Прочитај ми чланак

РЕГЕНТ АЛЕКСАНДАР – Како могу војници, тако ћу и ја

0

Уз војнике је био у биткама на Церу и Колубари, са њима је делио тежину Албанске голготе, бодрио их је током реорганизације и опоравка на Крфу, преговарао са савезницима и, коначно, командовао завршним операцијама на Солунском фронту.

Александар I Карађорђевић је рођен на Цетињу 16. децембра 1888. године. Деда по мајци био му је црногорски краљ Никола I Петровић, а кум на крштењу, преко изасланика, руски цар Никола II. У Црној Гори је провео детињство, a школовао се у Женеви и Санкт Петербургу, а затим и у Београду, кад је његов отац, краљ Петар I, дошао на српски престо 1903. године.

Престолонаследник Александар током Балканских ратова

Пошто се његов старији брат, принц Ђорђе, одрекао права наследства престола, Александар је постао престолонаследник. Краљ Петар I, изнемогао и остарео, пренео је краљевску власт на Александра 11. јуна 1914. године. Том приликом издао је указ: „Моме драгоме Народу, Пошто сам болешћу спречен неко време вршити своју Краљевску Власт, то наређујем да на основу чл. 69. Устава, док траје Моје лечење, у име Моје влада Престолонаследник Александар.“

Александар је постао регент, а истовремено и врховни командант српске војске. Због догађаја који су уследили, његов положај био је веома тежак, а сваки потез је био судбоносан. Први изазов те врсте за њега био је аустроугарски ултиматум.

С једне стране је био свестан исцрпљености народа и државе у претходним ратовима као и свих опасности сукоба са једном велесилом. На другој страни, морао да је води рачуна о угледу и интегритету државе.

У тим тешким тренуцима обратио се руском цару са молбом да „прими учешће у судбини Србије“. Цар му је одговорио да може да буде уверен да Русија неће напустити Србију, што је дало моралну снагу да се истраје у одбрани виталних интереса које је Аустроугарска угрожавала.

Пошто је српска војска била принуђена да се поново упусти у рат, врховни командант, престолонаследник Александар 22. јула 1914. године у Крагујевцу издаје следећу наредбу: „На свету нема светије дужности него што је одбрана своје домовине, своје нације и вере, одбрана свога огњишта, својих старих и нејаких. Стога, с вером у Бога, у његову правду и милост, пођимо напред уверени у победу и украсимо наше заставе новим ловорикама, јер је на тим заставама Провиђење исписало данас јасније него икад наш ратни поклич: У бој за Слободу и Независност Српског Народа! Живела Србија! Живела Моја дична Војска!“

Ратна разгледница са ликом регента Александра

Од армијског команданта до врховног заповедника

Током балканских ратова престолонаследник Александар је био армијски командант, али сада се нашао у другачијем положају. Преузео је команду над комплетном војском и узео је учешће у доношењу одлука за судбоносне операције.

На почетку рата, надмоћни непријатељ је напао преко Дрине и Саве ка Ваљеву. Почела је четвородневна битка на Церу (15. август 1914), а две аустроугарске армије биле су потучене до ногу и протеране из Србије. Победа српске војске одјекнула је Европом и наишла на дивљење целог света.

У тим данима кризе, престолонаследник Александар је, не презајући од опасности, свуда стизао да ободри и подигне дух преморених бораца. Бринуо се да трупе буду снабдевене муницијом и осталим средствима и неуморно је летео с једног краја бојишта на друго, појављујући се тамо где је најкритичније.

Међутим, у месецима након тешке битке, снага српске војске почела је да попушта, и била је принуђена да се повуче у унутрашњост земље, ка Руднику и Космају. Војска је попунила проређене редове и снабдела се артиљеријском муницијом. Након што је Александар наредио – „Ни стопе више наше земље непријатељу – Напред у победу!“, 3. децембра почела је чувена Колубарска битка, где је по други пут потучена знатно надмоћнија аустроугарска војска.

