Прочитај ми чланак
„Добри су војници Енглези, Французи, Италијани, импресивно делују амерички двометраши навежбаних мишића. Али, немају они оно што има наш војник из провинције. Не разумеју они шта је то „што се мора“ и како је када „је човек на ивици снаге“.
Овако је у својим мемоарима писао пуковник Сергеј Павлов, који је 1999.године командовао батаљоном руских десантника, који су заузели аеродром Слатина. Колона је кренула из Републике Српске 11.јуна у цик зоре. Задатак је био да се стигне пре НАТО трупа, којима је било значајно ближе из Македоније. Ипак, 600 километара пређених одговарајућом брзином су учинили своје.
Генерал-пуковник Леонид Ивашов, у то време начелник главног оделења међународне војне сарадње Министарства одбране РФ објашњава:
– Било је неопходно заштитити Србе и показати да се ми нећемо потчињавати САД, који су се понашали набусито, а на све још требало је и поштовати резолуцију СБ УН 1244. Знамо да Американци и саму суштину резолуције тумаче на свој начин, и да ми нисмо извели наш марш Американци би се на Косову самостално распоредили .
Како су Руске трупе дочекивали у административном центру Косова, приказала је не само америчка телевизијска мрежа CNN у својој рубрици „без коментара“, већ и на филму „Руски тенкови у Приштини“ војног новинара Алексеја Борзенка. Он овај дан у Приштини описује на следећи начин:
– Полицајци су нам проверили документа и рекли да наши тенкови долазе. Ми нисмо могли да поверујемо, а испоставило се да је тачно! Сви су на централном градском тргу- идите тамо, рекли су. Кад смо дошли затекли смо празне цветне леје и веома много људи који руску војну технику засипају цвећем. Дошао је заправо сасвим мали одред. Иза мене су била двојица Срба, који су, како сам схватио, имали неке везе са војним снагама. Они су међу собом тихо говорили: види, мало је Руса. Колико ти имаш људи? Код мене су четворица, код тебе шесторица. Дај брзо да се одвеземо на Слатину, да заузмемо највише тачке око аеродрома, да поставимо оружје и можда заштитимо руске трупе, ако почну да пуцају на њих.
Заиста, у овом маршу руских војника из Босне учествовало је мање од 200 војника. Узгред, још до доласка десантника, обавештајци су беспрекорно одрадили свој посао,обзиром да су још пред крај маја заузели аеродром под своју контролу. Руководилац операције био је, тада још мајор Јунус Бек Евкуров, који је рекао : „Било је нас 18. Било је потпуно довољно. Све смо заузели. Али ипак тако, да нико није ни приметио да смо заузели.“
Јединица је тада добила задатак да, што је пре могуће, пређе више од 600 километара и заузме аеродром „Слатина“, пре доласка НАТО трупа. На оклопним транспортерима су се вијориле руске заставе. Широм Србије и Косова становништво је са радошћу дочекивало руске падобранце, засипајући их цвећем. Колона је стигла у Приштину у два сата ујутро 12. јуна 1999. Сви Срби су изашли на улице Приштине да поздраве руске војнике и официре. Тада су падобранци преузели контролу над аеродром, поставили страже, подигли контролне пунктове на прилазима и спремали се за долазак НАТО трупа. Они су већ били на путу за аеродром.
Задатак запоседања „Слатине“ завршен је у 7 часова 12. јуна 1999.
Већ у 11 сати, ка „Слатини“ су почели да пристижу британски џипови и тенкови. Британци су се зауставили испред руских контролних пунктова. У пратњи тенкова су ишли хеликоптери, који су неколико пута покушали да слете на аеродром. Али, наши војници су их спречили у томе. Британски генерал Мајкл Џексон, који је тада командовао НАТО снага на Балкану, изашао је испред тенковске колоне и дао им команду да крену на руски пункт. Међутим, наши мировњаци нису дозволили Британцима улазак на аеродром. Амерички генерал Весли Кларк, командант НАТО снага у Европи, дао је налог за освајање „Слатине“. Он је изјавио да Русе треба уништити, на шта су Британци одбили да се повинују овом наређењу Веслија Кларка. Мајкл Џексон је тада изјавио да неће дозволити својим људима да покрену светски рат. И уместо напада,
Британци су опколили аеродром и наше падобранце. 200 људи је остало без залиха хране и воде. Према плану, након што наши мировњаци заузму „Слатину“, требала су на, војно-транспортним авионима, да стигну два пука падобранаца и тешка војна опрема. Међутим, Мађарска и Бугарска су одбиле да Русији отворе ваздушни коридор и 200 руских војника и официра је неколико дана остало препуштено сами себи, окружено НАТО снагама, којих је бивало све више и више. Неколико дана су вођени преговори. Ни Руси ни Британци нису попуштали. После тешких и напорних преговора, стране су се сложиле да се руске снаге распореде у областима под контролом Немачке, Француске и САД. Међутим, „Слатина“ је остала под надзором наших војника. Истина, део аеродрома је био уступљен НАТО снагама за пребацивање оружаних контингената.
