Прочитај ми чланакНема дана а да нетко од наших задриглих политичких аналитичара не спомене „злочинца Тита“, „Титову диктатуру“, Југославију, „мрак“. О „свјетлу“ пише нижи ешалон.
Нема дана а да нетко од наших задриглих политичких аналитичара не спомене „злочинца Тита“, „Титову диктатуру“, Југославију, „мрак“. О „свјетлу“ пише нижи ешалон.
Сирочићи имају уговор на три мјесеца што никако не значи и да добивају хонорар. Задужени су за писање хвалоспјева немуштом сеоском попу који је захваљујући црквеној лови данас у Хрватској постао Поштењак Национални Први.
С једне стране Тито „злочинац“ с друге беспризорни ликови који имају више гела на глави него мозга у глави. Једино што знају је красти и лагати. Лопов до лопова, лопов до лопова, лопов до лопова.
У протеклих двадесет и пет година понудили су нам биједу, глад, безнађе, криминал као једини начин како успјети, исељавање, болест, осјећај срама кад видимо какав шљам нам кроји судбину дјеци и унуцима. И онда се тако јави неки од оних старих, дебелих, добро плаћених гадова па нам сере по Титу, а велича љепоту нацикапитализма.
Тито је мени данас велик иако га нисам вољела онда кад су му баш сви пушили. Нисам била на оној утакмици у Сплиту кад су Сплићани ридали, данас се ухвате за к…ц кад чују Титово име, нисам плакала док смо гледали пријенос погреба, чак му ни на гробу нисам била. Мислила сам да је политичар попут свих осталих, прастар, немоћан, кад оде, послије њега може само боље. И још сам тада и писала и говорила против Титове Југославије.
У међувремену сам му опростила све блајбурге и голе отоке. Ако и јест побио многе, двадесетак милијуна је ипак преживјело и живјело. Градоначелник Загреба, Хољевац, примјерице, није био мафијаш, на телевизији лажне вијести нису читали ретардирани муцавци, новинари су били и школовани и писмени, у казалиштима су играли врхунски глумци, имали смо свјетске казалишне и филмске режисере, Андрић је добио Нобелову награду, о југославенским свеучилишним професорима и данас се говори.
Људе се у дућанима није тровало а сва су дјеца имала једнаке шансе да упишу факултет. Живјели смо онако како никад нитко нигдје није живио. И неће.
Јебемти накнадну памет! Укључите телевизор вечерас па погледајте све те мостовце, есдепеовце, хадезеовце и остале еовце. Да бар имају шарма. Кретен до кретена, идиот до идиота, напухана будала до напухане будале. Слици додајте теве водитеља будалетину па крените по порталима читати.
На свим ћете насловницама видјети вијест да се глумица, бивша трудница, „у само три тједна вратила на старо“ и да је мужу опростила невјеру са још познатијом глумицом која управо од њега очекује дијете. „Бит ће дјечак“, радосно је рекла за портал глумица која ће родити бебу глумцу који је добио бебу од глумице која се „у само два тједна вратила на старо“.
Ово са „три тједна“ и „два тједна“ није грешка. Интернет је брз медиј, тко може водити рачуна о ситницама?
Зашто опет пишем текст који сам написала већ једно педесет пута? Зато јер су недавно лопине одлучиле да ће увести порез „на други доходак“ тако да ћу ја на свој „други доходак“ плаћати мировинско и здравствено иако сам већ у мировини а „први доходак“, моја мировина, износи двије тисуће куна.
Ја због тог пореза који ће одерати кожу искључиво сиротињи сигурно нећу крепати али многи хоће. Истовремено ће захваљујући истом закону саборници, саборнице, они из владе и још милијун лешинара добити бар двије тисуће куна мјесечно више.
Сањам да ће се Тито дигнути из гроба и у једном дану изблајбугирати и Сабор и Владу и банкаре и политичке коментаторе и новинаре од к…а и попове лопове. Једног по једног.
Добро, испухала сам се. Данас сам добре воље. Читам књигу „Мој живот“, аутобиографија Владимира Велебита, аутор Твртко Јаковина, издавач „Фрактура“. Књига је феноменална, али је нећете прочитати јер кошта 249 куна. Одакле вам те паре? А не знате ни тко је Велебит.
Не, није будући тренер Динама. Велебит је био Титов пријатељ и југославенски дипломат. Елем, у тој књизи је Велебит описао како је његова јединица, био је војник у бившој Југославији, пролазила кроз неко хрватско село. У даљини су Нијемци бомбардирали град. Сви сељани су, чим су чули прву експлозију, на прозор објесили бијелу штрацу као знак предаје ономе тко наиђе.
„Мој“ народ стално маше бијелом крпом. Ето, то је оно што ми највише иде на к…ц. Зато вјерујем теоретичарима завјере који говоре и пишу како Тито није био Хрват. Можда је био Србин? Они су у повијести ипак с времена на вријеме кокнули некога.