Београд и Шабац су ослобођени 14. децембра, а дан касније, краљ Петар и престолонаследник Александар победоносно улазе у ослобођену престоницу. Врховни командант је после велике победе одао видно признање војницима и старешинама: „Ви сте потукли четири непријатељска корпуса, забележили сте силне трофеје и у досадашњи венац ваших победа уписали сте и славе победе на Овчару и Каблару, на Сувобору и Маљену, на Космају, Љигу, Колубари… Отаџбина ће вам бити благодарна, а Ја сам горд, што сам на челу вашем и моме узвишеном Оцу могу поднети још један сјајан подвиг његових дичних соколова.“

Руска и француска одликовања

Након великих победа српске војске, руски цар је Александра одликовао највишим орденом за храброст, Орденом Светог Грегорија IV степена (18. септембра). Наредне године француски генерал По му је уручио највеће француско ратно одликовање, Војну медаљу, а Велика Британија га је одликовала Орденом купатила (војна група).

Ипак, Србија је била тек на почетку великих тешкоћа пред којима су се нашли војска и народ. На јесен 1915. године, немачке и аустроугарске снаге, груписане у Банату и Срему, прешле су преко Дунава и Саве и упале у Србију. Истовремено, Бугарска је напала с леђа. Србија је била опкољена с неколико страна, а савезничка помоћ је закаснила.

Принц Александар на Француском адмиралском броду 1916.

У тим тешким данима, врховни командант Александар је обилазио војнике, долазио на кризна места, и делом, захваљујући томе, војска није запала у расуло, већ се у реду повлачила. Српска војска, са делом народа, била је принуђена да крене преко тешко проходне Албаније. Током Албанске голготе, наду и веру у крајњи успех народу је улио престолонасленик Александар, који га ни у најтежим моментима није оставио. Делио је с војницима све невоље, сва страдања и сва искушења и то га је чинило великим у очима бораца.

На тај начин он је бодрио дух и уливао поверење и срчаност да се у патњама истраје до краја. Ни тешка болест, која га је снашла на путу, није га одвојила од оних с којима је делио претходне славе и тријумфе.

Све време Александар ургира код савезника за помоћ српској војсци и народу. Слао је писма председнику Француске Ремону Поенкареу и руском цару Николи II.

„Ја ћу бити последњи који напушта Отаџбину“

Војнике није напуштао ни када је стигао до албанске обале. Једном приликом, француски изасланик, генерал Мондезир, саопштио је престолонаследнику Александру да је за њега приспео торпиљер (ратни брод), да га пребаци на италијанску обалу и спасе опасности од непријатељске авијације која је бомбардовала пристаништа у албанском приморју. Међутим, престолонаследник је то одбио речима: „Ја ћу овде остати да пратим укрцавање трупа и избеглица. И кад последњи мој војник буде укрцан, онда ће доћи ред и на Мене. Тада ћу се Ја кренути – пре не. Ја ћу бити последњи који напушта Отаџбину.“

То је још један пример речи које су дале вољу војницима да истрају на тешком путу.

Долазак на Крф после преласка преко Албаније (1916)

Када су све избеглице и одређени део трупа пребачени бродовима из пристаништа Светог Јована Медовског, а остатак војске упућен пешке ка Драчу, Александар, који је био још увек болестан, требало је да се превезе бродом из Светог Јована у Драч, одакле би пратио пребацивање осталих трупа на Крф. Предвиђено је да с њим, на истом броду, буде црногорски краљ Никола I са сином, краљевићем Петром.

Када је у току превоза моторним чамцем сазнао од италијанског капетана да је добио наређење од своје владе да их превезе у Бриндизи, Александар је категорички наредио да га чамац врати и искрца поново на обалу. Напори краља Николе да га одврати од те идеје нису уродили плодом а престолонаследник је опет везао своју судбину за судбину војске.

Иако озбиљно болестан, кренуо је тешко проходним путем, кроз албанске мочваре, од Љеша до Драча. Када је упозорен да се на многим местима може прећи само преко лешева коња у блату, одговорио је: „Како могу војници, тако ћу и ја.“ На поновно наваљивање два сапутника из свите да промени одлуку, каже: „Господо, ја вас обојицу добро разумем. Ви сте ожењени и имате своје породице, за које је ваш живот драгоцен. Ја вас зато ослобађам ваших дужности. Идите куда год хоћете, а ја остајем са мојом војском.“

Велики део пута, престолонаследника су, болесног, пренели у носилима његови гардисти, а на најопаснијем, глибовитом месту, на леђима га је пренео сапутник из његове свите.

