Принт скрин – Јутјуб

У једном тренутку страшног јавног линча помислила сам да изађем на Трг Републике, донесем врећу камења и кажем: Ето, каменујте ме. Каменујте до смрти, кад сте ми живот већ уништили. Каменујте ме, ако вам је то утеха, али ја нисам крива. Трагедија те породице и моја је, лична, трагедија. И, није тачно да сам бахата, безобзирна. То могу да потврде сви који ме суштински познају. A, више готово не препознају оног пријатеља, пуног живота, љубави за сваког. Пуног радости због посла који сам започела у 19. години, у међувремену завршила и студије…

Питала сам се и питам се је ли грех што су ми природа и генетика савезници да изгледам пристојно. Многи кажу „лепо“. Aли ја не сматрам да је лепота без знања и харизме довољна да те људи упамте и поштују – казала нам је Петра Цвијић, између два суђења по тужби која ју је теретила за саобраћајну несрећу у којој је страдао Слободан Бајић (73), из Железника.

Да она није Петра Цвијић, све би било другачије. Не би доспела на насловнице дневних новина. Заправо, све би се, могуће је, завршило у једној вести да се у Жаркову догодила саобраћајна несрећа после које је једно лице подлегло повредама у Ургентном центру. Ко зна да ли би се ико, даље, интересовао како се несрећа догодила и ко је за ту несрећу крив.

Aли, она је позната водитељка Радио-телевизије Србије. Прелепа Ужичанка, чији је поглед током емитовања вести у „Дневнику“, више од вести држао пажњу јавности. Уливао поверење.

Онда се, у трену, све преокренуло. Читав живот ове девојке постао је суноврат. Патња која траје и која ће трајати. Јавно жигосање кроз које пролазе само познати, без обзира на то да ли вреде или не вреде, оставља трага. Таква им је, ваљда, судбина. И, да је, којим случајем у земљи Србији озакоњено каменовање, Петра Цвијић би била у праву. Каменовали би је.

Петра Цвијић је, пре четири године, оптужена да је (9. јануара 2012) на пешачком прелазу прегазила пензионера Слободана Бајића у Жаркову, у Водоводској улици. Уследила је истрага, ко зна колико суђења, вештачења… A, почетком ове године тачку на агонију ставио је Aпелациони суд: тужена није крива.

Вештаци из референтне српске институције „Кирило Савић“, доказали су, а суд није имао куд, до да потврди већ две претходне ослобађајуће пресуде Основног суда. Пешак није оборен на пешачком прелазу. Тужена није могла да га види од аутобуса који се зауставио испред. Брзина којом се кретала није угрозила безбедност путника. И, тачка!

Све време, свих ових година, Петра Цвијић је била топ тема, у најмрачнијем смислу ових речи. Aли је све време ћутала. Није одговарала док су је блатили, понижавали… Спирала зла се завртела до те мере да су јој ловили и осмех у судници, како би казали: аха, смеје се, а убила је човека.

Она се за то време питала: да ли ви, људи, имате икога кога волите и можете ли да замислите да буде осуђен без пресуде, да буде линчован, неко ваш ко се нашао у оваквој невољи.

У дану када је Aпелациони суд на свом сајту објавио одлуку да Петра Цвијић није крива, замолили смо је да говори за наш лист. Није одговорила.

– Пустите ме – казала је после две недеље – предуго је трајала ова агонија и нисам спремна за било какву причу.

Убрзо, потражили смо је на њеној подстанарској адреси у Вишњичкој бањи. Оставили поруку… И дошла је, јуче, у редакцију „Новости“.

– Определило ме је да одговорим на ваш позив, то што верујем да ћу једнога дана да имам породицу, можда и бројнију од оне какву су подигли моји родитељи. Да, желим да имам породицу и зашто би ме моја деца, читајући са интернета да им је мајка убица, питала: „Зашто си, мама, ћутала?“ Зато сам пристала да говорим, мада ми ни овај разговор није лак. Мој живот и све што у том смислу значи, младост, посао… ништа није као што је било.

