Војно-политички блок НАТО, формиран ради „ограничавања“ СССР, од почетка 90-их година доследно се помера ка граници Руске Федерације, демонстративно игноришући њене геополитичке интересе. Главни противници опет гледају једни на друге са нескривеним неповерењем и непријатељством.

1. Почеци НАТО-а

Опште прихваћено је да се идеја стварања војних база у Европи родила се након Другог светског рата са циљем „ограничавања комунистичке претње“.

Међутим, теоријска база о потреби „ограничавања Русије“ појавила се још пре настанка СССР. Један од њених главних архитеката био је британски географ Хелфорд Макиндер, који се с правом сматра родоначелником геополитике као самосталне науке.

Он је 1904. године објавио чланак под називом „Географска оса историје“ (The Geographical Pivot of History).

У овом раду, Макиндер је увео термин „Xартленд“ (Heartland — срца света). Он је „Хартлендом“ називао централни део Евроазије, око ког су распоређени унутрашњи полумесец (Inner Crescent) Европа — Арабија — Индокина и периферни полумесец (Outer Crescent) Америка — Африка — Океанија.

Макиндер је дао велики геополитички значај Хартленду, због огромних залиха природних ресурса и, што је по његовом мишљењу још важније, његове неприступачности за сваку поморску силу. Хартленд, по мишљењу Макиндера, представља „велику природну тврђаву“.

Макиндер је имао много следбеника који су допуњавали и вршили корекције његових идеја. Један од најзапаженијих био је Николас Спајкман. Управо он се сматра оцем концепције „ограничавања“ Русије.

У својим радовима „Америчка стратегија у светској политици“ (1942) и „Географија света“ (1944) Спајкман наглашава да кључну улогу у светској геополитици и утицају у Евроазији не игра Хартленд, већ Римленд (Rimland) — појас территорија који ће ограничавати утицај „срца света“, те да америчка спољна политика треба да буде усмерена на контролу ових територија и јачању америчког присуства и утицаја на њима.

2. Черчилов предлог Стаљину о утицају у Европи

Други светски рат подстакао је атлантисте свих боја да пређу са теорије на праксу. Наредни корак на путу стварања НАТО-а постала је подела Европе на сфере утицаја током Другог светског рата.

Током састанка Јосифа Стаљина и премијера Велике Британије Винстона Черчила у Москви 9. октобра 1944. године, закључен је такозвани Договор о процентима — договор о подели југоисточне Европе на сфере утицаја. То је предложио Винстон Черчил, што сам признаје у својим мемоарима:

Стварала се пословна атмосфера и ја сам изјавио: Хајде да средимо наше ствари на Балкану. Ваша армија се налази у Румунији и Бугарској. И ми имамо тамо своје интересе, мисије и агенте. Нећемо се свађати око ситница.

Што се тиче Енглеске и Русије, да ли се слажете да ви имате доминантан утицај од 90 одсто у Румунији, а ми да имамо доминантан утицај од 90 одсто у Грчкој и по пола у Југославији? Док су то преводили, узео сам пола листа и написао:

Румунија: Русија – 90 осто, остали – 10 осто

Грчка: Велика Британија (уз договор са САД) – 90 одсто, Русија – 10 одсто

Југославија: 50/50 одсто,

Мађарска: 50/50 одсто

Бугарска: Русија – 75 одсто, остали – 25 одсто.

Предао сам списак Стаљину, који је за то време саслушао превод. Наступила је мала пауза. Он је затим узео обичну оловку и ставио велики параф на лист и вратио ми га.

Лист папира исписан оловком лежао је на средини стола. На крају сам рекао – Не чини ли Вам се да би овај папир требало спалити, да будуће генерације не би рекле да смо цинично одредили судбину милиона људи?

–Не, Ви га сачувајте, одговорио је Стаљин.

3. Стварање Алијансе

Дана 17. марта 1948. године, пет земаља Западне Европе — Белгија, Велика Британија, Луксембург, Холандија и Француска — стварају „Западни савез“, потписивањем такозваног Бриселског пакта. Документ предвиђа да ће државе у случају напада пружити војну и сваку другу помоћ нападнутој земљи.

Стејт департмент је 14. јануара 1949. године први пут отворено изашао са саопштењем о претњама по безбедност земаља Западне Европе и неефикасности УН, због принципа консензуса сталних чланица Савета безбедности.

