Прочитај ми чланакЈевгениј Баранов је руски ТВ репортер који је током агресије НАТО-а на СРЈ 1999. извештавао из Београда и са Косова. Он ексклузивно за Russia Beyond после 14 година евоцира своје успомене на све што је тада видео и доживео.
Први авион НАТО-а смо оборили одмах после поноћи 25. марта 1999. То се догодило у дописничкој соби Шестог канала руске телевизије, у ТВ центру „Останкино“ у Москви. Чим је експлодирао први Томахавк, чим су прве бомбе пале на Југославију, постало је јасно да ће одобрење за наш одлазак у Београд (које је недељама одлагано) бити потписано исте ноћи. Одавно смо се спаковали за пут, остало је само да чекамо одлуку. Продуцент агенцијских вести вади из штампача свеже извештаје новинских агенција и не скривајући нервозу прави од њих папирне авионе.
На ноћном „небу“ простране дописничке собе, изнад празних столова и погашених рачунара, летели су те ноћи авиони са америчким петокракама на крилима, нацртаним обичном оловком. „Бомбардован је Даниловград у Црној Гори“, „наносе се удари по објектима војне, енергетске и саобраћајне инфраструктуре Савезне Републике Југославије“ – штампач све време умножава број папирних авиона, и са сваким новим новинским извештајем све је реалнија веза између тих авиончића и правих борбених машина које са висина недостижних за противваздушну одбрану засипају огњем вољену Југославију. Одобрење за лет чекамо уз чашицу, да би нам било лакше… А оно никако да стигне…
Готово је немогуће погодити оловком папирни авион у лету, јер стално мења правац. Исто тако је немогуће ракетом, направљеном у давна времена, оборити најновији бомбардер, јуришни авион или ловац. Међутим, у том тренутку беспомоћног очајања наша идеја је била једноставна: ако успемо ми, успеће и они. А на њих, тамо, 2,5 хиљаде километара одавде, падају праве бомбе! Ми смо успели…
А да су успели и они, то смо сазнали када смо 29. марта ујутру прешли мађарско-југословенску границу. Два кратко подшишана младића бандитског изгледа, у чији „мерцедес“ су нас стрпали полицајци на изласку из Суботице, целим путем до Београда су нам причали о америчком „Стелту“ који је оборен те ноћи. Тако сам ја, падом „Невидљивог“, закорачио у нови живот.
У Србији сам први пут био тачно годину дана раније, у марту 1998. Тада сам био збуњен, ништа нисам схватао, све сам посматрао кроз призму некакве примитивне аналогије, нисам знао језик… Тада смо сниматељ и ја путовали на Косово. Нисмо имали ни познаника, ни контаката, нисмо знали коме да се обратимо за помоћ и савет. У центру Приштине, у предворју хотела „Гранд“, по ко зна који пут смо са скривеном завишћу посматрали како наше западне колеге ужурбано раде са својим многобројним продуцентима, монтажерима, преводиоцима и возачима у блиндираним џиповима.
Тада нам приђе Митра Рељић. Мала растом, мршава, са наочарима, по изгледу би се рекло да јој је око педесет година, пружи ми руку и на изврсном руском језику упита може ли нам некако бити од користи. Тај стисак руке сам запамтио за цео живот. То је било моје познанство са Србијом. Тврдоглавост, необична одлучност, категоричност и чврстина која никада не попушта – то су биле њене особине. Али она је у исто време била толико кротка, да смо чак помишљали да је можда потајно замонашена. Све је то за мене тада постало и заувек остало лице моје Србије. Митра је била професор руског језика на Приштинском универзитету.
Од тог тренутка путовала је са нама чак и тамо где су одбијали да иду и најжешћи момци из полиције. Преклињали смо је да остане на полицијском контролном пункту, али она је излагала ризику и себе и нас, и скривала се на задњем седишту нашег старог голфа док смо се ми претварали да смо Американци пред наоружаним припадницима „ОВК“, када су нас зауставили на успону према манастиру Девич у Дреници.
Ниједном се нисмо споречкали, чак ни када бисмо од страха попили коју више у друштву полицајаца и на тренутак заборављали да је она ту, са нама. Био је довољан један њен поглед, зачуђен и неподношљиво упоран. За њу су Руси били, и до данас су, надам се, остали нешто што се никако не доводи у везу са било каквим недостојним, нечасним или ситничавим поступком… Хтели или не, морали смо да се понашамо у складу са том њеном представом. Споречкали смо се само једном, на растанку, када смо јој пред сам полазак у Београд понудили новац за дане које је провела са нама…
У марту 1999. бомбе НАТО-а нису падале на Милошевићев режим, нити на непромишљену и недоследну политику Београда у побуњеној покрајини, нити на земљу која се после десет година санкција гушила у ситном лоповлуку и крупном криминалу. Не, они су гађали моју Митру, њен Лик и њено Достојанство, њено Смирење и њену Љубав. Они су то радили и раније: 1941, 1944. и 1995, али ја тада то нисам знао.
