Прочитај ми чланак(Д. Марјановић)
Путин затражио укидање властите резолуције о слању руске војске у Украјину са циљем „заштите сународника“, Порошенко похвалио: „Ово је први практични корак према решавању кризе“.
Одустаје ли Москва од подршке за сународнике на истоку Украјине или та потпора никада није нити постојала? То је питање на које ће се да тражи одговор након најновије вести која стиже из Русије – наиме, руски председник Владимир Путин данас је од руског парламента затражио укидање властите резолуције од 1. марта о слању оружаних снага у Украјину.
ПУТИН У БЕЧУ: Ми ћемо увек бранити делом руског света
Председници Аустрије и Русије, Хајнц фишер и Владимир Путин оценили су данас да је примирје од седам дана прекратко да би довело до решења кризе у Украјини, и заложили се за његово продужење, као и за почетак суштинских преговора.
Путин је, на заједничкој конференцији за штампу у Бечу, након разговора са фишером, оценио да се сагласио са својим аустријским колегом да крвопролиће треба да се заустави и спречи.
Без обзира на изјаве о прекиду ватре код Славјанска је извршен десант, тамо се воде борбе и већ има људских жртава, рекао је данас председник Русије Владимир Путин.
„На жалост, имам актуелне информације о томе да се у једном од најпроблематичнијих места, код града Славјанска, сада воде борбе. Тамо је извршен десант и већ има људских жртава. То је тужно. Ипак се треба трудити да декларације прате и конкретни кораци, јер у супротном случају ни један проблем неће бити решен“, рекао је Путин.
САД раде све да осујете пројекат Јужни ток
„САД раде све да осујете реализацију пројекта Јужни ток. То је обична конкурентска борба“, изјавио је у уторак председник РФ Владимир Путин.
„Они (САД) су конкуренти. То је нормална ситуација. И они раде све како би осујетили овај уговор (Јужни ток). Исто тако, како је то било пре неколико деценија. Овде нема ништа необично – ово је обична конкурентска борба. У току те конкурентске борбе се користе и политичка средства“, изјавио је Путин у уторак на прес-конференцији после преговора са аустријским председником Хајнцом Фишером.
Шеф руске државе је испричао о свом писму упућеном Савету Федерације, где је он замолио да се укине право, које је раније добио, на увођење руске војске на територију Украјине.
„Моја молба да добијем такву дозволу је била поводом догађаја на Криму. Ми смо користили наше војне јединице како би заштитили слободу избора становника Крима. На Криму није било борбене употребе руских снага – и хвала Богу“, истакао је Владимир Путин.
Путин је, такође, прокоментарисао и мировну иницијативу председника Порошенка. „То што је урађено није довољно за излазак из кризе. То није пут ка миру, али јесте важан корак у потребном правцу“, рекао је шеф државе.
Према речима председника Русије, Москва ће наставити да пажљиво прати ситуацију у Украјини. „Ми ћемо увек бранити етничке Русе и тај део украјинског становништва које себе сматра делом руског света“, рекао је Путин.
„Ми нисмо постављали никакве услове у току преговора између кијевских власти и истока Украјине. Пре свега због тога што Русија није једна од стана у конфликту“, рекао је Путин на прес-конференцији у Бечу.
Он је истовремено истакао да је неопходно да почну преговори „о будућем уређењу саме Украјине и да се обезбеде законска права и интереси људи на југоистоку земље“.
Владимир Путин је, такође, подсетио и о спору око пројекта Јужни ток. „Они хоће да осујете овај уговор. То је обична конкурентска борба“, закључио је председник Русије.
(Глас Русије)
Подсетимо, у тренутку ескалације кризе, након што је изведен оружани државни удар у Кијев, Путин је од парламента затражио одобрење за слање војске у Украјину истичући како је тај потез неопходан у одбрани „руских сународника“, реферирајући се на милионе етничких Руса који живе већином на простору источне Украјине.