Заслуга за стварање и одржавање Солунског фронта

Када је у јануару и фебруару 1916. године српска војска пребачена на Крф, почео је опоравак и освежење трупа. Врховни командант је тих дана непрекидно обилазио војнике и бринуо се да буду снабдевени свиме што им треба. Његова лична брига војницима и старешинама давала је много снаге и енергије, као и наду у боље дане.

Истовремено, Александар је бринуо и о будућим операцијама. Дванаестог марта 1916. године упутио је Ратној конференцији делегата савезничких војски у Шантијију меморандум о реорганизацији и наоружању српске војске и о потреби одржања Солунског фронта и његовог појачавања са 500.000 савезничких војника. Након тога одлазио је у посете шефовима савезничких држава и угледним политичарима које је придобио на српску страну. У Паризу и Лондону је свечано примљен. Француска и енглеска јавност изразиле су почаст команданту тада већ чувене српске војске коју није сломила ни Албанска голгота.

Регент Александар на положају са војводама Живојином Мишићем и Степом Степановићем и са генералом Петром Бојовићем (1917)

Приликом посете Француској, одликован је Ратним крстом са бронзаном палмином граном, а у Лондону Краљевским викторијанским ланцем.

Престолонаследнику Александру припада велика заслуга за стварање и одржавање Солунског фронта, на којем су српске снаге одиграле важну улогу. Постигнути су успеси код Битоља, у Горничевској бици, код Кајмакчалана… Да би оставио трајан помен на пожртвовање својих бораца који су изгинули у Кајмакчаланској бици, Александар је наредио да се на врху Кајмакчалана подигне спомен-капела.

Када је Битољ ослобођен, престолонаследник Александар се обратио војницима: „Бог је хтео да сви ваши напори и витешки подвизи буду крунисани сјајним успехом. Наш горди Битољ, понос и слава наша, у нашим је рукама. Ваша верност, пожртвовање и непоколебљива воља за победом сломили су најтврђе положаје и све очајне отпоре непријатеља. Ваше су заставе окићене новим ловорикама и ваша је слава поново одјекнула широм целог света. Честитајући вам на свим добивеним победама, Ја вам, јунаци Моји, изјављујем Своје потпуно задовољство и кличем: Да живи Моја мила и јуначка Војска!“

Престолонаследник са официрма из рова посматра положаје бугарске војске

Све те одсудне борбе врховни командант је пратио на самом бојном пољу излажући се увек и сам опасности, дајући тиме подстрека старешинама и трупама. Његове осматрачнице на фронту I, II и III армије биле су увек у домету непријатељске ватре, као и његов бивак на Јелаку, где је проводио највећи део времена.

Током затишја је неуморним настојањима код савезничких влада издејствовао одлуку о појачању Солунског фронта довољним снагама савезничких војски и да се створе услови за делимичну смену и одмор српских трупа.

Деветог јуна 1918. године за команданта савезничких снага на Солунском фронту је постављен Франше д’Епере, када су и почеле припреме за коначан пробој фронта. Током тих припрема, престолонаследник Александар је непрекидно обилазио фронт, своје и савезничке војнике. Проучавао је до детаља рад свих трупа. Нарочито је пажњу посветио српској војсци, међу којом је и самим својим присуством подизао дух.

Када су почеле борбе, српски војници, који су имали велику жељу да се врате у отаџбину, постизали су огромне успехе и није их било лако задржати. До 19. септембра трупе I и II армије извршиле су продор у непријатељском распореду око 50 километара по дубини. На тај начин биле су угрожене бугарска армија код Дорјана и немачко-бугарска армија код Битоља. Међутим, напад који су извршиле енглеско-грчке трупе код Дорјана је пропао. Због тога се српска војска нашла у опасном положају без подршке са оба крила.

