Прочитај ми чланак

РУСКИ ШАМАР ВУЧИЋУ У СРЕД СРБИЈЕ Москва не прихвата разграничење као решење за КиМ

0

Ми нећемо прихватити лаж да је Косово одвојено од Србије на основу референдума. Неће проћи код нас ситуација кад ће нам причати вадећи само једну ствар, да је то јединствени пример у Европи. Све што ће бити везано за извртање историјског сећања такође неће проћи.

Портпаролка руског Министарства спољних послова Марија Захарова је рекла да је руска спољна политика доследна. Она је то истакла на питање да прокоментарише предлог разграничења као решење за проблем Косова и Метохије.

„То је посебно важно данас, ако се договори обезвређују. Врло је важно да будеш доследан у приступима и ставу и то се пре свега односи на руски став везан за проблематику Косова. То нису теоретска истраживања нити хипотетичке анализе, то је практични посао који је заснован на међународном праву. Наш приступ овој проблематици је озбиљан и заснован на међународном праву, на поштовању суверенитета Србије и овај став Русије се није мењао. У Београду то врло добро знају“, навела је Захарова.

Она је подсетила и шта подразумева овај став.

„Проблем Косова је одавно постао међународни проблем. Разматрали смо га и у СБ УН, постоји Резолуција 1244 коју нико није укидао. Нисам сигурна да постоји друга земља која је више бранила поштовање те резолуције од Русије. Наш приступ је такође утемељен на поштовању суверенитета и унутрашњег законодавства Србије. И наравно, ми смо увек говорили да ћемо подржати договоре који буду постигнути и који буду добри за Србију. То је наш доследан став“, рекла је Захарова.

Захарова је прецизирала шта Русија неће прихватити.

Ми нећемо прихватити лаж да је Косово одвојено од Србије на основу референдума. Неће проћи код нас ситуација кад ће нам причати вадећи само једну ствар, да је то јединствени пример у Европи. Све што ће бити везано за извртање историјског сећања такође неће проћи.
Портпаролка руског Министарства спољних послова Марија Захарова је рекла да је руска спољна политика доследна

115 коментара “РУСКИ ШАМАР ВУЧИЋУ У СРЕД СРБИЈЕ Москва не прихвата разграничење као решење за КиМ

  1. Вук, онај прави каже:

    Стратегија негирања
    Република Србија годинама на Косову јавно брани оно што не посједује, тиме губећи из вида, и на крају из посједа, наравно, оно што је посједовала и што је могла да одбрани да се усредсредила на реалност. Косовски мит и историјско-духовни комплекс националног надахнућа који га прати су одлични, врхунски мотиватори, и јасно ударају стативе гола, али стратегија се не гради на жељама, него на познавању снаге себе и противника, стања на терену, и надолазећих прилика. Стативе гола су циљ, али стратегија доласка до циља се заснива на употреби расположивих оружја, анализи препрека између твог и противничког гола, временских услова, пристрасности судија итд.

    Осамнаест година траје посљедња фаза отимања Косова и Метохије од Републике Србије, али оно се од српског народа отима далеко дуже и Република Србија је била саучесник у том отимању, некад недјеловањем, некад активном помоћи окупатору. Реалност се за све то вријеме помијерала и мијењала како се однос снага мијењао и како је непријатељ напредовао. Свака промјена стања на терену и односа снаге је нова реалност и захтијева корекцију одбрамбене стратегије. А шта Срби да коригују кад никад стратегију нису ни имали?

    Је л’ Србија напустила Резолуцију 1244? Јесте.

    Је л’ Србија ударила царину на Јарињу и Брњаку? Јесте.

    Је л’ Србија потписала Бриселски споразум и размонтирала своје установе у покрајини? Јесте.

    Је л’ Србија натјерала косовске Србе да признају Републику Косово? Јесте.

    Шта онда не дамо? И ко не да кад авнојевска држава Србија све даје?

    Мит није стратегија
    “Не дамо Косово!“ и “Косово је Србија!“ су лијепе поруке за чути, и важно их је понављати, али нису стратегија и не воде ослобођењу Косова и Метохије.

