условљавања којима је данас окована Србија.
Ето доказа да чак и највећим грешницима Бог уме да да још једну прилику.
________
Упутнице:
[1] хттп://www.политика.рс/рубрике/Политика/Користе-Сесеља-да-би-нас-казнили.ср.хтмл
[2] хттп://www.политика.рс/индеx.пхп?лид=ср&схоw=рубрике&парт=лист_ревиеwс&инт_итемИД=323319
[3] хттп://www.ртв.рс/ср_ци/друство/вецина-за-врацање-војног-рока_583518.хтмл
(Фонд стратешке културе, преузето са стандард.рс – Александар Павић)
