Прочитај ми чланакСрбија ће имати добру Владу, али ће услови бити такви да ви никада нећете бити примљени у ЕУ. Прво, где да вас приме када отуда сви беже, изјавио је ексклузивно за Спутњик Дмитрије Рогозин, потпредседник Владе Руске Федерације.
Са Рогозином смо разговарали о разним темама убрзо након инаугурације председника Србије Александра Вучића: оружју које стиже у нашу земљу, санкцијама Америке, односима у свету, Сирији, Европској унији, хуманитарном центру у Нишу.
Видимо, нисте нам донели С-400 у Србију?
— Мислите, неки мали?
Велики, ако може.
— Ми имамо нано-технологију.
А можда С-500?
— Биће једном. Уколико буде потребно, биће.
Значи, можете да обећате да ћемо, ако затреба, добити?
— Срби ће све добити, ако буде потребно.
Присуствовали сте инаугурацији новог председника Србије. Као доброг познаваоца Србије, да ли Вас је нешто задивило?
— Тешко да неко може да буде истински познавалац Србије, зато што је српска историја веома богата, компликована, не може, практично, да се запамти. Чак је тешко да се до краја схвати. Зато не бих никога називао познаваоцем Србије. Што више покушавате да сазнате, више схватате да ништа не знате.
Слажете ли се са председником Вучићем који је рекао „градимо мост ка будућности, а не ка прошлости“. Може ли тај мост бити добар и леп?
— Нисам знао шта је тачно рекао, али и ја то исто говорим. Не мислим да су се јуче десиле неке ствари које излазе из оквира онога што је требало да се деси на формалном, свечаном догађају ступања новог председника Србије на дужност. Важно је што су дошли сви балкански лидери. То наглашава улогу Србије као највеће и најауторитетније државе у региону, од које много тога зависи. Био је прилично висок ниво представника других држава. Ја сам јуче, иако су ти људи мени увели санкције, дуго разговарао са Роуз Готемилер а она је заменик генералног секретара НАТО-а.
Хоће ли ће она смети да се после тог разговора врати у своју земљу?
— Не знам.
Зар је неће казнити?
— У чему је код њих проблем? Американци су увели правило да, ако неко буде разговарао са мном или са неким као што сам ја, казна за то буде сто хиљада долара. Зато вам ја намерно говорим, да бисте ви то објавили да би она морала да плати тај новац. Или да укину своје глупе санкције, које су једноставно кловновске.
А зашто су кловновске? Они, једноставно, не желе да виде Русију у својој земљи…
— Русију тако неће зауставити. То је кловнијада. То нам само омогућава да покажемо најбоље црте свог националног карактера. Има један познати виц. Када је требало да се представници различитих народа натерају да скоче са моста. Французу кажу: Знате, Францускиње више не воле Французе! Француз каже: Какав ужас! И скочи с моста. Американцу кажу: Знате ли да Америка више није суперсила? Он: No! И скочи с моста. А Русу кажу: Знате, са тог моста не сме да се скаче. Он: А?! И скочи с моста. Стога, нама ништа не треба да забрањују. Такав нам је карактер.
Све ћемо да радимо што нам бране. И зато када нам кажу: не смете да имате авијацију, ми је направимо. Нећемо вам испоручивати моторе за бродове. А ми смо направили за две године нову грану индустрије. Не смете да развијате електронику. Нећемо вам давати елементарну базу. Развили смо нову грану индустрије. Због тога нам је чак интересантно, јер не можемо да путујемо у Америку. Мени су забранили да идем и у Аустралију. А нисам ни намеравао да идем у Аустралију. Није ми тамо ништа интересантно. Кенгури?!
Јесте ли се на инаугурацији срели са Хојтом Брајаном Јијем? Ви знате ко је он и да отворено говори против Русије, а посебно против утицаја Русије на Балкану и он то чак описује као злокобно. Шта мислите о томе?
— Ништа не мислим. Апсолутно ме не занима шта тамо неко говори. Видите, ако ја будем слушао све који говоре неке глупости, нећу добро спавати. Зато их и не слушам.
Да ли је заиста тај утицај Русије толико ужасан за Србе? Можда они на Западу знају нешто што ми не знамо. Шта ћете урадити са нама ако овде дозволимо тај утицај?
— Господе! Нашли су чиме да застрашују. Заправо, искрено говорећи, први пут чујем за тог званичника. Први пут чујем да он тако говори. А више и нећу ништа да слушам, јер он говори глупости.
Што се тиче Балкана, видимо да је пре неког времена сенатор Мекејн изјавио да је Русија пропустила последњи воз за Црну Гору. У Македонији је нови премијер прозападни. Шта ће се десити? Да ли Русија губи на Балкану или не?