    Срби су посједовали и данас посједују мит из којег произлази надахнуће, које је у најбољу руку романтика, а у најгору патетика. Гласно надахнуће неподупрто снагом се брзо из романтике претвара у патетику.

    Јесте важно у искону своје борбе посједовати романтично, срчано надахнуће. Нема борбе без надахнућа и нема нације и државе без мита. Најуспјешније империје су грађене на миту, како негдашње, тако и данашње. Зар би америчка младеж гинула по Вијетнаму да није вјеровала у митологију демократије и бакље слободе?

    naoruzajseШта је неозбиљно и неодговорно је остати на надахнућу и никад га не претворити у снагу. Или, што је још горе, немати ни идеју о томе како се то ради, нити вољу да се организује у том смјеру.

    Република Србија је угушила све облике организовања снаге Срба на Косову и Метохији, тамо гдје је било каква стратегија једино морала да почива и тамо гдје је народ био спреман на борбу. А ако на Косову и Метохији нема борбе за одбрану Косова и Метохије, не може је бити нигдје. А Република Србија је натјерала Србе на Косову и Метохију у тор кољачима, као што Србе у другим сферама натјерује у клопку њиховим вуковима.

    Српско колонијално намјесништво испуњава туђе визије и оно има стратегију. Туђу. Српски родољуби немају ни визију, ни стратегију, а ни храбрости да поставе права питања и да сагледају реалност. Тако, прије неки дан, академик Љубомир Симовић, познат по кључном доприносу косовској митологији на крају 20. вијека, лупи к’о “максим“ узбуркавши јавност сасвим погрешним, стратешки ирелевантним и надасве конфузним питањем: “А шта бисмо с Косовом и да нам га врате?“ Класичан примјер неуважавања реалности. Нико ти га не нуди, мој Симовићу. Опција добровољног враћања у реалности не постоји. Напротив. Траже још. Чему водити расправу на бајковитим премисама? Чему збуњивање ионако дезоријентисаног народа?

    Основе нове реалности
    Ова лекција из реалности није ни упућена окупаторском режиму у Београду, па ни “врло озбиљним људима“ као што су српски академици. Шта и кога они признају није више важно, осим као констатација. Њима се нема шта сугерисати, они све знају, а што не знају, биће им наређено.

    Српски народ и његова косовска стремљења се морају одвојити од антисрпске агентуре на челу Републике Србије. Косово је српског народа, а не авнојевске државе Србије, која га је наслиједила као пасторче, а никад га није хтјела. Она се одавно одрекла Косова и то је реалност. Српски народ га се неће одрећи тиме што га Александар Вучић призна за независно, тобоже приморан реалношћу на терену коју је сам створио. И то је реалност. Независно шиптарско Косово не престаје да буде отето српско Косово.

    Није Косово српско зато што тако пише у несретној преамбули Уставу Србије, него зато што је тамо посијано сјеме из којег ничу светиње. Није Симовићев, него је Лазарев сценарио подигао Косово у небеса.

    Коначан проблем у непризнавању реалности као сметњи изградњи будуће одрживе стратегије је у томе што је то непризнавање довело до стања у којем је српска снага на Косову и Метохији најмања од његовог пада под Турке. Под Турцима Косовом и Метохијом није владала српска држава, али јесте српски народ на њима био већина, те је ослободилачки потенцијал остајао значајан.

    vq32n4И ако из ове приче избацимо Косово као примјер, Србима и без Косова остају два основна проблема у оријентацији према реалности: један, Срби немају државу и државну снагу која треба да заступа њихове интересе, и други, који се наслања на први, Срби нису свјесни те реалности, те се и даље ослањају на државу која није њихова и неће им ријешити ниједан проблем, што их спречава да се окрену организовању алтернативних стубова моћи.

    Реалност је да српски народ физичко Косово више не може бранити, него га само може ослобађати. Реалност је и да тренутно нема чиме. Реалност је и да најприје мора ослободити Београд, да би имао чиме ослобађати Косово.

