Прочитај ми чланак
Живимо у земљи у којој је бешћутна, корумпирана, злочиначка, продана власт у нама грађанима Хрватске убила све људско. Што је с нама Хрватима? Ми нисмо потомци жртава, ми смо потомци злочинаца. У каквом смо ми стресу? Наши су преци осуђени, довијека проклети, зашто шутимо?
Живимо у земљи у којој је бешћутна, корумпирана, злочиначка, продана власт у нама грађанима Хрватске убила све људско. Постали смо бешћутни попут наших политичара којима никад доста лове и моћи. Бешћутни попут тајкуна који преко лешева немоћника улазе у своје дворце да би тамо крвавим рукама миловали главе своје унучади. Зликовци који су поклонили Хрватску зликовцима заклонили су нам очи прљавом крпом, зачепили су нам уста смрдљивом штрацом. Не видимо. Не чујемо. Нијеми смо.
Данас су Жидови, мислим на нацистичку жидовску власт која уништава Газу, ракетом погодили главну болницу у Гази. Тренутно тврде да су је, забуном, разорили Палестинци. За који ће сат објавити да су је морали срушити јер су се тамо сакривали “терористи”. Онда ћемо читати како су болесницима јавили да имају пет минута времена да изађу из болнице која није болница него складиште оружја а они, болесници, нису болесници него “људски штит”.
Хрватска и даље шути. Пуховски, прецизније, човјек који за себе тврди да је Жидов, на свим је хрватским телевизијама три пута тједно. О свему све зна. Зашто нам се не јавља ових дана? Једном се јавио. Зашто се не јавља сваки дан? Нацисти убијају дјецу сваки дан. А они Голдстеини? Сви напамет знају име и презиме сваког НДХ злочинца.
Гдје су ти Голдстеини? Докторирали су на хрватском Злочину. Да ли је злочин само кад Анте четрдесет и прве пререже врат Зиммерманну или је злочин и кад 2014. Зиммерманн у крваву хрпу меса претвори петогодишње дијете? Па тако тисућа пута? Да тисућу пута? Никоме не пада на крај памети бројити жртве жидовског државног тероризма.
У мишју су се рупу сакрили хрватски голдстеини. Ја и нитко нормалан од њих нисмо друго ни очекивали. У њиховим главама усташе још нису обрисале своје крваве каме. Голдстеини су потомци жртава, грче се у седамдесетогодишњем стресу, пред очима су им лешеви мртвих предака, ишчупани златни зуби из устију њихових најдражих, још у носу осјећају смрад спаљених тијела својих мајки. Њима мртва палестинска дјеца лијече вјечне ране. Морамо их разумијети, сиротане.
Што је с нама Хрватима? Ми нисмо потомци жртава, ми смо потомци злочинаца. У каквом смо ми стресу? Наши су преци осуђени, довијека проклети, зашто шутимо? Нама стрес не може бити лажни алиби. Смакнимо прљаву крпу са очију, испљунимо гадни чеп из уста, вриснимо! Свако мртво палестинско дијете морало би бити рана на нашем срцу. Ми не бисмо смјели мислити попут њих да је убијање палестинских трудница једним метком уштеда на муницији.
Зашто смо толико без маште? Погледајмо у очи своју дјецу или у очи своје тек рођене бебе. Замислимо да гледамо у њихове мртве очи. Да смо у Гази, умрли бисмо мирније са мртвом дјецом у загрљају кад бисмо знали да негдје далеко постоје људи који суосјећају са нама у нашим посљедњим тренуцима.
Зато вечерас, кад будемо гледали Дневник, ако будемо видјели како гори главна болница у Гази, загрлимо своје дијете и шапнимо му у ухо, срце, твоја мама се стиди. Злато, твоме тати очи падају од срама. Заплачимо тамо пред крај Дневника, ако будемо видјели болницу у пламену.
Учинит ћемо мали корак за душе мртве палестинске дјеце али велики корак за спас душе своје.
(Вечерње новости)