Врховни командант Александар на положају на Чегаљској планини

На Буковику, у Штабу врховне команде, у ноћи између 19. и 20. септембра владала је озбиљна и свечана тишина. Врховни командант и остало руководство морали су да донесу важну одлуку: остати на освојеним положајима и прећи у одбрану или продужити офанзиву упркос опасности која је претила војсци.

Престолонаследник Александар, као најодговорнији, доноси одлуку: „Јесте, није нам лако, али је непријатељу још горе“ и издаје наредбу: „Напред, у славу или у смрт!“ Ускоро српска војска заузима Градско, Штип, Кочане и наставља на српско-бугарској граници. Удео српске војске у пробоју Солунског фронта био је огроман.

Краљ Петар о Александру

Одајући пресолонаследнику Александру признање за изванредне заслуге у рату, краљ Петар I Ослободилац, на предлог Српске краљевске владе, после закљученог примирја са Бугарском 30. септембра 1918. године, произвео га је у чин генерала.

Том приликом написао је писмо у којем је навео: „Његово Височанство Краљевић Александар, вршењем својих дужности у новим ратовима 1912-13. године, против Турака и Бугара, заузео је у најславнијем периоду народне историје место вође и јунака, који својим врлинама оличава садашњост и будућност нашега народа“.

Краљ напомиње да је под Александром вођством српска војска достигла врхунац своје славе и истиче његову преданст и вољу.

Принц Александар у штабу са генералом Петром Бојовићем

„При проласку кроз Албанију, оболео, оперисан, Он је прелетео преко ледених хрбата албанских, не мислећи на себе. Његова младост, Његова љубав према српском народу и Његовој војсци, не само што је оживела духове већ је давала пример енергије и бескрајне наде и срећан исход ове исполинске борбе. Уместо да потражи лека и кратког одмора и опорављења“, написао је краљ Петар.

Не заборавља ни да је престолонаследник у Европи, међу савезницима, неумерно тражио појачање како би се српска војска опоравила.

Солунски фронт – регент Александар Карађорђевић и војвода Живојин Мишић у штабу Српске врховне команде (снимљено 1918)

„Оволика дела славна и велика, која су име Србиново дигла до Олимписке висине у очима храбрих војсака наших савезника и целог света, у којима војска и њен Вођ допуњују јединствен еп, који је светска историја забележила као класичан пример за подражавање народима који љубе слободу и независност, испуњују Моје срце Владаоца и Оца неизмерном захвалношћу. Ја желим да дадем израза захвалности и народу и војсци, подарујући њиховом јуначком Вођи, Његовом Височанству Краљевиђу Александру чин ђенерала“, закључио је краљ Петар.

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!

54 коментара “РЕГЕНТ АЛЕКСАНДАР – Како могу војници, тако ћу и ја

  1. AUTOR каже:

    koliko se svi trude da nam Aleksandra prikazu u najboljem svetlu

    ne zaboravite da se i ovaj danas sto valda zove Aleksandar!!!

  2. Мајстор каже:

    „Глупавом али силеџијском и деценијама дугом пропагандном шизофренизацијом народа на крају се калцификовало „општенародно уверење“ да је Краљ Александар окупирао Србију а да је аустроугарски каплар Јосип Броз Тито ослободио Србију.“

    Линк: https://скк.срб/2017/01/22/djordje-ivkovic-ubistvo-kralja-aleksandra

    1. Курчања каже:

      За Aljeka ,Simerijanca и остале србомрсце је највећи војсковођа свих времена ћопави аустроугарски каплар.Јер,истини за вољу,све оно што су Велики Српски владари створили,он је са својим комуњарама успео да уништи.

    2. milovan каже:

      Брозов увлакач и „народни херој“ , а заправо ратни злочинац, Пеко Дапчевић писао је у својој књизи “ Тактика партизанских одреда…!“ Друг тито је био бољи војни статег од Војводе Степе Стапановића. Заборавио је овај ратни злочинац да је његов вољени тито, 1914 бежећи пред Степом, са гаћама у шакама, питао бабе у Поцерини:- Кажи стрина, јел далеко Дрина?!