    У прапочетку борбе за ослобођење и физичког Косова и Београда стоји неодустајање од духовног Косова, што је, чини се, релативно – и ријетко – успјешан напор српских родољуба. Сљедећи корак је дистанцирање косовских стремљења српских родољуба од морално необавезујућих одлука колонијалног намјесништва Србије, ма колико маневарски ограничавајуће оне биле и колико тешке посљедице имале.

    Реалност је да се окупирана, авнојевска држава Србија, одрекла Косова и Метохије и да активно помаже шиптарске власти у интеграцији и асимилацији косовско-метохијских Срба. Реалност је и да српски народ није и не смије, али да не смије ни негирати ову прву реалност.

    *Иначе, на српском се реалност каже стварност, али пошто се у свакодневној српској расправи на тему двојбе око признавања исте искључиво користи израз “реалност“, он сам постаје носећи стуб читаве расправе, те га и ја таквог морам користити да би ме разумјели.

  2. Mika Mikic каже:

    Ботове вероватно плаћају на основу броја реакција на његов пост. Зато предлажем свима да бота, кад се једном искоментарише од стране неког нормалног, даље не коментарише, ако га и други таквим сматрају.
    Банда ће тако остати само на основној плати и неком сендвичу. Ред је да и они осете да је стандард пао. Ко зна, можда ће тада ускратити свој глас Вучићу, хахаха.

    1. VELIKI LOVAC каже:

      pusta zemljo da te bog ubije
      botovah se tri godine dana
      ne zasluzih vise do sendvica
      svakog dana sve tanji i tanji
      kriska lebac kao broj od blica
      a salama ko da je kuchecha
      nemam nasta zube naostriti
      kako zinem tako i progunem
      oj vucicu da te bog ubije
      davaj sendvic podeblji i veci
      jere mi se grdno dosadilo
      davaj deblje jer tako mi boga
      moje vere tvrde muslimanske
      cu da predjem da botam za ruse
      kod njih uvek ima votke ljute
      leba nema al ima krompiri
      i so slana iz kaspisjkog mora

    2. ravda pravda каже:

      I opet Rusi ispali vec Srbi od Srba po ko zna koji put, studio…?

  3. Вук, онај прави каже:

    Када не постоји унутрашњи непријатељ, спољни непријатељи ти не могу ништа.
    Винстон Черчил

  4. Pravedni Srbin каже:

    To je ono kada je Rus veći Srbin od Srbina,ma džabe Zaharova ,ovi naši rešili da podele naše!!!!

  5. Вук, онај прави каже:

    Хероји и тутумраци мартовских митова
    Слободан Милошевић и Зоран Ђинђић су међу најважнијим Србима посткомунистичке епохе, а источно од Дрине можда и два најважнија. Живјели су један против другог, један агент распада Југославије унутар оквира глобалних геополитичких престројавања, други агент транзиције у нове глобалне токове који су се наметали. Нису били пуки противници; Ђинђић је одиграо главну улогу у рушењу Милошевићеве власти и његовом испоручивању Хашком трибуналу. Може се рећи да су се ту негдје њихове историјске улоге драматично обрнуле.

    Још историчари нису, а задуго и неће, имати довољно података и воље да објективно анализирају Слобу и Зорана, њихов утицај на живот Срба данас, њихов одговор на историјске прилике и одговорност за њих.

    Слобо је надживио Зорана, али позитивни мит о Зорану засад доминира над негативним ставовима о њему, бар у сфери јавних односа у Србији, док је у Слобином случају обратно.
    https://srbist.com/2018/03/13/%D1%85%D0%B5%D1%80%D0%BE%D1%98%D0%B8-%D0%B8-%D1%82%D1%83%D1%82%D1%83%D0%BC%D1%80%D0%B0%D1%86%D0%B8-%D0%BC%D0%B0%D1%80%D1%82%D0%BE%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%B8%D1%85-%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%B0/

Коментари су затворени.