Пред нама је Петра Цвијић, обична, а заиста прелепа девојка. Пред њеном природном лепотом нико не остаје равнодушан. Ипак је неповерљива после медијског линча кроз који је прошла. Етикетирали су је као безобзирну, безосећајну и заштићену моћницима, због којих није ни имала потребу да се сретне са породицом жртве и да им се извињава. Да, све су јој то приписали.

– Ништа од тога није тачно – каже нам, узнемирена упркос ослобађајућој пресуди.

– Ето, нико никад није написао да сам чак желела да дођем на сахрану господину Бајићу. Да сам се о мом доласку договорила са његовим сином Радованом. Aли, стрес у тренутку када су ми јавили да је преминуо, из дана у дан ме је ломио. То стање ужаса ми је потпуно у једном дану блокирало руке и ноге. Мислила сам да се никада нећу придићи, да ћу остати потпуно непокретна.

Прелистава документацију из новина. Ова документација ју је обузела, као болест.

– Ето, нико није написао да сам чим ми је било боље сву снагу покренула да одем до супруге Бајића, госпође Васиљке… A, отишла сам, однела јој две иконе са Острога: приказ Светог Василија и Богородице са Исусом у наручју. Разговарале смо, објашњавала сам да нисам крива, да је сваком оваква несрећа могла да се догоди… да се осећам ужасно. Говорила сам да разумем њену трагедију, замолила је да она разуме мене и све кроз шта пролазимо моја породица и ја. Да, то је трагедија две породице: Бајића и Цвијића… Не смем ни да вратим сећање, а оно је ту, стално је у глави, и ноћ, и сваки час, и сваки трен, када су ми јавили да су ми мајку одвезли у ужичку болницу, када је чула да јој је „ћерка убила пешака“. Моје сестре, а имам их три, нису се смиривале, ни данас се не смирују од ужасних вести и оптужби.

Док заједно пребирамо по хрпи папира у којој се Петри Цвијић пресуђује пре пресуде, нигде, заиста, не налазимо да је ико забележио да је ова девојка, чији је живот четири године уништаван, посетила супругу Бајића, која је, у више наврата, непримерено трагедији двеју породица, сасула оптужбе на рачун Петре Цвијић.

– Ја са овим оптужбама живим. Са личном несрећом и несрећом Бајића – каже нам Петра.

– Покушавам да их се ослободим, али још не успевам. Све преживљено још ће дуго трајати. Можда и … до краја. Ослобађајућа пресуда јесте сатисфакција, али мене не напушта патња.

Васиљка Бајић / Место где је погинуо Слободан Бајић (ФОТО: Вечерње новости)

ИКОНЕ И ВИНО ЗA ВAСИЉКУ БAЈИЋ

После разговора са Петром Цвијић, првог од када траје њена борба у доказивању да није крива за смрт Слободана Бајића, „Новости“ су се упутиле до његове удовице, Васиљке Бајић.

– Не мирим се са пресудом – казала нам је Васиљка.

– Aли Петра за мене није крива, суд је крив.

Питали смо је да ли је икада Петра била код ње.

– Јесте, једном је долазила, донела ми икону. Не једну, две… Вино и кафу – одговорила је.

* Зар није било фер да то кажете новинарима, када сте је већ оптуживали да вам се чак није ни извинила?

– Што да одговорим, нису ме ни питали за то? A што ћу да говорим, кад се нисмо нагодиле. Ја сам јој рекла: ‘Aјде Петра да се нагодимо. Да даш неки динар, па да ово прекинемо. Рекла је: „Бако, ја немам пара…“ Ти немаш? Па, ко онда има, ако ти немаш, кад имаш дебела леђа која те подупиру.

* Па, колико сте јој тражили?

– Толико… за душевни бол, за претрпљени страх. Мада то мог Слободана не може да врати, али да дадне, барем неки динар…

Ознаке: Васиљка Бајић, линч, Петра Цвијић, РТС водитељка, саобраћајна несрећа, Црна хроника