Прочитај ми чланак
Међународни суд у Хагу донео је пресуду да у српско-хрватском рату ни с једне ни с друге стране практика геноцида није примењивана. Рекло би се, усвојена је формула компромиса – ни једни, ни други нису криви.
Никаквог компромиса, у стварности, нема. Очување статуса кво у постојећим условима – то је учвршћење резултата српско-хрватског рата према хрватским условима и условима Запада који стоји иза њих. То је фиксирање, као легитимног, стања да се српско становништво Хрватске смањило од момента распада југословенске државе скоро четири пута.
Речи бившег председника Фрање Туђмана омогућују да се схвати шта је био циљ рата: „Српско питање ми смо решили, неће више бити 12% Срба или 9% Југословена, као што је било. А 3%, колико ће их бити, више неће претити хрватској држави”.
Било би могуће говорити о тражењу компромиса, ако би се он проширио на целу масовну трагедију која се сручила на постјугословенски простор. Али то није тако. Одбијајући оптужбе о геноциду са стране Срба на територији Хрватске, Међународни хашки суд наставља истраживање геноцидне праксе Срба у Босни и Херцеговини, а такође и на Косову.
Таква селективност указује на то да се не ради о компромису, већ о покушају оправдавања хрватске стране. Зашто баш ње? Зато што би се веома много значајних актера, укључујући, на пример, Католичку цркву, нашло у фокусу оптужби. Појавила би се, очигледно, уочи јубилеја Победе над фашизмом у Другом светском рату тема усташког геноцида. А управо новостворена хрватска држава кроз уста својих лидера позивала је на државу усташа. Позив на њу садржи се и у хрватском уставу. И ту је потпуно умесно да се постави питање о компензацији за геноцид.
Сваки рат повезан је са суровостима, жртвама не само међу војним, већ и међу мирним становништвом. Али, није свака суровост геноцид. Срби су убијали Хрвате, исто као и Хрвати Србе. Али, на располагању хрватског национализма била је наследна антисрпска доктрина, која потиче већ из даље историје.
Формула „Србе на врбе!” („Серба – на вербу!”) била је формулисана још 1914. године. Упоредите „Москаляку – на гиляку!”[1] Већ у време Првог светског рата Срби су подвргнути масовном истребљењу од стране аустријских окупационих армија. Добро је познато да су српски губици у односу на број становника међу свим учесницима Првог светског рата били највећи.
За време Другог светског рата усташки геноцид против Срба имао је одговарајућу идеолошку основу. Девиза усташа, коју је формулисао министар-доглавник Миле Будак, гласила је: „Један део Срба ћемо убити, други иселити, а остале превести у католичку веру и тако претворити у Хрвате”. По прорачунима демографа, српска нација на крају столећа требало је да броји 50–60 милиона, тј. да представља величину упоредиву са становништвом Велике Британије. Али, због светских ратова, који су протутњали по југословенској земљи као отворена рана, Срба је седам пута мање.
Многа убиства имала су наглашено антиправославни карактер. У граду Глина 12. маја 1941. усташе су заклале 1.200 Срба, којима су секли главе секиром на олтару православног храма, после чега су цркву спалили. У данима религиозних празника доносили су толико жртава да су свештеници били принуђени да се крећу по крви до чланака. На територији Југославије постоји око 500 природних карстних бунара, у које су бацали живе од 500 до 10.000 Срба.
Усташе су правиле колекције врећа људских очију и лобања. Једна од огрлица од очију била је поклоњена лидеру хрватског усташтва Анти Павелићу.
У време Другог светског рата у логору Јасеновац (у коме је било убијено 700.000 Срба) коришћен је специјални чекић за разбијање лобања – „србосек”. Разбијала се одгоре лобања и чело се расецало до носне кости. По цртежима усташких експерата, немачка фирма „Солинген” израдила је ритуални нож – „Гравер”, на чијем се рукохвату налазила одушка за сакупљање крви.
Папа Пије XIII не једном је поздрављао делатност усташа на искорењивању православља. После рата, по каналима Ватикана и „Међународног Црвеног Крста” успели су да побегну од одговорности многи џелати српског народа, укључујући вођу усташког покрета, челника Хрватске А. Павелића.
Пролазе деценије и нови лидер хрватског „националног ослобођења” Фрањо Туђман објављује радове, оправдавајући тезе да су факт геноцида Срба и број жртава на страни српског народа преувеличани. Историјске симпатије првог председника нове Хрватске били су очигледни. Под сумњу је ставио Туђман и размере „Холокауста”. Ипак, западна заједница претпоставила је да туђмановски антисемитизам остави непримећеним.
Какав однос сва ова полемика има према Русији?
Сваком Србину и Црногорцу познате су речи народне песме: „Нас и Руса двеста милиона”. За време руско-јапанског рата, када је цео финансијски свет Запада радио на наоружавању самураја најновијом техником, Црна Гора је сматрала својом дужношћу да објави рат Јапану, и споразум о миру није закључен до данашњег дана. Са своје стране, Николај ИИ шокирао је западне покровитеље из Антанте изговоривши здравицу за јединог савезника Русије – православну Србију. Император је сматрао као морални императив Русије да се дигне у заштиту Срба 1914. године, без обзира на аргументе здраворазумских саветника о неспремности за рат.
Србија је део православног света. Реализовани крвави сценарији на српској земљи полигон су на коме се званично одобрава тактика борбе против Русије. Србофобија је у значајној мери модификована верзија русофобије. Доспети до Русије није тако једноставно, и геноцид Руса који тако прижељкују њени непријатељи веома је тешко остварити. Уништавање Руса одигравало се историјски посредством уништавања њихових савезника, истоверне браће.
Срби су за време рата говорили да ће се борити док се не пробуди Света Русија. Али, снаге су се показале као сувише неравноправне.
Постоји легенда, да се у ноћи месеца и звезда с црногорских висина види Москва. Али, нажалост, из кремаљских кабинета нису увек видљиве далеке контуре православног света.
(Видовдан – Вардан Ернестович Багдасарјан)
