Прочитај ми чланак
Данас се навршава 24 године од првог масовног протеста против режима Слободана Милошевића – догађаја који је упамћен као „Девети март“, када је тада водећа опозициона странка, Српски покрет обнове, позвала грађане на демонстрације против ускраћивања медијских слобода, које су завршени крвопролићем.
Деветомартовске демонстрације су биле забрањене, па је полиција од раног јутра блокирала прилазе Београду у намери да спречи долазак присталица опозиције из унутрашњости.
Организатор је била тада најјача опозициона странка, Српски покрет обнове, коју је предводио Вук Драшковић. Пред сам почетак протеста, придружиле су им се и друге опозиционе странке.
Упркос забрани одржавања скупа, у центру Београда се окупило око 100.000 демонстраната. Око поднева, полиција је кренула у акцију разбијања демонстрација сузавцем, гуменим мецима и воденим топовима.
На батинање демонстраната, лидер СПО Вук Драшковић је са балкона позоришта позвао на „јуриш“ после чега су почели окршаји.
У разговору за Спутњик, Вук Драшковић истиче да је 9. март датум који је уписан у историју, с обзиром да је то био први велики протест против режима Слободана Милошевића и покушај да се спречи ратна хистерија и разбијање државе. Драшковић сматра да су посебан печат 9. марту дали бруталност која је примењена према демонстрантима, и то што су протести против режима, ношени духом и енергијом тих демонстрација потрајали наредних девет година.
„С друге стране, с обзиром на крајњи исход свих поднетих жртава, 9. март је и дан трагике јер се такорећи ништа од тих идеала и снова није остварило. Земља се распала, стотине хиљада мртвих и рањених, милиони избеглица, а од Европе смо удаљенији него 9. марта 1991. године и крајњи исход је катастрофалан и по учеснике демонстрација, по народ и целу Србију“, каже Вук Драшковић.
Тог дана, 1991. године, пред првим налетима полиције, лидери опозиције и део њихових најближих присталица склонили су се у Народно позориште, а врата им је отворила тадашња управница, драмски писац Вида Огњеновић.
„То је био чудан моменат, моменат једне врсте устанка. Тај протест 9. марта сматрам директним одјеком пада Берлинског зида и може се рећи озбиљним отварањем врата вишестраначкој политици и афирмацији протеста уопште. Свој удео у томе сматрам крајње неважним, да то нисам учинила ја, учинио би неко други и они би се већ некако снашли. Али када бих данас била у истој прилици и у истом положају, не бих ни тренутак имала дилеме и поново бих учинила исто“, истиче за Спутњик Вида Огњеновић.
Погибија матуранта и полицајца
На констатцију Спутњика да су деветомартовски протести били усмерени пре свега на освајање медијских слобода, Вук Драшковић подсећа да је захваљујући тим демонстрацијама комплетно руководство тадашње државне телевизије поднело оставке.
„Што се данашњих медија у Србији тиче, тешко се може говорити о једној бастиљи, било новинској, било телевизијској, јер су се бастиље примитивизма, кича, мржње и лажи умножиле као печурке после кише“, каже Драшковић.
Демонстрације су накратко уздрмале власт тадашњег председника Србије Слободана Милошевића.
У жестоким, вишечасовним сукобима демонстраната и полиције на улицама Београда 9. марта 1991. погинули су матурант Бранивоје Милиновић и полицајац Недељко Косовић. Повређено је 114 особа, а ухапшених је било више од 150.
Неколико месеци касније почео је рат у бившој Југославији — прво у Словенији, затим у Хрватској и Босни и Херцеговини. Радио-телевизија Србије постала је темељ, симбол и инструмент Милошевићевог режима и владајуће Социјалистичке партије Србије.
Ипак, аналитичари су јединствени у оцени да је 9. марта испољена до тада незабележена енергија и храброст, и да је отворен пут ванинституционалној борби против тадашњег режима.