    3. Курчања каже:

      Ћопави аустроугарски каплар је био редован војник 42 вражје дивизије која је у Мачви и Рађевини починила невиђене злочине убијајући Српску нејач,жене,старце и остале.Па се ја питам,опростите ми,да ли су ови који величају овог злочинца нормални?

    4. Simerijanac каже:

      Какве везе има Степа Степановић са носоњом ???
      Носоња је Степа Степановића смијенио 1921. године јер је био популарнији од њега. Смијенио га је јер овај није знао шта је учињео неки десетар у Крагујевцу. Генерал по носоњи мора знати шта чини неки обични десетар ???

      Команданта вражије дивизије ( састављена искључиво од Хрвата и бејха муслимана) а која је чинила чудеса о Мачви ( нај горе су Швабе који причају српски, рече Милутин у кгњиги о Милитину) Славка Кватерника је узео у службу и дао му чин више.

      Тај исти Кватерник се ставио у службу усташког покрета априла ’41. године и био командант Бихаћког округа у којем се ( јун- август ’41. год) налазио логор Гаравице и у којем је побијено 12 ооо Срба. У том округу се налазио у Сански Мост гдје је почетком августа ’41 побијено 4- 5 ооо Срба. Једини преживјели свјетог тих сатанистичких ритуала је недавно преминула Зора Скиба која је тад била дијете.

      Носоња унаприједио Кватерника, а смијенио Степа Степановића.
      Комунисти послије рата Кватерника објесили.

      И сад сам ја за тебе титољубац кано и за овог пичкању горе зато јер износим истину и чињенице.

    5. Simerijanac каже:

      За Aljeka ,Simerijanca и остале србомрсце је највећи војсковођа свих времена ћопави аустроугарски каплар.
      ————————————–
      Смири се несрећо, добићеш инфаркт.
      Да си ти преживјео и виђео у рату оно што је преживјео и виђео Симеријанац, неби ти требао ни метак, ни гелер или нож да крепаш, удавио би се у сопственом измету.

      Шта је носоња створио, пичкањо ???
      Створио је карцином из којег је метастазирао и Дрезденски конгрес и бановина хрватска ( претеча НДХ) и самоубилачки 27. март 1941. године и братоубилачки рат ’41- ’45 године и АВНОЈ и деведесете и ову данашњицу пуну другосрбијанског отпада која жали за југославијом.

      Теби је сива маса у девелом цријеву, а измет у лобањи.
      Зато мање прди.

    6. Мајстор каже:

      Није краљ био толико „моћан“, да створи сва та срања, која си побројао. Краљевину СХС су створиле енглеска и сједињене америчке државе. Французи су били против, а Руси више нису постојали. Дакле, ЗАПАД је створио карцином. Штампана је поново књига Светозара Прибићевића из 1933. године, „Диктатура краља Александра“, па ту можеш да прочиташ да је краљ хтео да АМПУТИРА ‘рватску 1928. године. А да су управо Срби пречани били против тога. Бановина ‘рватска је настала 1939. године из спајања приморске и савске бановине. Братоубилачки рат није постојао, то је комунистичка пропаганда. То је био наметнути грађански рат, изазван из иностранства, тачније велике британије, која се директно умешала и стала на страну ‘рвата и комунистичке фукаре. Данашњица је производ титоизма и потпуне 35-огодишње идиотизације Срба.

    7. Simerijanac каже:

      Нишка декларација од 7. 12. 1914. године и ратни циљеви Србије. У јеку Колубарске битке, на почетку рата а када је Царска Русија још постојала.

      ——————————————————————————————

      Влади је част изаћи пред Народно Представништво с овом изјавом:

      Она је образована с циљем да се у њеном саставу оличи и до
      краја ове велике кризе оличава јединство вољâ, снагâ и циљевâ наше
      земље. Уверена у поверење Народне Скупштине, докле год све своје силе ставља у службу велике ствари Српске Државе и Српског, ХРВАТСКОГ И СЛОВЕНАЧКОГ ПЛЕМЕНА. Влада сматра за своју прву дужност да се с бескрајним поштовањем поклони пред светлим жрвтвама храбро и вољно принесеним на олтар Отаџбине. Целој пак српској војсци и свима у њој, одоних који воде и командују до редова на предстражама, шаље изразе својег поверења, дивљења и захвалности за напоре које чине и жртве које за Отаџбину подносе.