Прва сирена за ваздушну опасност коју сам чуо у Београду била је знак да је моје детињство завршено. Тада сам имао 29 година и одрастао сам по други пут. Све што се око мене догађало није имало много везе са оним отвореним светом, са оном идејом коју смо ја и многи моји вршњаци 8 година после рушења Совјетске Империје и даље све време носили у срцу. Визе, понижавајући редови пред конзулатима европских амбасада и све што нас је одвајало од света ми смо доживљавали као нашу унутрашњу неуређеност, као нешто што нас иритира, али што ће кад-тад морати да прође. После пада комунизма није више било непријатеља. Једноставно није смело да их буде! И ево сада ми, унуци бораца Другог светског рата, стојимо у ноћи под београдским небом, и не потреса нас толико сама сирена, колико чињеница да ми препознајемо тај звук!
Рано ујутро, поред рушевина Савезног министарства унутрашњих послова које су се још увек димиле, срећемо уплаканог старца. На сакоу испод мантила види се неко ордење. Дрхтавом руком све време скида и ставља наочаре са врло дебелим стаклима. Очи му црвене од суза и постају неприродно велике сваки пут кад стави наочаре.
„Кажите тамо, у Русији, да у нама има љубави!“ Све време је то понављао… А чекала су нас још 73 бомбардовања…
Француски капетан очигледно жели да нам помогне.
„Схватите, немам слободних људи да вам дам пратњу! Видите и сами шта се дешава! А без пратње немам право да вас пустим. Заиста ми је жао, господо…“
На мосту преко Ибра, који дели Косовску Митровицу на северни српски и јужни албански део, покушавамо да издејствујемо да нас пусте у делове Косова где већ трећи дан бесне погроми.
„Уверавам вас, у Приштини више нема Срба! Према нашим информацијама, сви су смештени у привремене кампове за пријем избеглица.“
Ту Француз зове некога телефоном.
„Како рекосте да се она зове? Митра Рељић. Ево одмах. Нажалост, нема никакве могућности да сазнамо шта се конкретно десило са било ким од њих…“
Своју бежанију Митра Рељић је почела 1992. Прогнана је из родног Сарајева и нашла се у Србији, у избегличком логору поред Сомбора. Пет година касније, пре него што ће почети крвави сукоби на Косову и Метохији, дали су јој мали стан у универзитетском насељу у Приштини. Ту је доживела кошмар 1998, бомбардовање и повлачење српске војске и полиције 1999, а почетком 2000-их покољ и иживљавање над Србима који су остали у покрајини.
Гледамо стубове дима са друге стране реке, изнад села где су још пре три дана живели само Срби, и схватамо да они несрећници који су остали у Приштини немају много шансе да преживе.
Нисмо се видели са Митром од 1999. Из прича оних који су одмах после рата избегли из Приштине знали смо да су Албанци одузели Митрин стан, али да је она и даље у Приштини. Тешко бисмо могли да је пронађемо и у нормалним околностима, а сада је то вероватно и немогуће. Постојао је један поуздани начин: да се распитамо код свештеника приштинског храма светог Николе, али већ смо сазнали да је и храм спаљен.
„Од нас је Борба, а од Господа победа!“ Тим речима нас је испратио владика Атанасије (Јевтић) када смо му изнели своју намеру да на сопствени ризик пређемо на другу страну реке. Француски официри који су чували мост упознали су нас са дописником неког париског издања и он нам тога дана предложи да узмемо његовог возача Албанца. Он је том Албанцу рекао да смо ми управо дошли из Париза да га заменимо.
„Ни случајно немојте разговарати на руском“, упозорава нас Француз.
„Он не зна француски, довољно ће бити да имитирате француски изговор и он неће ништа приметити.“
Одмах увиђамо два проблема. Први је у томе што мој сниматељ може колико-толико да имитира само две речи: Да и Не. Па и ту је његов рјазански изговор очигледан чак и за једног Албанца. Други проблем је мој француски. За возача је он довољан, али је зато потпуно неупотребљив и чак опасан приликом сусрета са француским војницима. Треба да путујемо делом Косова који је у зони одговорности француских снага. Ако приликом провере наших докумената Французи не буду третирали нас као своје сународнике, онда је читава ова маскарада узалудна.
„Господине официре! Ми смо руски новинари. Да бисте нас спасли од озбиљних проблема Ви треба одмах да се обрадујете што ме видите, као да смо школски другови…“ Ту фразу сам унапред саставио и безброј пута је увежбавам, обраћајући се различитим интонацијама своме намргођеном и крајње ћутљивом сниматељу…
„Уи“, одговара он и окреће се према прозору са таквим изразом, као да нема више о чему са мном да разговара. Поред нас промиче путоказ, на брзину премазан црном фарбом, али се још увек види ћирилични натпис „Србица“.