У јуну и јулу 1999, из Иванова, Пскова и Рјазања на Косово је стигло неколико војно-транспортних авиона ИЛ-76 са руским мировњацима, војном техником и опремом. Али, већина руских војника и официра је на Косово стигла морским путем. У грчкој луци Солун, са великих десантних бродова „Николај Филченков“, „Азов“, „Цезар Куников“ и „Јамал“ искрцани су наши мировњаци и опрема, који су затим извели марш на Косовo преко Македоније.
Али, приметили су после, 12.јуна 1999.године, када су Руси већ били на лицу места, савршено решени да не пропусте војну технику НАТО на овај стратешки важан објект. Како је накнадно писао један од припадника Ваздушно- десантних снага Александар Лобанцев у својој књизи „ оружје које је свако од нас имао, било је способно да уништи већи део земљине кугле“. А зашто? Зато што је локални конфликт могао да прерасте у нешто много глобалније. Надалеко је позната изјава која се приписује генералу Џексону, команданту британских трупа на Балкану, а која је била изречена као одговор генералу Кларку који је инсистирао на одлучнијем одговору Русима: „Нећу започињати Трећи светски рат за вас“.
А да ли се уопште разматрао сценарио тако озбиљне конфронтације? Говори Леонид Ивашов:
– Ми смо проанализирали различите варијанте и о свакој смо извештавали руководство у Москви. Да би донели одлуку о започињању рата са Русијом, био је неопходан консензус савета НАТО-а. Неколико држава са којима смо водили преговоре неформалним каналима је једнозначно рекло да они неће предузети тај корак. Као друго, чак и да су Американци извршили притисак на своје партнере, као што су учинили пред почетак бомбардовања, ми бисмо свеједно имали неко резервно време на располагању. Постојала је још једна варијанта: чује ли се први пуцањ, онда би српске снаге напустиле споразум о миру и напале НАТО трупе. Они би нам радо пружили подршку. Односно, све варијанте су биле размотрене.
Потом је дошло до проблема са снабдевањем руских десантника, мањкало је дуго очекивано појачање, а у позадини свега тога дошло је до преговора, који су резултирали тиме да је Слатина остала под заједничком контролом са НАТО трупама. Генерал-пуковник Ивашов наставља:
– Реално оценивши ситуацију, ми смо схватили да не можемо потпуно да организујемо и контролишемо ваздушни простор. У то време, то је био скуп и захтеван задатак за нас, а није било ни јасне политичке воље. Односно, ми смо могли или да заједнички користимо аеродром или да се жестоко сукобимо. Само један батаљон није био довољан како бисмо задржали Слатину.
Какву је историјску улогу одиграо марш на Приштину? Можда је долазак руских десантника превише наде дао Србима на Косову, који то време нису искористили да побегну од терора ОВК, а који је постао још гори након рата? Потражимо одговор у књизи десантника Александра Лобанцева „Косово 99“:
– „Руси нису заштитили Србе, а опет, без руских снага, Србима би било још лошије. Војници, посебно на одређеним местима, горели су од жеље да помогну браћи Словенима, али су политичари то све разматрали и доживљавали на другачији начин. У принципу и није могло бити другачије- Русија је тих година била политички потпуно слаба и није могла да се одупре притисцима САД. Што се тиче нас, 200 руских десантника, наша је савест чиста. Ми смо учинили све што је било на нама…“
5. маја 2003, руски председник Владимир Путин донео је одлуку о повлачењу руских мировних снага са простора бивше Југославије. До 1. августа исте године Балкан је напустило скоро хиљаду руских војника и официра – 320 мировњака из Лењинградског војног округа базираних у Угљевику у Босни и Херцеговини и 650 војника Московског војног округа и припадника ваздухопловно-десантних снага размештених на територији Косова у три главне области (у општини Косовска Каменица која је била под контролом Американаца, у општини Србица где су главни били Французи, и у општини Малишево где су командовали Немци, као и на главном косовском аеродрому „Слатина“, који се налази петнаестак километара од Приштине, главног града покрајине).
Одлуке Владимира Путина да повуче руске мировне снаге са Косова биле врло опречне. Реакције су ишле од оштрих критика па до снажне подршке .
Важно је напоменути да су тадашње прозападне власти у Србији после одласка председника Слободана Милошевића питање Косова са Уједињених нација пребациле на ЕУ, а чиме се изгубила и свака шанса за руско ангажовање у политичким процесима.
Тадашњи председник Комитета за одбрану Државне Думе генерал армије Андреј Николајев је рекао:
„Донета је исправна одлука. Русија не може да дозволи да се у присуству њене заставе наставља отимање од Србије земље њених предака, угњетавање и протеривање српског становништва, и албанизација Косова на коме све више влада криминал и тероризам.“
