Прочитај ми чланакНосачи авиона су примарни бродови за поморску борбу од 1940. године, а остају главна валута модерне поморске моћи.
Али откако постоје носачи, морнарице су развијале планове како да их победе. Детаљи ових планова су се променили током времена, али су принципи остали исти. Међутим, све је више оних који тврде руске и кинеске војне иновације пребацују тежиште победе у сукобу далеко од носача авиона.
Фото: Синхуа
Ову су реалне опасности које би могле понос америчке морнарице да одведу на последње путовање.
Торпедо
Дана 17. септембра 1939. године немачка подморница торпедом У-29 потопила је „ХМС кареџиз“. То је било први пут да је носач авиона изгубио од подморничког напада, али не и последњи. Током Другог светског рата, САД, Велика Британија и Јапан изгубили су бројне носаче од подморница.
Подморничка торпеда су и даље критична претња модерним носачима. Руске и кинеске подморнице редовно изводе вежбе могућих напада на носаче САД, као и оне сродних морнарица. Модерна торпеда изазивају оштећења од експлозија испод бродова, а могу имати драматиче ефекте. Додуше, такав торпедо никада није ударио у брод величине америчког суперносача, иако је Америчка морнарица урадила низ тестова 2005. који би могли да имају као исход потапање. На њихову срећу, до тога није дошло. Нико не зна колико би модерна торпеда амерички носачи могли да поднесу пре потапања, али можемо да проценимо без сумње да би чак и један изазвао велику штету и озбиљно пореметио операцију.
Kрстареће ракете
Године 1943. Немци су користили прецизно вођене бомбе да униште италијански војни брод „Рома“. Такве бомбе убрзо су прерасле у крстареће ракете на сопствени погон, које су могле да се покрену из авиона, бродова, подморница, или површинских инсталација. Током Хладног рата, Совјети су развили вртоглави низ платформи за лансирање крстарећих ракета од малих патролних бродова до масовних формација стратешких бомбардера.
Данас Kина, Русија и неколико других земаља имају широк спектар крстарећих ракета способних за брисање борбених носача авиона САД. Ове ракете варирају у величини, брзини и средствима приступа, али најнапредније могу да лете великим брзинама. Kао и код торпеда, доступни докази о ефикасности крстарећих ракета против модерног суперносача су практично на нули. Чак и много мањи бродови су преживели такве ударце. Ипак, чак и нефатални крстарећи пројектил може довести до озбиљног оштећења на палуби, ометања или потпуног заустављање операције брода.
Балистичке ракете
Најзначајнији развој у технологији за уништавање носача током последње деценије је био код противбродских балистичких ракета (АСБМ). Kинеске ДФ-21 имају потенцијал да погоде америчке носаче са великих даљина, и сруше постојећи систем одбране. Пројектилима се може маневрисати у терминалној фази, циљањем носача који се креће чак и великом брзином. Kинетичка енергија тог оружја може да нанесе поражавајућу штету на палуби, остављајући носач ван акције, ако не и да га скроз потопи.
Развој ДФ-21 је приморао Америчку морнарицу да значајно појача своје напоре за одбрану од балистичких ракета. Међутим, способност САД да маневрише у случају напада моћним АСБМ под великим питањем; више него било шта друго, развој АСБМ је приморао морнарицу САД да преиспита улогу носача авиона у рату високог интезитета.
Превелики трошкови
Нова Фордова класа носача ЦВН-78 кошта негде око 13 милијарди долара, што је цена која не укључује и авионе. Са контингентима Ф-35Цс, Ф/А-18Е/ ФС и разним другим авионима за подршку, цена појединачног носача је једноставно запањујућа, а цифре су још веће када се урачуна и посада која управља бродом. Иако ће цена падати што више бродова буде наручено, Форду ће требати и више времена јер ће са градњом нових носача морати да убаци и низ нових технологија.
Велики трошкови САД за одбрану значајно варирају током протекле три деценије. Ако смањење издатака узме маха, генерисани ентузијазам за трошкове одбране може постати све мањи. У једном тренутку, војна корисност носача авиона може постати буквално ирелевантна, у односу на трошкове изградње, одржавање и ефикасно пуњење бродова и ваздушне подршке.
Превелики опрез
Можда Русија и Kина неће имати потребе да „убију“ носаче већ ће само сачекати њихово самоуништење. Сви наведени фактори, односно системи оружја који могу да униште носаче, као и трошкови у вези са овим бродовима, могу да створе опрез у њиховом коришћењу. У случају сукоба, амерички адмирали и председник могу због њихове рањивости да одлуче да их не користе наметљиво и ефикасно.
Изузетна вредност носача постаће њихова највећа слабост; биће сувише драгоцени да би били изгубљени, па би могли остати на маргинама у случају рата високог интензитета. А ако носачи авиона не могу да допринесу у најкритичнијим сукобима са који се суочавају САД, онда ће постати немогуће правдати средства неопходна за њихову изградњу и заштиту. То ће, више него било шта друго, довести до застаревања, и краја носача авиона као валуте националне одбране. Ипак, носачи као војна платформа неће застарити јер су Kина и Русија неуморно радиле да нађу начине како би их уништиле, јер они виде те бродове као безбедносну претњу. На крају, Kина је покренула и сопствени програм носача;
Ипак, носачи авиона суочавају се са реалном опасношћу од напредних војних технологија а највећа претња и даље остају трошкови самог процеса прављења и одржавања.