      Наша млада и мала војска, чувајући леп глас који је стекла лањске и преклањске године, стала је сад достојно уза славне, многомилионе и старе војске великих народа, наших савезника, који с намазаједно воде борбу за ствар правде и слободе. То нам је историјска тековина, чији ће се големи значај сагледати и правилно оценити истом на свршетку ових мучних ратних дана.

      Уверена у решеност целога српскога народа да истраје у светој
      борби за одбрану свога огњишта и своје слободе, Влада Краљевине сматра као свој најглавнији и у овим судобоносним тренуцима једини задатак да обезбеди усшешан свршетак овог великог војевања које је, у тренутку кад је започето, постало уједно борбом за ослобођење и УЈЕДИЊЕЊЕ СВЕ НАШЕ НЕСЛОБОДНЕ БРАЋЕ Срба, ХРВАТА и СЛОВЕНАЦА. Сјајни успех који има да крунише ово војевање искупиће обилато крваве жртве које данашњи српски нараштај подноси.

      У тој борби српски народ нема избора, јер се између смрти и живота небира. Он је на њу принуђен и водиће је са онаком истом несаломном енергијом с каквом се пре сто година борио за свој Васкрс из косовске гробнице. Влада ће се трудити да буде веран израз те решености народне, иона ће, верна својим моћним и јуначким савезницима, с поверењем у будућност чекати час победе.

      Влада зна за патње и терете које подноси војска и велики део народа, и чиниће све што је у људској снази да то олакша. Она ће предузимати, брзо и одлучно, све мере да снабдевање војске и нега
      рањеника буду све бољи, и ништа се у том погледу неће жалити. У
      споразуму с Вама, Господо Посланици, решиће се и мере којима ће се послерата олакшати народу да поврати своју истрошену снагу и среди своје имовно стање, а док је непријатељ још ту, она од свега срца шаље најбољој снази наше земље поклич:

      Напред, с Божјом помоћу, на непријатеља, у борбу за слободу!

  3. Aljeka каже:

    Да, да господо, види се како их је бодрио из аутомобила, имењак и земљак мој. После их је оставио да просе по улици а он сирома пљачк… овај зарађивао где је стигао, као и ја. Па није ни мој Јожа после њега тек тако одмахивао руком из своје лимузине. А тек ја … учио од најбољих господо.

  4. S - 888 каже:

    Karadjordjevií su Ustase Podmetnute SRBIMA da ih turci na koce nabijaju on je pobegao zakuvao kao sada agenti okupatora NATO Milo[evi’c zakuvao Kradju SRBSKIH SRCADI i Pobegao u Argentunu
    YAdnji PraviSRBIN je Свети ЦАР ДУШАН
    та педерчина персијско трукемнска назови коцкаста је плакао као пичкица када су га рзусски козаци заробили јер је убио козачкох брата ХАјдука Дјордја Ћурчију НАјачег Хајдука у Свету
    Са Најачом Екипом Хајдучије Карао је Све Богате Давао Беди лјубио је стопе козацима да га непреколју и спасао га је агнет папски при руском двору који сад отворено раде за папау убијау лјуде с НЕБА а деле Свете Орденје Спрдају се с ПРАВОСЛАВЛЈЕМ Онај Ко Хули на ДУХА СВЕТОГ је Проклет иде у Пакао
    Зато СРБИ ОСРБЛЈУЈТЕ СЕ УЗ ОБОЖЕНЈЕ АМИН …………………….И не закувавајте устанке а после бећите а нејач да немани силују и тамане у пакао не покајане …………………

  5. Simerijanac каже:

    Јел’ ово о овој црногорској носатој битанги писала она Херцеговачка срамота Вук Драшковић ?
    Ко гођ да се овако налагао требао је барем споменути једну истину : 1. 12. 1918. године, датум који је битан јер је тада наведени носоња наредио да се ископа рака за српски народ.

    1. Aljeka каже:

      Много раније господине, кад је у смрт послао више од пола Србије, све што вреди. Остали само овакви као ја господине.

Коментари су затворени.