Но, за разлику од источне Украјине где су етнички Руси и Украјинци мешани, у фокус је прво дошло полуострво Крим где су већина становника Руси.
Уз подршку тамошњих становника, регионалних политичара, али и руских војних снага које су брзински и без иједног испаљеног метка преузеле контролу над војним локацијама, одржан је референдум након којега Крим прелази у састав Руске Федерације.
Након Крима долази до побуне у источним регионима Доњецк и Луганск. Побуњеници проводе сличну стратегију – преузимају контролу над државним зградама, организују референдум, проглашавају Народне Републике … али помоћ Русије, бар онаква каква је виђена на Криму, једноставно не долази.
Нове власти у Кијеву опрезно прилазе побуњеничким територијама, пажљиво покрећу прве акције у страху да би руска војна инвазија могла започети сваког трена – на крају крајева, Путин је јасно пред свима рекао да ће Русија „да брани своје сународнике“.
Дани пролазе, магнитуда украјинске војне офанзиве бива све већа и већа. Тада се дешава и страшан масакр у Одеси где су радикали живе спалили анти-владине демонстранте, међу којима је било и доста етничких Руса.
То је можда био и преломни тренутак. Кијев је увидео руски блеф, да од заштите сународника заправо неће бити ништа. Непосредно затим креће далеко жешћа војна офанзива на истоку земље.
Почињу се без имало обзира гранатирати резиденцијалне четврти по Славјанском и Краматорском, усред дана изводе се ваздушни напад на Луганск, а по свему судећи Кијев се не устручава да користи ни забрањено оружје попут белог фосфора и сличних супстанци.
Из опкољеног и недељама бомбардираног Славианска стижу очајни вапаји за помоћ, али и гнев због руске реакције – тј недостатка руске реакције.
Може се тврдити како Кремља није покренуо ове побуне на истоку Украјине те како су оне заиста аутентичан отпор народа против нових власти у Кијеву.
Но, Москва ипак сноси одговорност за ову ситуацију у Украјини, па и жртве на истоку. Да је Русија одмах поручила како никада неће подржати побуну на истоку земље, може се спекулисати да се иста не би нити догодила.
Политикантство је увелико одиграло трагичну улогу – Путин није желео пред сопственим народом рећи да се потпора сународњацима неће пружити, нарочито не у тренутку када му је популарност у Русији нагло скочила после ситуације на Криму. Ти подаци нам говоре како је већина Руса у Русији очекивала помоћ за источне самопроглашене Народне Републике, али изгледа да од те помоћи неће бити ништа.
Путинов портпарол Дмитриј Песков пре неколико тренутака је поручио:
„Због почетка тространих преговора по питању решавања ситуације на простору истока Украјине, председник је затражио од федеративног вијећа да се укине резолуција о употреби руских оружаних снага на територији Украјине“.
Заменик председника већа за међународне послове, Андреј Климов, потврдио је како ће Горњи дом руског парламента већ сутра усвојити овај захтев те укинути резолуцију којом се одобрава слање руске војске у Украјину.
Очекивано, украјински председник Петро Поросенко је позитивно реаговао на ову вест
– „Ово је први практични корак према решавању ситуације на истоку Украјине“, рекао је.
Не чуди стога да су лидери самопроглашене Народне Републике Доњецк синоћ одмах прихватили примирје.
Руска капитулација?
Да ли је ово руски пораз у једном огромном геополитичком сукобу који је далеко већи од самог сукоба унутар Украјине?
Дакако, овакав исход се може интерпретирати на безброј начина – али, ако је циљ Русије био спречити да граница са Украјином у блиској будућности постане границе са НАТО-ом, онда јест – ово је велики и донекле очекивани руски пораз.
С друге стране, ако Кијев врати пуну контролу над истоком земље – без обзира да ли притом допусти неки виши степен децентрализације или не – то ће уједно бити и огромна победа Западних сила извојевана у првом реду економијом.
