У августу се навршило 20 година од уништења Републике Српске Крајине у Хрватској. Како те догађаје и улогу Русије у њима виде руски експерти? У чему је суштинска разлика између Републике Српске Крајине и Чеченије? Хоће ли Донбас (Новорусија) доживети „Олују” и „Бљесак”? О свему томе поразговарали смо са нашим сталним експертом, др Петром Искандеровом, старијим научним сарадником Института за славистику Руске академије наука.

Каква је била улога Русије у догађајима везаним за пад Републике Српске Крајине? Да ли је тада Русија бар теоретски могла да спречи крвави сценарио?

Петар Искендеров: Догађаје везане за пад Српске Крајине 1995. године треба разматрати како у контексту опште ситуације на Балкану у том периоду, тако и у контексту интереса кључних актера на светској политичкој сцени. Одлучујући значај у том смислу имао је развој ситуације у Босни и Херцеговини, а такође позиција тадашњег руководства СРЈ и Русије.

Пре свега, распад Југославије у првој половини 1990-их одвијао се у оквиру сценарија који је припремио Запад, а одобрило тадашње руководство Русије. Тај сценарио је предвиђао поделу Југославије у складу са границама које су у том тренутку постојале међу републикама. Таква одредба тада није била фиксирана на нивоу међународних споразума и први пут је јасно формулисана тек у време каснијих преговора о Косову у виду три позната „не” Контакт-групе („не” повратку на стање пре кризе, „не” подели и „не” припајању суседним државама). Водеће светске силе су у оквиру своје политике према конфликтима у Хрватској и Босни и Херцеговини 1991-1995. спроводиле управо ту линију, и због тога се ни од Вашингтона, ни од Брисела, па ни од Москве није могло очекивати да прихвате самоопредељење Срба у Хрватској. Исто тако је Хрватима и Србима у Босни и Херцеговини ускраћено потпуно самоопредељење.

Очигледан „босански траг” имао је и план „Загреб-4” (Z-4) који је у јануару 1995. изнео тадашњи амерички амбасадор у Хрватској Питер Галбрајт. Тај план је подразумевао аутономију Книнске Крајине и потпуно интегрисање западне и источне Славоније са Хрватском. Ту се такође примећују јасне паралеле са каснијим босанским „дејтонским” моделом.

Тај план је теоретски имао шансе да успе, али само ако би светска заједница била доследна и одлучна у вршењу притисака и на Београд, и на Книн, и на Загреб. Међутим, таквих притисака није било чак ни када су све стране дале до знања да су теоретски и уз извесне измене спремне да размотре план Z-4. Та сагласност је објективно отварала простор за преговоре уз међународно посредовање у формату који је касније примењен у Дејтону.

Међутим, водеће светске престонице биле су сувише заузете око босанске кризе и нису имале ни воље, ни жеље да организују међународни формат за питања која су по њиховом мишљењу била мање важна од етничког и грађанског рата који је тада беснео у Босни и Херцеговини. На крају су стране у конфликту везаном за Републику Српску Крајину биле препуштене саме себи, и његов исход би био унапред познат чак и без војнотехничког садејства које је хрватској армији обезбедио НАТО пакт. По мом мишљењу, сличан крај би доживела и Република Српска у Босни, само да у Дејтону није било постигнуто тражено решење о прекиду ватре и принципима послератног устројства Босне и Херцеговине.

Међутим, проблем судбине Републике Српске Крајине има и ширу геополитичку димензију, јер даје основа да се постави питање природе и извора регионалног и етничког сепаратизма у савременом свету, а самим тим и унутрашњих и међународних механизама који могу бити примењени за решавање сличних конфликата.

У том смислу као најактуалније делују паралеле са развојем ситуације око ДНР и ЛНР. Украјинске власти не скривају да би радо спровеле „Олују” или „Бљесак” у Донбасу…

Ту треба имати у виду неколико момената. Ако говоримо о ставу власти у Кијеву, оне свакако посматрају дејства хрватске армије 1995. године искључиво са гледишта војног успеха, и то их побуђује да праве сличне сценарије.

Уједно треба имати у виду и то да је оружана операција Загреба подржана и тиме што није постојао јасан споразум између сукобљених страна, који би био постигнут под контролом и уз гаранције међународне заједнице. Када је реч о Донбасу, такав комплекс споразума постоји у виду „Минска 1” и „Минска 2”. Оружана операција Кијева против ДНР и ЛНР у директној је супротности са духом и словом тих споразума, а они су потписани уз непосредно учешће Русије, Француске и Немачке. Ова околност је важан фактор који обуздава власти у Кијеву, напоредо са чињеницом да оне нису сигурне у повољан исход евентуалне војне операције (Загреб је 1995. године, објективно гледано, био сигуран у успех).