Циљ нашег путовања је манастир Девич у Дреници. Возач постаде сумњичав када нам је остало свега неколико километара до циља. Дреница се увек сматрала најнемирнијим подручјем у покрајини, а сада, у јеку погрома, па још у планини, усред шуме, са возачем који сумња да га обмањујемо… Није нам баш лагодно. Манастир је смештен у омањој ували, удаљеној од главног пута. Пут према манастиру пролази кроз мрачно албанско село. Високи црвени зидови од цигле, и исте такве куће, са прозорима окренутим према дворишту, а са стране улице само зид, без врата и прозора… Одмах по изласку из села почиње стрм успон. Ту нас зауставља прва француска војна патрола…
Поручник, кога сам још поиздаље запањио својом увежбаном фразом, широко се осмехује и шири руке. Оно што се догодило у последња три дана научило га је да не задаје сувишна питања. Он само довикну нешто својим војницима, а мени рече да они чувају манастир Девич, тачније оно што је од њега остало… Осврнух се, кад тамо – војници пријатељски тапшу мог сниматеља по рамену и помажу му да пребаци наше ствари из гепека аутомобила у њихов блиндирани војни џип.
Последњи пут смо били овде 1998, заједно са Митром. О игуманији Анастасији већ тада су кружиле легенде. Прича се да су Албанци потпуно опколили манастир, а она је са својим монахињама бранила манастирске зидине са пушком у руци. Знао сам да Митру нешто везује за овај манастир, сећао сам се како је она тада, пре 6 година, хрлила овамо, презирући опасност, и надао сам се да овде неко зна шта се догодило са њом.
„То се десило два дана пре вашег доласка. Било их је око 300. Ми смо евакуисали монахиње, то је све што смо могли да учинимо.“
Говорећи то, млади Француз ме пропусти у пролаз манастирске капије. Тешка дрвена крила била су стргнута са шарки. Још увек је излазио дим из разбијених прозора конака, припијеног уз литицу у дубини манастирског дворишта.
„Ако хоћете у цркву, идите сами. Сачекаћу вас овде“, рече нам поручник, кријући поглед из неког разлога.
На тренутак обневидесмо када уђосмо споља у густу помрчину храма. Храм је изнутра изгорео, али ми у почетку не видимо готово ништа. Кренусмо према иконостасу и пут нам препречи угљенисана дрвена преграда. Зрак сунца се као рефлектор пробија кроз поцрнелу куполу храма, као да осветљава фотографије. Под дебелим слојем гарежи назиру се ликови светитеља које ватра није прогутала. По црнилу изгорелих фресака и стубова виде се ножем или ексером урезани потписи нападача и скраћеница „ОВК“ („УЧК“). Испод ногу, међу парчадима црквеног намештаја, нађосмо метални крст извитоперен од пламена. Он је некада красио царске двери…
„Дивљаци, зар не?“, рече ми Француз издалека, видећи да излазимо из цркве.
„На кога мислите?!“, упитах ја гневно, ни сам не знам зашто.
„Ма сви су овде дивљаци! О онима који су ово направили сувишно је и говорити. Али ни те монахиње нису нормалне! Замислите, морали смо силом да их спасавамо. Нису хтеле да иду. Тамо иза капије бесни гомила, у питању су минути, а оне кажу: ‘Не идемо ми никуд!’ Једну старицу су војници морали буквално да вуку до оклопног транспортера, толико се опирала…“
Митра је међу последњима евакуисана из Приштине. И опет у избеглички логор. Овога пута на територији британске војне базе. Нашли смо је када смо се вратили на Косово после мартовских погрома. Она сада живи у Косовској Митровици. Предаје руски језик студентима који су овде окупљени из српских енклава, раштрканих по Косову и Метохији. Мајушни изнајмљени атеље препун је књига. Књиге су поређане по поду, јер ту готово и нема намештаја. Нема фотографија на зидовима, нема цвећа, завеса… Нема ничега што би указивало да ова просторија служи за становање.
Засебно је спаковала књиге које ће понети са собом ако поново буде морала да бежи. Викендом, када на факултету нема наставе, Митра седа на аутобус и одлази преко реке, тамо, на албанску страну. Све ове године она ризикује свој живот обилазећи једно по једно српско гробље и пажљиво преписујући у свеску имена и презимена оних који су ту сахрањени. Митра не сумња да ће српска гробља, раштркана по целом Косову, ускоро нестати, али једно сигурно зна: докле год буде живо сећање на оне који су некада живели на овој земљи, ова ће земља бити српска.
Јевгениј Баранов је познати ТВ водитељ и дописник програма „Воскресное время“ на руском „Првом каналу“.
ТАЈНИ ХИТЛЕРОВ ПРОЈЕКАТ ЈЕ УСПЕО! АРИЈЕВСКА РАСА ПОСТОЈИ, деца из пројекта Лебенсборн И ДАЉЕ СУ ЖИВА! https://t.co/kF8pUHurH3
— СРБИН инфо (@srbininfo) February 14, 2019
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