Гомилање НАТО-ових трупа на истоку Европе није уопште претерано узнемирило Русију, али санкције и претње још већим санкцијама итекако јесу. У јеку кризе кренуо је и велики напад на Јужни ток – за Русију изузетно важан, виталан, пројекат.
Русија данас има својеврсне амбиције које теже аутономији, али идеолошки се нема чиме супротставити све снажнијим покушајима Запада да их се врати на односе који су егзистирали 90-их година, када је Русија – на трагедију сопственог народа – заиста била „партнер“.
Руска капиталистичка економија је њена Ахилова пета и све док доминанту улогу у тој економији има Запад, Русија неће имати снаге за неке више нивоа аутономије.
Битка за Украјину је почела прошле године када је пала, са обе стране, одлука да се више нема стрпљења за украјинску несврстаност. Украјина је морала да постане или део руске сфере утицаја или део ЕУ-САД сфере утицаја.
Када је изгледало да Русија прелази у вођство, након што је тадашњи председник Јанукович одбио ЕУ трговински споразум и најавио окретање Русији, Запад је покренуо све што се покренути могло – у свега неколико месеци срушен је Јанукович, мада су овог пута, за разлику од 2004 ., морали играти на карту најгорих актера, укључујући и кокетирање с нео-фашистима, али циљ (који оправдава средство) је ипак постигнут.
Чак је и радикални елемент убрзо стављен „на чекање“, а на власт је доведен подобан олигарх, Петро Порошенко, док су радикали – који ће још дуго времена бити утицајни – ипак сведени на неку маргину, тј није допуштено да дође до фашистичке револуције у Кијеву, мада је она већ опасно претила.
Русија је успела да „спасе“ Крим и вратига назад на своју територију, али и ту ће бити још пуно проблема. Дакако, неки ће рећи како је стратешки Крим ипак био најважнији, али има ли оних који ће тврдити да је питање украјинског потенцијалног уласка у НАТО небитно? Засигурно их има, нарочито у редовима који нису баш спремни да прихвате да ово јесте пораз Русије, и то знатан.
Дакако, ово није крај кризе у Украјини – тешко је очекивати да ће стање на истоку преко ноћи постати стабилно. Ово није ни крај руског геополитичког ангажмана, али је почетак руског прихватања појединих стварности, а једна од њих је и чињеница да нису спремни упуштати се у овакве конфликте, бар не док их сама помисао на Западне економске санкције оставља у толиком шоку.
Али Русија мора знати да ово није само потез ограничен на Украјину – цео свет је пратио шта ће Москва учинити.
Мало ко је заговарао или очекивао руску инвазију, али да су могли војно спречити нападе на градове – нарочито када је та Путинова резолуција већ постојала – могли су. Занимљиво је и то да је НАТО од почетка истицао како „неће војно бранити Украјину“, јер Украјина није чланица. Другим речима, неки апокалиптични рат не би се догодио око Украјине.
Неки ће рећи како је дугорочно ово позитиван потез те како Русија овиме не дозвољава увлачење себе у сукоб са Европом, но тренутачно нема неких назнака да Европа жели Русију као равноправног партнера, већ исто као и САД жели политички слабу Русију од које ће имати велику економску корист.
Изгледа како је Москва дошла на спознају да је Украјина била „замка“, да су одређене силе заправо желеле да уђу војском, како би им могли задати смртоносни ударац економским санкцијама на које Русија очито није била спремна.
То можда и јест тако, али не умањује очити исход овог сукоба – у Кијеву се данас на власти налази председник којег САД називају „својим човеком“ , исток Украјине преговара о предаји Кијеву, уговор о приступању ЕУ трговинском пакту потписује се ускоро, а и НАТО преговори могу без проблема почети. Зар ови подаци нису сасвим довољни за одговарање на питање да ли је ово руски пораз или не?
(Адванце)