Да ли је могуће на међународном нивоу пронаћи заједнички приступ у оцењивању сличних конфликата? Или ће Запад у сваком случају подржавати очување територијалне целовитости појединих држава, рецимо Хрватске и Украјине, а истовремено ће подржавати сваку иоле озбиљну сепаратистичку тенденцију у Србији и Русији? Имају ли руски експерти морално право да са једне стране осуђују дејства Хрватске и Украјине усмерена на успостављање територијалне целовитости, а са друге да оправдавају или сматрају легитимним дејства Србије на Косову и Русије у Чеченији током деведесетих година?

П. И.: Крајем 1998. и почетком 1999. није постојао комплекс међународних споразума везаних за ситуацију на Косову. Споразум о размештању Косовске верификационе мисије ОЕБС-а није ни близу Дејтонског споразума, а преговарачки процес у Рамбујеу саботирале су пре свега саме западне силе. Обе ове околности су такође допринеле ескалацији оружаног конфликта на Косову, као и интервенцији НАТО-а.

И обрнуто. Када је реч о Македонији, 2001. је потписан Охридски мировни споразум, и он је објективно у извесној мери послужио као фактор који је спречио да локални етнички конфликт прерасте у сукоб ширих размера, и то чак није зависило од конкретних одредби дотичног документа. У вези са тим има основа да се изведе закључак по коме постојање споразума, потписаног уз међународно учешће или под међународним притиском, објективно служи као озбиљан фактор обуздавања свих страна у постојећим и потенцијалним конфликтима. И то треба да буде свеобухватни споразум који прописује принципе (пре)уређивања државно-административних структура, а не уопштени договор о раздвајању сукобљених страна и размештању мировњака (такви механизми су постојали 2008. године у Грузији, али они нису зауставили њеног тадашњег председника Михаила Сакашвилија).

Други кључни фактор од кога зависи развој ситуације у земљама где постоје сепаратистички покрети јесте углед дотичне државе на светској економској и политичкој сцени. Управо због тога је Запад, у целини гледано, веома уздржан поводом дејстава руских власти у Чеченији, а уздржава се и од активнијег мешања у сепаратистички настројена подручја Кине (аутономни ујгурски регион Синђанг и Тибет).

Ко прижељкује „хрватски сценарио“ за Украјину
На постјугословенском простору, чији ратови 1990-их садрже многе злослутне паралеле са украјинском кризом, реализована су четири сценарија: ликвидација побуњених ентитета, аморфна федерација, двонационална државност и сецесија. Што се тиче Украјине, изгледа да западни стратези управо хрватски сценарио виде као оптимално решење.

Још један важан фактор су и интереси суседних земаља, као и присуство међународних терористичких структура. Русија је прилично успешно скренула пажњу светске заједнице управо на терористичку позадину догађаја у Чеченији, и та околност је у знатној мери нивелисала активну антируску пропаганду коју су ширили чеченски сепаратисти и њихови истомишљеници на Западу. Тај фактор нису искористиле власти СРЈ када је реч о Косову. Српска пропаганда није успела да превазиђе оквире модела конфронтације између централних власти и етничких албанских сепаратиста. А тај модел, објективно гледано, није могао добити подршку на међународној сцени, с обзиром на антисрпску политику Запада током претходних година, која је вођена и у светским медијима.

Најзад, важан фактор је и способност централних власти дотичне „заинтересоване” државе да реши проблем сузбијања сепаратистичког покрета на својој територији у најкраћем могућем року и са најмањим могућим скретањем пажње међународних организација. Није реч само о роковима и војнотехничкој ефикасности саме операције, него и о добро одабраном тренутку, а у случају потребе и уз истовремену операцију пропагандистичког „покривања” те акције. У догађајима везаним за Републику Српску Крајину такво прикривање у договору са западним престоницама било је објављивање сателитских снимака који наводно сведоче о масовном убијању цивила у Сребреници. Та „информација” је била убачена у светске медије управо у време одлучујуће припреме и извођења операције „Олуја”, у првим данима августа 1995. године. То је омогућило да се операција реализује фактички у светском медијском вакууму, за разлику, рецимо, од дејстава српских власти на Косову 1998-1999.

Чланак пренет уз дозволу Руске речи

Ознаке: Новорусија, Петар Искендеров, Србија, Српска Крајина, Украјина, Хрватска