18. марта 1949. године објављен је пројект Северноатлантског споразума. За датум оснивања војно-политическог блока НАТО сматра се 4. април 1949. године, када је одржана конференција земаља Западног савеза, САД, Канаде, Данске, Исланда, Норвешке и Португалије у Вашингтону.

4. Лајтмотив НАТО-а, предлог СССР и одговор Запада

Будући односи СССР и НАТО-а били су формулисани у неколико кључних момената.

Први руководилац Северноатлантске алијансе Лорд Исмеј је изјавио: „(Циљ формирања НАТО-а) — држати САД у Европи, Русију ван ње, а Немачку под њом“ (Keep the Americans in, the Russians out and the Germans down).

Совјетски Савез је у марту 1954. године послао званични допис владама Велике Британије, САД и Француске. СССР се обратио властима западних држава с предлогом о стварању система колективне безбедности у Европи, закључивању Општеевропског договора о колективној безбедности у Европи и могућем ступању СССР у НАТО.

У мају исте године Велика Британија, САД и Француска одговарају СССР одбијањем, назвавши га „нереалним предлогом“. Тада СССР доноси одлуку о стварању структуре која би била одговор на експанзију НАТО-а. 14. маја 1955. године Албанија, Бугарска, Мађарска, Источна Немачка, Пољска, Румунија, СССР и Чехословачка потписују споразум о стварању Организације Варшавског договора.

У међувремену, Северноатлантска алијанса наставља да прима нове чланове.

У овиру првог проширења НАТО-а 1952. године, у организацију су ушле Грчка и Турска, а током другог проширења НАТО-а, 1955. године, чланица Алијансе је постала Западна Немачка. Алијанси се 1982. године придружила Шпанија (треће проширење НАТО-а).

5. Каснија обећања Совјетском Савезу

САД признају да су обећања постојала, али нико од америчких дипломата није остављао белешке, нити писао мемоаре, као што је то радио Черчил. Ипак, владина документа са којих је скинут вео тајне показују да су преговори по овом питању заиста вођени.

О томе 2014. године, између осталог, у листу „Форин аферс“ пише Џошуа Шифринсон, политолог са Тексашког међународног универзитета:

„Како бисмо најбоље разумели о каквим обећањима се ради, најбоље је да се подсетимо изјава западних политичара са почетка ’90-их година. Власти САД и Немачке су почеле активне преговоре како најбоље спровести уједињење Немачке. Ипак, нису били сигурни да ће Совјетски Савез пристати да се у потпуности повуче из Источне Немачке и зато су обећали уступке са своје стране.

31. јануара 1990. године, министар иностраних послова Западне Немачке Ханс-Дитрих Геншер јавно је саопштио да након уједињавања Немачке „неће бити ширења НАТО на исток“. Два дана касније, шеф Стејт департмента Џејмс Бејкер састао се са Геншером како би размотрио детаље овог предлога. Бејкер није дао никакве званичне изјаве поводом плана Геншера, али је предлог немачког министра постао база за касније преговоре између Бејкера, председника Михаила Горбачова и министра иностраних послова СССР Едуарда Шеварнадзеа.

Током тих преговора, Бејкер је више пута понављао изјаву Геншера, у почетку рекавши Шеварднадзеу да се НАТО „неће померати на исток“, а затим је уверавао и Горбачова да „НАТО неће ширити своје тренутне границе на исток“.

Када је Горбачев изјавио да би „ширење зоне НАТО-а“ било „неприхватљиво“, Бејкер је одговорио: „Слажемо се с тим“. По откривеним тајним стенограмима Стејт департмента, најконкретније изјаве су стигле 9. фебруара 1991. године на састанку Шеварднадзеа и Бејкера. Шеф Стејт департмента САД обећао је „гвоздене гаранције да се јурисдикција НАТО-а и сила Алијансе неће померати на исток“. Следећи дан, у оквиру своје посете, канцелар Западне Немачке Хелмут Кол изашао је са сличном изјавом у Москви.

Међутим, касније, приметивши „стратешки вакум“ у Источној Европи, САД су игнорисале дата обећања видевши стратешку потребу у ширењу НАТО-а.

6. Нова фаза. Русија — НАТО

Односи између Руске Федерације и Северноатлантске алијансе након пада „гвоздене завесе“, како показују примери последњих четврт века, крећу се из кризе у кризу.