— Шта желите од мене, да коментаришем сенатора Мекејна? Он је одавно полудео. Зар нема довољно људи у лудници? Зар ће све полуделе документовати? Ја њега добро познајем. Састајао сам се са њим док сам био посланик Државне думе. Рекао сам му своје мишљење. Од тада је бесмислено то коментарисати.
Питање је било другачије? Да ли је Русија заиста пропустила шансу да заустави утицај НАТО-а на Балкану?
— Онда је боље да ми Ви поставите то питање, а не Мекејн. Јер Мекејна никако нећу да коментаришем. Мислим да се у некој другој размери овде дешава исто оно што се дешава код нас. Можда нећу бити коректан, али вероватно је боље говорити некоректно, али истинито. Сматрам да је Црна Гора за Србију оно што је Украјина за Русију. Практично, то није створено против Русије, већ против Србије, изазван сукоб између рођене браће и сестара. То ви и ми савршено добро знамо. То говори о томе да рођеном брату можете да убаците нешто што ће га учинити отуђенијим од странца. Исто то се код нас у Украјини десило. Ми смо такође сви измешани. Ја сам у Кијеву завршио први разред.
Мој отац је тамо радио. Моја жена је Украјинка. Ми смо сви измешани. А сада друг друга не зове. Сестра не жели да разговара са братом. То је тежак злочин који су пре свега починили Американци. Они су посејали то зрно непријатељства. Могуће је да нисмо на време приметили те процесе. Ми нисмо сматрали да је то озбиљно. Нисмо веровали да тако нешто може да се деси. Једноставно, нисмо веровали. Али то се нагомилавало из године у годину. Прво су о нама причали вицеве. Њима се то чинило смешним. Москаляку на гиляку. Обесити Руса. То је било смешно. Затим…
То је као „Србе на врбе“?
— Да. Затим су те вицеве почели да схватају све озбиљније. Онда су почели да траже објашњења зашто им ништа не успева. Иако је Украјина била после 1991. године „најслађи“ део Совјетског Савеза. Читава индустрија се налазила тамо, јер су и Брежњев и Хрушчов били из Украјине. И они су све тамо пребацивали. Крим је Хрушчов узео од Русије и предао Украјини, наводно на годишњицу у знак вечног пријатељства између Руса и Украјинаца.
Могао је и Москву да преда…
— Да. Могао је и Москву да преда. Нимало не сумњам. Питао сам Французе: Код вас је тамо Тријумфална капија на Јелисејским пољима. Чему је она посвећена? Победи Француза, Енглеза, Турака и других над Русима на Криму. Против кога сте тамо ратовали? Против Украјинаца или против Руса? Боље ништа немојте да говорите о тој теми. Идиотизам је слушати вас. Краће речено, нагомилале су се невоље и затим је све то распирио „Мајдан“, екстремизам. То је једноставан одговор на њихово питање зашто толико лоше живе.
У Украјини живе лоше зато што лоше воде своју државу, зато што су на челу земље сви преваранти. Ниједан украјински политичар није редовним летом долазио у Москву на разговоре. Сви су летели приватним авионима. Замислите колико новаца је одлазило на лично богаћење украјинске елите. А сада су уништили земљу. Организовали грађански рат. Напали су Донбас, своју сопствену територију и сматрају да ми са њима ратујемо. Да ми ратујемо против њих, то би се завршило за два до четири сата.
Чини нам се да је постало правило да, када желе да продуже санкције, они погоршају ситуацију у Донбасу.
— Наравно.
Сада је опет пооштрена ситуација. Продужили су санкције. Да ли ће тамо настати бар краткотрајан мир?
— Не. Док је та елита… Схватите, њима је важно да имају рат. Јер за све можете да окривите рат. Можете да кажете, због тих Руса, или због становника Донбаса ми тако лоше живимо. Сав новац морамо да трошимо на тенкове итд. То им одговара. Зато је рат профитабилан. Каже се: неком рат, неком брат.
Уносно је и за оне који тамо продају оружје?
— Наравно. Тако је и овде. У Црној Гори је исто. Још једном кажем, ми не посматрамо црногорску тему као руски проблем. То је српски проблем, а самим тим руски. Али је прво српски.
Шта очекујете од ове нове владе Србије коју на Западу већ хвале као прозападну? Односно, шта очекује Русија?
— Знате, ако се мало прокопа и по српском либералу, тамо ће се ипак појавити прави Србин. И зато код нас нема никаквих илузија поводом ваше Владе. Имаћете добру Владу. Затим, услови ће бити такви да ви нећете никада бити примљени у ЕУ. Прво, где да вас приме када отуда сви беже. Код њих је тамо скандал. Енглези одлазе, а овамо вас убеђују да се иде у ЕУ. Њима се не свиђа, а желе да се вама свиђа. Не може тако. Нешто ту не ваља. Како се каже, Бог ти дао оно што себи не желим! Што се тиче услова ступања Србије у ЕУ, ви ћете се морати да се одрекнете Косова. Ви то никад нећете урадити. Ниједан најпрозападнији Србин никад неће издати своју отаџбину.
