Ауторски текст руског аналитичара кога су поједини дневни листови у Србији прогласили за једног од најутицајнијих руских лобиста у региону, за портал Нова Борба преносимо у целини.

Пише: Владимир Зотов

Данашња геополитичка ситуација у Србији изазвала је потребу да обратим пажњу на детаље истраживања појединих прозападних НВО. Посебно оног последњег, из Центра за евроатлантске (ЦАЕС) студије на челу са Јеленом Милић, која расправља о руској мекој моћи и о делатности патриотских организација у Србији.

Као руководилац једне такве проруске невладине организације и координатор пројекта промовисања идеје неутралности у Србији, подржаног руском фондацијом “Горчаков”, (фондација је основана указом председника Русије 2010. године) сматрам се дужним да пружим одговор, будући да не могу да заобиђем инсинуације поменуте прозападне организације.

Пре свега, треба обратити пажњу на озбиљне грешке и потпуно одсуство знања у области којом се ЦЕАС бави.

Њима су измакле озбиљне организације, попут фондације “Руски свет” која је основана указом председника Русије са циљем побољшавања слике Русије у свету, при чему сама фондација већ више година има своје представништво у Београду.

Није се у “истраживању“ нашло ни удружење српско-руског пријатељства у Београду које низ година сарађује са “Центром националне славе” на пољу заштите од покушаја ревидирања српске и руске историје, а о нултом познавању сфере говори и чињеница да је једна те иста организација, са истим лидером на челу, била представљена чак као четири посебне организације.

Тако се константно стиче утисак да се резултати истраживања прилагођавају унапред постављеним циљевима и закључцима финансијера тог документа.

Зашто сам уопште обратио пажњу на ово?

Данас о томе пишем, јер ово питање мора што пре да се разјасни, да не би празне приче појединих особа о деловању руске меке моћи у Србији данас, прерасле у велику лаж и заблуду јавности већ сутра.

У истраживању се наводи око 40 патриотских удружења и невладиних организација за које директорка ЦЕАС-а није пронашла изворе финансирања. Ја ћу дати одговор зашто те изворе Јелена Милић није пронашла.

Врло једноставно, зато што их нема. Зато што код већине тих организација не постоји други начин за финансирање осим чланарина и појединих добровољних прилога. Притом одговорно тврдим да, ако би тај Центар на правилан начин и са одговарајућом експертизом спроводио такво истраживање, они би пронашли на стотину сличних патриотских организација које такође преживљавају помоћу сопствених снага и жеље да се уради нешто добро за своју земљу.

На питање зашто постоји толики број патриотских организација ЦЕАС је одговорио сам себи помоћу сабраних података, али на крају их је погрешно протумачио. Оснивање таквих организација нема никакве везе са руском меком моћи, што се показује и у пракси. Суштина је, како каже и само истраживање ЦЕАС-а у самом стању српског друштва. У истраживању се наводи податак ЦЕСИД-а, да се против уласка Србије у НАТО и ЕУ изјаснило више од 70 одсто становништва.

Према другим сличним истраживањима, пад рејтинга ЕУ и НАТО почиње још од 2003. године и та цифра константно опада. Са друге стране постоји лако проверљив податак да руске фондације, бар оне који су мени познате, почињу свој рад у Србији тек 2010. године.

Сада, дакле, да саберемо два и два. Самостално подривање властите репутације од стране НАТО-а, стално аутодискредитовање институција ЕУ, те висок степен одобравања деловања Русије у савременом свету, управо и доводи до тога да патриотске организације почињу да траже алтернативе константном наметању спољашњих, односно туђих вредности. Само српско друштво ствара захтев за алтернативом и проналази је у Русији.

Моја маленкост руководи пројектом промовисања позиције неутралности у Србији која је подржана од стране фондације “Горчаков”, у партнерству са фондацијом “Достојанство”. Ово је пројекат проналажења решења за стабилност, суверенитет и независност државе Србије, а сама идеја вуче своје корене из историје српског народа.

Осим тога, позиција неутралности према истим истраживањима прозападних НВО, данас је за разлику од уласка у НАТО или пак других војних савеза, најзаступљенија у српском друштву.

То значи да, када прозападне невладине организације још увек пробају да пропагирају улазак у НАТО, српско друштво каже “не”. За то проналази подршку у Руској федерацији, а када се ради о начину финансирања и отворености руских фондација, они то максимално обелодањују у свим отвореним изворима.

Питања транспарентности финансирања чак нису ни толико битна када говоримо о томе за чији интерес ради тај новац. Ту треба схватити да Русија и Запад на различите начине улазе у партнерство. Руске организације раде са друштвеним захтевом, док је НАТО одувек наметао своје интересе.

Руске организације у Србији раде са онима који теже да очувају свој идентитет, културу и суверенитет властите државе, а НАТО лобисти намећу друштву стокхолмски синдром и желе да путем уцена “увуку” Србију у своју организацију. Русија подржава пројекте где су заинтересоване обе стране, а НАТО са друге стране врло отворено ставља свој интерес испред интереса својих партнера.

За сада, могу искрено да посаветујем представнике прозападних организација да, ако се већ баве овом темом, проникну мало дубље у материју и да јавности изнесу нешто што неће представљати дезинформацију и личне емоције на ову тему.

Од њих се, према томе, тражи да не кривотворе слику и утисак о сопственој држави и њеним потенцијалним партнерима – него да дају објективну, као и квалитетно протумачену информацију коју знатижељно ишчекује српско друштво.

Извор: novaborba.co.rs

Ознаке: јелена милић, НАТО, Рус, Русија