Офанзивне операције земаља Алијансе, мешање у унутрашње ствари других држава, уз декларисани статус НАТО-а као искључиво одбрамбене организације, заједно са наставком процеса ширења војног блока, настављају да подсећају на непријатељски однос ове организације према интересима Русије.

Без обзира на дугодишњу конфронтацију, стране су покушавале да нађу заједнички језик. Са распадом СССР и појавом Руске Федерације на карти света, покушао се успоставити политички дијалог, војна сарадња и стварање контаката у научно-технолошкој области.

11. јануара 1994. године потписан је био споразум „Партнерство за мир“, у оквиру ког је створен програм војне сарадње земаља НАТО-а са низом европских земаља, међу којима и са бившим совјетским републикама које нису чланице Алијансе.

27. маја 1997. године у Паризу је био потписан „Основни акт Русија-НАТО“. На бази документа формиран је Заједнички стални савет, створен за „стварање већег поверења, заједничких циљева и навика за консултације и сарадњу између НАТО-а и Русије у циљу повећања безбедности и једних и других и свих земаља у евроатлантском региону и не наношења штете безбедности било кога“.

Ипак, под маском посвећености Запада „партнерству“ неизбежно је испливавало и друго, мање пријатељско лице алијансе. Прву озбиљну кризу у односима није требало дуго чекати.

7. Југославија

Прва војна операција против Срба изведена је 1995. године, авијације Велике Британије, Немачке, Холандије, Шпаније, Турска, САД и Француска у оквиру операција „Намерна сила“ почеле су бомбардовање позиција босанских Срба.

Нова офанзива НАТО-а почела је 24. марта 1999. године. У оквиру операције „Милосрдни анђео“ бомбардовани су војни и индустријски објекти у Савезној Републици Југославији. Осим масовних жртава међу цивилним становништвом, у Београду је „високопрецизна“ бомба, бачена из америчког бомбардера B-2 „спирит“, „грешком“ погодила Амбасаду Кине.

Током операције НАТО-а, коришћена је муниција са радиоактивним осиромашеним уранијумом и касетне бомбе.

На дан почетка НАТО бомбардовања, премијер Русије Евгениј Примаков, који је летео у званичну посету САД, окреће авион и враћа се у Москву.

С обзиром на заоштравање односа са САД због бомбардовања Југославије, као и критике Запада на рачун акција Русије у Чеченији, у децембру 1999. године председник Борис Јељцин излази са оштром изјавом упућеном председнику Билу Клинтону:

Он је, изгледа, на секунду заборавио шта је Русија и да Русија поседује велики арсенал нуклеарног оружја. Нека не заборавља у каквом свету живи. Хоћу да пренесете Клинтону – није је било, нити ће бити да само он диктира читавом свету, како да живи. Мултиполарни свет је темељ свега. Како смо се договорили са председником Кине Ђанг Цемином, ми ћемо диктирати свету, а не само он.

8. Авганистан

Авганистан је постао једно од ретких питања по којем, како је касније изјавио генерални секретар НАТО-а Андерс Фог Расмусен (2009-2014), између Русије и НАТО-а „скоро да нема неспоразума“.

Војна операција САД против талибанског покрета („Трајна слобода“), којој се придружио НАТО, ушла је у историју као најдужи рат САД (формално од 2001-2014) и „најопаснији“ за НАТО.

Након дугих преговора (закон „О ратификацији Споразума између Владе Руске Федерације и Владе САД о транзиту наоружања, војне технике, војне опреме и персонала преко територије Руске Федерације“ био је потписан тек 2011. године) Русија је омогућила САД да превози војни терет преко своје територије.

Осим тога, у Авганистану је био постигнут одређени прогрес у војно-техничкој сарадњи између Русије и НАТО-а. САД су биле принуђене да признају да руски хеликоптери више одговарају авганистанској војсци. Ратном ваздухопловству Авганистана била су испоручена укупно 63 вишенаменска хеликоптера Ми-17В-5.

Ипак, сарадња са САД и НАТО-а у Авганистану не може се назвати у потпуности успешном. Русији је донела и горке плодове. Након војне операције Алијансе у Авганистану нагло је порасла производња наркотика.

