Прочитај ми чланак"Управљачке структуре у Србији су свесне да тензија на релацији Београд-Приштина остаје апсолутни приоритет Немачке када је реч о Западном Балкану и да се још увек добро сећају сусрета Бориса Тадића и Ангеле Меркел из августа 2011. године, који је означио једну нову фазу у српско-немачким односима, а баш у односу на питање Косова. Често се помиње да је тај сусрет означио неку врсту почетка дипломатског краја Бориса Тадића и Демократске странке", каже за РСЕ Младен Лишанин из Института за политичке студије.
– Претпостављам да се Александар Вучић и његови сарадници сада плаше да постоји могућност неког сличног сценарија и да се зато труде да се у што већој мери и на што чвршћи начин увежу са Немачком као актером на Западном Балкану – додаје Лишанин.
– Осим тога, Вучић је свестан да је, не само Србија, него и целокупан наш регион, историјски гледано, једна врста зоне утицаја и интересне сфере Немачке, да је и привредна сарадња са Немачком веома важна и да је то заиста најважнији партнер, не само економски него и политички са којим се мора разговарати када је реч о Европској унији – истиче аналитичар.
– Питање статуса Косова може да се врати на парадоксалан начин Вучићу као бумеранг, с обзиром да је врло вероватан сценарио у којем његов коначни предлог за решење статуса на крају бива процењен као превише радикалан од стране домаћег јавног мњења у Србији, а ипак недовољно озбиљним кораком од стране европских партнера, пре свега Немачке.
Он ће се ту наћи у једном процепу из кога не видим да ће на једноставан начин моћи да се извуче и наравно да онда у том контексту можемо да гледамо и овај покушај чврсте координације са Немачком и тих поменутих великих очекивања од Немачке – закључује Лишанин.