Може се договарати о економији, курсу, порезима, али то је већ питање издаје. А без одрицања од Косова, Србе неће примити у ЕУ. Зато, то ће бити дуговечан процес. Као што је Турска улазила у ЕУ, тако ће и Србија. Или ће вас разбити на делове и тада део по део примати. У тренутку када вас приме, они ће изгубити свако интересовање за вас. У ствари, у току је игра између ЕУ и Русије ко ће Србију привући себи ближе. Игре, у ствари, нема. Она је без резултата, јер ће Русија и Србија увек бити заједно, док је за Србију важно да има добре односе са европским државама. Она их може имати и без ступања у ту бању.
Чини ли вам се да се сада појавила нова идеја да се приме све балканске државе, без обзира на то да ли се оне одричу Косова или не, да ли испуњавају све услове који су наводно потребни? Као што су примали постсовјетске републике попут Литваније?
— Шта је заправо ЕУ? То је реализација уличних парола. У ствари људи који се налазе на челу ЕУ, Европске комисије, а ја их знам лично, то су све бивши момци са барикада, све бивши студенти хулигани ливаки, маоисти, троцкисти, који су временом схватили да се треба пресвући, почели да се умивају, туширају, да облаче одела и сад су Европска комисија. То је ЕУ. Да ли је Србији потребна ова улична идеја. Ја не верујем у ЕУ. Ја верујем у Европу, верујем и волим Европу. Руска интелигенција се увек васпитавала на коренима Достојевског. Европа је за нас друга отаџбина. Међутим, ако настави да спроводи имиграциону политику, ускоро ће тамо бити…
Неће бити Европе?
— Да, да. Тамо ће бити сасвим другачији систем. И ви сами тешко да ћете пожелети да ступите тамо. Ако они буду снижавали услове, онда улазите код њих када је потпуно лоше. Њима је важно да неко уђе у тренутку кад неко отуда излази. Да би имали компензацију губитка.
Ласка идеја да смо ми компензација за Енглеску.
— Тамо нема шта да се компензује. Воз је отишао.
Ви сте задужени за војноиндустријски комплекс, разговарали сте и о војној сарадњи са Србијом. Знате ли да очекујемо те „мигове“.
— Добићете их.
Ускоро?
— Ускоро.
Када?
— Председник ће вам рећи. Ја бих вам рекао, али смо се договорили да вам он каже. Нису тамо само „мигови“, већ много тога… тенкови, транспортни авиони. Озбиљна и велика помоћ.
А то што се раније говорило о заједничкој производњи у војноиндустријском сектору?
— Ми смо разговарали о томе да би се на територији Србије могла створити нека слободна економска зона која би била профитабилна што се тиче пореза за спољне инвеститоре и индустријалце, јер захваљујући тим санкцијама добили смо могућности да остваримо озбиљан успех у области цивилне авијације. Почели смо да тестирамо јединствени авион који је према техничким карактеристикама бољи од „Ербаса“ и „Боинга“ — МС-21. Зашто да не направимо центар за персонализацију, на пример овде у Србији, како би се обезбедила продаја у балканским државама и у јужној Европи?!
Исто то и кад је реч о хеликоптерима и другој техници. Мислим да то није питање заједничке производње, тешко нам је да читаву ту кооперацију прекинемо и укључимо српска предузећа која за то још нису спремна. Међутим, центар за персонализацију јесте. То су фине паре. О томе смо разговарали. Ја сада чекам формирање нове Владе Србије и након тога ћемо одмах одржати састанак копредседника наших међувладиних комисија, закључићемо нове уговоре. У целини, обим трговинских односа је порастао. За 21 одсто су порасле испоруке српских пољопривредних производа у Русију. Што је важно за Србију.
Поменута је и идеја да ми можемо сарађивати и у антитерористичкој борби. Русија је позвала Србију да се прикључи у тој борби. Да ли постоји неки реалан план?
— Постоји дијалог на линији Савета безбедности. Српски представник учествује у том дијалогу. Они добијају потребне информације, учествују у доношењу важних одлука у формирању јединственог фронта у борби против терористичке претње. На Балкану је та претња врло очигледна. Прво, она има своје корене у рату који је био на Балкану и није тако давно завршен. Људи који су учествовали у њему и у злочинима данас су људи од поштовања у неким државама. У току је и снажан талас који тера на тероризам и мишићаве мигранте, како их ја зовем. Они путују у Европу, то је средина која им помаже и то је основа за будуће терористичке ћелије у европским државама. Због тога су Србија и друге балканске државе као и јединствени фронт важни за размену информација, за узајамно упозоравање о припреми напада.