Почетком марта 2014. године, шеф Федералне службе за контролу промета наротика Виктор Иванов изјавио је да САД и НАТО сносе директну одговорност за нагло повећање производње хероина, као и за одбијање да се униште усеви мака на територији Авганистана:

За време талибана, територија под усевима смањила се 1998. године са 63.000 хектара на 8.000 хектара, тј. 8 пута, док су за време операције „Неуништива слобода“ увећани до историјског максимума — 209.000 хектара, тј. за више од 26 пута.

9. Борба са пиратима

Ово питање је једно од најмање спорних у односима Русије и НАТО-а. Бродови руске Ратне морнарице више пута су координисали своје активности са бродовима земаља-чланица, током извршавања задатака за борбу са сомалијским пиратима у Аденском заливу.

У борбама с пиратима, између осталог, истакла се атомска крстарица „Петар Велики“ која је 2009. године спречила отимање брода „Оушан дајмонд“, заробила групу пирата и предала их властима Јемена. Велики противподморнички брод „Маршал Шапошников“ је 2010. године повратио од пирата танкер „Московски универзитет“.

10. Либија

Војна интервенција снага НАТО-а (као и једног броја других држава) против Либије пример је „колективне одбране“ Северноатлантске алијансе, што је изазвало озбиљне сумње код Русије. Стварање „беспилотне зоне“ прелило се у ново „хуманитарно бомбардовање“.

Власт земље у лику Муамера Гадафија била је физички уништена, а сама Либија се нашла на ивици распада на неколико делова. Нафтна индустрија, као и читава привреда налазе се у хаотичном стању.

Четири године након завршетка НАТО операције „Уједињени заштитник“, у земљи се настављају сукоби наоружаних формација. У Либију су ушли и различити елементи терористичких група. У исто време, земље које су учествовале у интрвенцији фактички су се повукле и оставиле Либију у хаосу грађанског рата.

11. Ширење НАТО-а

1999. године у НАТО су ушле: Мађарска, Пољска и Чешка (четврто проширење НАТО-а), 2004. године Бугарска, Летонија, Литванија, Румунија, Словачка, Словенија и Естонија (пето проширење НАТО-а). У 2009. години, у састав Алијансе ушле су Хрватска и Албанија (шесто проширење НАТО-а).

Премештање војне инфраструктуре НАТО-а на исток представља алфу и омегу у односима Алијансе и Русије. Криза у Украјини и прикривене назнаке западних власти на могуће ступање Украјине у НАТО „кроз 10-15 година“ које су се чуле након државног пуча у Украјини 2014. године — још један је повод за неповерење које се накупило код Русије према Северноатлантској алијанси.

12. Украјина

Међусобни односи Русије и НАТО-а последње две деценије имали су различите фазе — од партнерских до опрезних и напетих. У позадини украјинске кризе, стране се враћају на раније позиције, подсећајући се ко је за њих могући главни противник.

Многи експерти већ упозоравају да сукоб интереса НАТО-а и Русије у Украјини може довести до непредвиђених последица, па чак и до почетка трећег светског рата.

Без обзира на изјаве да ситуација у Донбасу „нема војно решење“, земље НАТО-а су већ почеле да шаљу у Украјину војне инспекторе, технику и оружје, иако, истина, у ограниченим количинама.

Русија је више пута наговештавала да неће допустити војни пораз Доњецке и Луганске Народне Републике, које су против западне оријентације украјинских власти.

Председник Русије Владимир Путин у украјинској армији види „легију НАТО-а“.

„Ми стално говоримо: украјинска армија, украјинска армија. Али, ко се заиста тамо бори? Тамо су, руку на срце, делимично званичне оружане снаге, али већи део чине тзв. добровољни нацистички батаљони.

То није армија, него страна легија. У овом случају, то је страна НАТО легија која се, наравно, не бори за интересе Украјине. Тамо су сасвим други циљеви, везани за постизање геополитичких циљева ограничавања Русије, што апсолутно не одговара националним интересима Украјине“.

Украјинска криза се може посматрати као последњи потез у дугој партији „шаха“ између Русије и Запада. Геополитичко придруживање Украјине НАТО, чак и „кроз 10-15 година“ никако не одговара интересима Русије, нити војним нити геополитичким.

(rs.sputniknews.com)

Ознаке: геополитика, НАТО, Русија, СССР