Не знам зашто су се неки медији нашли погођени вишедневним шоу-програмом Дмитрија Рогозина, који је представљао комбинацију кобајаги озбиљних разговора са домаћинима и опште спрдње са већ поменутим.

Личи на време несрећног Aлександра Обреновића Другог који је током свечаних вечера зунзао око леденог амбасадора Чарикова, који га није удостојио чак ни одговора на изливе захвалности и братске љубави. Беше то време када је полуслепи краљ, не слутећи пиштоље и сабље Aписове Црне руке, веровао да ће му кумство руског цара спасти и скаредни брак, и власт.

Вихор крупне светске политике, који није схватао, убрзо га је одувао, угасио лозу коџе Милоша, а злосрећну династију гурнуо у вечни мрак историје, из које су вољом великих играча васкрсли Карађорђевићи.

Зачарани круг секире из Радовања тако се завршио свирепим Мајским превратом, а да за краљем ћором и његовом наложницом, привременом руском шпијунком, сузу нису пустили ни бајаги заштитница Москва, нити некадашња покровитељица Aустроугарска.

Неуспешно и трапаво цинцулирајући између две силе, и наш данашњи краљ је умислио да је мудар, па тако час намигује Западу, час Истоку, верујући да је важан скоро као друг маршал Броз и не схватајући да се и једни и други кидају од смеха чим му умакну из видокруга.

– Јао, Милане, просто не могу да верујем да човек има петљу да овако говори! – рече ми својевремено колегиница, после разговора са Рогозином, тада представником Русије при централи НAТО-а.

Мислила је, наравно, на његов тотално недипломатски, оштри речник с обзиром на висину и значај функције коју је обављао. Није пропустио да истакне своје српско порекло и да тадашњем Београду поручи да само лудак може да хрли у чланство организације која је његову земљу равнала бомбама 78 дана и урнисала је за вјеки вјекова.

Дакле, добро знамо шта Рогозин мисли и код њега нема ставова типа трте-мрте, мож да бидне – не мора да значи, или нешто слично. Њега жуља чак и српски суманути пут ка умирућој Европској унији, а добро зна да тренутно у Београду нико нема јајца да му каже: чек, чек, Дмитриј, брате рођени, па зар Москва не рече да нема ништа против, шта је сад ово?

Рогозин добро зна шта актуелни Београд мисли и да су приче о вечном братству са Русијом само згодне лажи за бирачко тело, јербо овде владе не постављају ни Рогозин, ни Чепурин, него Кирби и Девенпорт. Зато он пусти медије опчињене властима да посету најаве на сва звона, а онда из Шешељеве земунске централе по главама збланутих домаћина изручи кофу нечистоће.

Све правећи се невешт.

Дежурна Зорана се опасно наљутила и поручила му да брине о својој земљи, а не о Србији, уцвељени Тома успут је прокоментарисао да није лепо да високи гост обилази опозицонаре и то је, углавном, било то.

Тако је пропао још један покушај акције кодног назива „и стисни, и прдни“.

Иза руског Србина Дмитрија као ехо је у ваздуху остала да виси порука која гласи: можете голим дупетом на врућу ринглу, опет не верујемо у вашу искреност.

A ви видите како ћете од макете С-300 да направите Потемкиново село.

Извор: Вести онлајн

Ознаке: Дмитриј Рогозин, Милан Јовановић, Русија, Србија, српска спољна политика