Још једно питање које се дуго не решава, а о коме се дуго говори јесте и Ниш — хуманитарни центар о којем се чак говорило и у Сенату САД. Они су се веома уплашили тих неколико Руса и… две мачке.
— Тамо су две мачке и неколико паса који гласно лају, а то се до Косова чује. Још четири припадника цивилне службе пред пензију су невероватна претњу за америчку државну безбедност.
Шта представља тај центар? Да ли ће му Србија дати статус који му припада или ћемо о томе говорити следећи пут када дођете?
— Центар је настао као руско-српска иницијатива, чији је смисао био да због искуства авијације и противпожарних средстава буде ближе региону Јужне Европе како се из Москве не би пребацивале снаге и средства у случају потребе, већ да се то ради из Србије. Плус, узимајући у обзир ратове на Балкану, нужно је створити центар за деминирање. У вези с тим, наше Министарство за ванредне ситуације је предложило да оно буде иницијатор стварања тог центра у Нишу. Сада се тамо налази, грубо говорећи, другостепени комитет. Још увек се не може рећи да су три пса и четири ветерана неки центар. Засад тамо нема никаквог центра. Нема се о чему ни говорити.
Тамо треба да буде ескадрила авиона који могу да гасе пожаре, друге специјалне снаге, технологија која може да обезбеди те хуманитарне функције. Тренутно тамо нема ништа од тога. Међутим, они су се и тога уплашили. Кукавице и ништавни људи. Боје се свега, дрхте од свега. Прст им покажите и они ће извршити самоубиство. Зато и кажем, С-300 Србима не треба. Довољно је изградити дрвене С-300 и они ће умрети од страха. Они нападају само слабе. Свуда иду само у групама. Такви су они.
Њих треба гледати са висине. Треба или решити то питање и регистровати тај центар, добити одговарајући имунитет, као и сваки међународни центар који ради у Србији, или затворити ту канцеларију. Нама у овом облику Центар није потребан. Мислили смо да је потребан њима код којих су стални пожари, а онда трче код нас и моле за помоћ. А сад говоре да је страшно што тамо пас лаје. Идиотизам.
Да ли сте сада говорили са српским званичницима о решавању статуса Центра?
— Нисмо. О чему и говорити. Нама је обећано да ће одлука бити донета. Ми чекамо, нигде не журимо. Пси се хране.
Прича се о продаји система С-400 Турској. Колико дивизија би они хтели да набаве?
— Ко треба, тај све зна. Колико дивизија улази у пук, колико ћемо пукова продавати.
А да ли су ти разговори заиста озбиљни? Може ли Турска као земља НАТО-а да од Русије купује оно што жели?
— Зашто не би могла?! Могу да купују шта хоће. Код нас нема ограничења, ако хоћете да купујете, купујте, само платите. Ми ћемо им продати. Да ли Грчка купује? Купује. Авганистанци моле Американце да купе од нас хеликоптере за Авганистан.
А хеликоптери за Египат?
— Ми смо добили на тендеру. Сећате се, Французи су хтели, молили Путина, купите од нас та два „мистрала“. Подржите нашу бродоградњу. У знак пријатељства са Француском, ми смо издвојили новац, наручили смо та два носача хеликоптера, мада нам они уопште нису потребни, јер ти француски носачи хеликоптера мрзну у нашим условима. На температури плус седам престају да раде. Знате, они су као носачи у шортсевима, у бикинију, мини-бикинију. А код нас је Арктик, разумете? Код нас је озбиљна територија, озбиљна хладна мора, нама је потребна друкчија техника.
Али добро, одлучили смо да помогнемо Французима. Чим су изградили те носаче хеликоптера, угледали су се у огледалу, уплашили се сами себе и рекли: можемо ли да их продамо, Американци нас спречавају, ови нас спречавају, жена не дâ, већ не знам ко све, на крају, именован сам да руководим делегације на преговорима, узели смо им новац, чак с каматом, више него што смо платили, зато је то за нас профитабилни случај.
А они су их дали Египћанима, узгред да кажем, уз нашу сагласност, без наше сагласности нису их могли продати трећој земљи, јер су носачи били направљени по нашем технолошком пројекту. А ми кажемо Египћанима — узмите добре хеликоптере које смо ми правили за те носаче хеликоптера. А Египћани кажу — зашто да не, добри хеликоптери. Наш хеликоптер Ка-52 зове се „алигатор“, а у Египту је река Нил. Дакле, алигатор и Нил. Апсолутно иде једно уз друго. Тако сам убедио Египћане…
Остатак текста прочитајте на: https://rs.sputniknews.com/intervju/201706251111687526-NATO-Rusija-Rogozin/
