Прочитај ми чланак
скуп евроскептика
Београд – Каин је убио Авеља. Према Библији, то је први случај смрти који си икада десио, али шта представља та прича? Неке од интерпретација су да се иза тог мита крије префигурација верских ратова, радикални антисемитизам, да Каинов жиг представља тамнопутост, а најчешћа је да је у питању сукоб сточарства и пољопривреде.
Исто тако се поред фројдовског начина тумачења мита о Едипу може наћи и онај у вези са правдањем узурпације, прича о Оресту може да представља замену матријархата патријархатом, а о интерпретацијама Бановић Страхиње да и не причамо. Све то говори о поливалентности митова, а управо је то била главна тема трибине „Декодирање митова“ Центра за промоцију науке која се одржала у СКЦ-у. Наравно, паралеле са нашом историјом и народним фолклором нису могле изостати.
Међу учесницима трибине нашли су се један од најбољих познавалаца класичних митова у Србији, др Владета Јанковић, иначе професор у пензији Филолошког факултета у Београду. О односу мита и науке говорила је др Софија Стефановић, археолошкиња и једини добитник престижног европског ЕРЦ гранта у Србији, са Одељења за археологију Филозофског факултета у Београду, затим др Алексеј Кишјухас, колумниста листа „Данас“ и социолог са Филозофског факултета у Новом Саду. Из угла психологије и социологије, митове је покушао да осветли др Оливер Тошковић, психолог из Лабораторије за експерименталну психологију у Београду. Модератор трибине био је Слободан Бубњевић, уредник комуникација ЦПН.
Оно што је пре свега утврђено јесте да и поред тога што се мит и наука често представљају као супротстављене стране, ипак се те две ствари своде на идентичну врсту човековог импулса, а то је да покушава да објасни ствари и свет око себе. Социолог Алексеј Кишјухас сматра да је и данашње друштво у великој мери проткано митовима.
„Тек након аграрне и урбане револуције, паралелно са појавом градова и царстава, људи су почели да колективније измишљају приче о боговима, домовинама, нацијама које су успеле да милионе људи држе на окупу и да исти ти милиони незнанаца сарађују и остварују заједничке циљеве. На томе су базирана и данашња друштва“, објашњава Кишјухас и додаје модерну аналогију да су „људи, зграде, ауто-путеви заправо хардвер, а да су митови софтвер сваке заједнице“.
Психолог Оливер Тошковић такође управо у митовима види везивно ткиво једне нације, па је у примеру чувене сентенце „направили смо Италију, хајде да направимо Италијане“ нашао један случај у коме је крајње успешно створена блиска веза међу људима у држави. С друге стране се створио јасан пример приличног неуспеха у покушају стварања нације који би могао да се огледа у реченици „направили смо Југославију, али очито никад нисмо успели да створимо Југословене“.
Иако можда више југословенски осећај припадности и традиције није толико релевантан, српски свакако јесте. Др Софија Стефановић управо у нашем несналажењу у сопственој прошлости и незнању о свом пореклу и митовима види чак и главне проблеме у српском друштву.
„Ако и мало нешто знамо о својој историји и предањима, ми се тога стидимо. И баш тај однос према наслеђу чини да је наша ситуација оваква каква јесте. А ми смо заробљени у раљама политике која нам је узела и мит. Данас је често чак родитељима непријатно да деци читају преткосовски, косовски циклус, јер осећају да то више није прикладно. Ако волите на пример Бановић Страхињу, то се сматра или застарелим или исказивањем политичког става. Не би смело да буде тако“, сматра Стефановићева.
Владета Јанковић је управо на примеру Бановић Страхиње, као и Марка Краљевића представио суштину тумачења митова. Он истиче непотпуно тумачење Рајнхарда Лауера о косовском миту као српском усуду, слављењу пораза, самосажаљењу и наравно осветљава другу страну.
„Ту је у питању потпуно губљење из вида да у косовском миту има и других прича, а не само о бици. Косовски циклус обухвата и Бановић Страхињу, а има ли племенитије појаве од њега, тог великог господина који уме да прашта? Исти тај Лауер каже за Марка Краљевића да је симбол српства јер оре друмове тј. уништава око себе, да је антицивилизацијска појава. Постоји та прича, али постоји и прича када Марко неће душу да прода, већ спасава душу сведочећи против рођеног оца и стричева. Тако да су те ствари поливалентне, све зависи од тога на шта хоћете да ставите акценат“, јасно ставља до знања Јанковић, а онда у закључку још једном објашњава различите начине интерпретације митова, шаљући својствену поруку о томе како бисмо их требали тумачити:
„Онај ко се определи да акценат стави на то да је његов народ генетски проклет, уклет или чак геноцидан зна шта ради и зашто то ради. Митови међутим отварају и друге, племенитије путеве. И са становишта будућности једне нације, путеве на које треба гледати с надом.“
Килт, јога, бушидо
Интересантне примере демитологизације дао је др Алексеј Кишјухас, откривши да неки од камена темељаца шкотске, индијске и јапанске цивилизације су заправо тек релативно недавно измишљене традиције.
„Шкотски килт није нешто што је носио Вилијем Волас и слични јунаци, горштаци у тој некој митској прошлости. То је производ индустријске револуције, јер су тек тада заправо Британци измислили килт и продали га Шкотима. Слично је са јогом, која је назив за древну индијску филозофију, али ово што постоји данас као јога је такође измишљена традиција. Самурајски кодекс бушидо такође је настао тек крајем деветнаестог, почетком двадесетог века, а не стотинама година уназад“, наводи неке занимљивости Кишјухас.
Извор: Стефан Миливојевић / Данас
