Прочитај ми чланак
Станиславу Јефрагофичу Петрову је 26. септембра 1983. аларм јавио да су САД испалиле пет ракета с нуклеарним бомбама на Москву. Према војним наређењима требало је одмах узвратити…
Име Станислав Петров тек реткима нешто значи, а у суштини би свако, али баш сваки човек на целој земљиној кугли требало да зна за њега. Реч је о човеку због којега смо сви данас живи, и због којег живимо у овом свету.
Крај свијета скоро је био 26. септембра 1983.
Он је 26. септембра 1983. године остао присебан и није притиснуо тај црвени тастер који би цели свет гурнуо у трећи светски, али и нуклеарни рат.
Петров је осамдесетих година прошлог века био пуковник руске војске и заповедник командног центра, који је радио са сателитима ОКО, смештеним у близини Москве, срца састава који је упозоравао на нуклеарне пројектиле који би евентуално били испаљени на тадашњи СССР.
Руски сателит „Око“ који је тада погрешио!
Тог 26. септембра 1983. у првим минутима после поноћи центром се огласио аларм. Рачунар је јавио како је према Москви из смера САД-а полетела једна балистичка ракета с нуклеарном главом, а недуго потом јавио је како су полетеле још четири. Удар је требало да уследи за свега неколико минута.
– Никада нисам ни помишљао да бих се могао наћи у таквој ситуацији иако смо били уверени да нас Американци могу напасти и да је само питање тренутка када ће се то догодити. Хладни рат био је у то доба ледено хладан – каже Петров.
Иако је према протоколу требало одмах испалити салву нуклеарних ракета из совјетских база које би погодиле циљеве на подручју САД-а и Западне Европе, Петров је оклевао. Наоружао је ракетне лансере, али црвени тастер није притиснуо.
„Инстинкт ми је говорио да нешто није у реду“
– Све је било спремно, али нисам хтео испалити ракете, било је јасно да то значи крај света каквог познајемо. Одлучио сам да чекам. Минути су пролазили, а рачунари су показивала да се амерички пројектили све више приближавају СССР-у.
Аларм је потресао цели центар, али нисам испалио ракете, нити сам обавестио своје надређене. Они би ми и тако наредили да пуцам. У таквим ситуацијама не можете рационално да анализирате, нема пуно времена, већ се ослањате на инстинкт. А он ми је говорио да нешто није у реду – каже Петров и додаје како је у том тренутку на памети имао само две ствари.
Рачунар је било уверен да је Москва сравњена
– Рачунар је показивао да према нама лети пет пројектила испаљених из само једне базе, и сви иду према Москви. Општи напад Американаца засигурно се не би ограничио на само пет ракета, већ би њима сигурно желели да „обогаље“ наше саставе наоружања. И друго, размишљао сам да рачунар нема мозга и да може погрешно протумачити сигнале за нуклеарне ракете – рекао је Петров, који је тада ипак одлучио причекати удар, па и по цену да неће моћи узвратити.
Рачунари су показивали да се пројектили све више и више приближавају, до нуклеарног удара остала је још само минут, тридесет секунди, десет, пет…
Људи у центру спремили су се на најгоре… А онда ништа. Ни једне експлозије над Москвом. Ни трага удару. Рачунар је и даље говорило да су ракете погодиле главни град, али напоље, у средишту Москве ништа не би могли наслутити такав сценарио. Било је јасно, узбуна је била лажна.
Убрзо након инцидента руски официр је пензионисан: За грешку је био крив редак феномен!
Петров је пријавио цели инцидент, а истрага је показала да је руски сателит криво очитао податке због ретког феномена поравнања Сунчевих зрака на облацима и путање сателита.
Добио награду за мир!
Петров је ускоро пензионисан, а доживео је и нервни слом. О инциденту се до деведесетих ништа није знало, ипак у међувремену је све процурило у јавност. Недавно је Петров добио и Дресденску награду за мир као човек који је спасио свет.
‘Био сам на правом месту у право време’
– Ја нисам херој! Само сам радио свој посао. Био сам на правом месту у право време – поручује Петров.
Занимљиво, иако је спречио могућу нуклеарну катастрофу, пуковник Петров је прекршио своја наређења и војни протокол. Због тога су га касније испитивали надређени, а то је, пак, довело до тога да га више нису сматрали поузданим војним официром.
Од надлежних добио негативну оцену
Совјетска војска није казнила Петрова, али га није ни наградила нити му дала признање. Добио је негативну оцену и његова једном обећавајућа војна каријера стигла је до краја. Преселили су га на мање важан посао, а убрзо потом су га и пензионисали.
Покојна жена 10 година није знала за инцидент
– Моја покојна жена пуних десет година након инцидента није о њему знала ништа. Једном ме питала шта сам учинио. Одговорио сам јој: Ништа – рекао је Петров.
Да је испалио ракете био би то крај човечанства
Иначе, да је Петров испалио нуклеарне ракете, стручњаци тврде да би то био крај човечанства. Оне које не био убио удар, умрли би за шест до осам месеци јер би силне детонације подигле радиоактивну прашину која би на неколико година заклонила сунце и изазвала нуклеарну зиму коју нико не би преживио.
(Ало, Фото: tumblr, Shutterstock)
