Прочитај ми чланакИако су ДСС-Двери освојили мање процената гласова изашлих грађана од простог збира гласова које су ове две партије добиле на парламентарним изборима пре две године, сада делују потенцијално јачи. Та снага се не огледа превише у броју мандата, већ у снази идеје и поруке коју шаљу. И домета коју та порука може да мултипликује.
Фото: Н1
Видљивост. Ова једна реч сублимираће све одговоре на питање: Шта могу Двери (или коалиција Двери-ДСС) у парламенту Србије?
Па и одговоре на питање: Шта може опозиција у новом сазиву српске скупштине?
Дакле, не могу пуно тога да промене, тачније готово ништа не могу да промене. Али ипак могу неке ствари да помере.
У овој анализи бавићемо се првенствено позицијом ДСС-Двери и кроз анализу њиховог скупштинског и свеукупног политичког деловања дати слику и остатка опозиције, али и читаве парламентарне сцене.
Ни декор ни доминанти фактор
Иако је листа предизборне коалиције ДСС-Двери на коначно управо завршеним изборима заједно освојила мање процената гласова изашлих грађана него прости збир ДСС-а (4, 2 одсто) и Двери (3, 57) гласова који су ове две партије добиле на парламентарним изборима пре две године, сада делују потенцијално јачи.
Та снага се не огледа превише у броју мандата (заједно укупно 13) већ у снази идеје и поруке коју шаљу. И домета коју та порука може да мултипликује. Та њихова снага је, ма колико парадоксално звучало, добила више од инфузије у ових 10 дана изборне игранке, односно од избора до поновљених избора.
Да су ДСС-Двери исте вечери 24. априла ушли у парламент била би то вест за ту ноћ, следеће јутро и евентуално за неколико секунди у Дневнику Јавног сервиса приликом набрајања листа и странака које су ушле у парламент.
Међутим, оваквим развојем догађаја су постали тема и, што је важније, у руке им је буквално гурнута тема. Чврсто је држе, па је то можда и она срећа коју су са билборда призивали за Србију, а запала је (тренутно) њима. Већ најављују да ће после конституисања парламента захтевати формирање анкетног одбора који ће се бавити прошлим изборима.
Анкетни одбори у овој држави никад нису дали решење, па сигурно неће ни овога пута. Међутим, за разлику од свих ранијих пропитивања у скупштини и пред телевизијским камерама кад је јавност само додатно замајавана, овога пута ће до те јавности допрети прича коју немилице форсирају ДСС-Двери, али и ДС и Доста је било.
Дакле, видљивост је у старту обезбеђена и неминовно је да се појављују у вестима и информативним емисијама. Уз новац који неће бити велики, али није ни занемарљив у поређењу са оним кад из буџета нису добијали ништа, видљивост је, како рекосмо, главни адут у дугорочнијој политичкој утакмици. Ако су паметни, а јесу.
Пакт о ненападању
ДСС-Двери ће највероватније формирати посебне посланичке клубове, али ће им деловање у доста ствари бити заједничко. Првенствено ће пробати да наметну своје теме из кампање и из програма, а те теме се до сад нису чуле у парламенту.
Заједничко ће им, поред противљења ЕУ и НАТО, бити базирано на националном и традицији. Националног и традиционалног има и код других партија, међутим тима другима то није основа политичког деловања, или им барем није примат последњих година.
У парламенту без Двери и ДСС-а то национално није морало толико да буде потенцирано од осталих партија. А сада ће и остале странке морати да нагласе како они виде ово питање и питања.
То ће неминовно произвести и радикалнију реторику Шешељевих радикала, па ће парламент бити више полемичко место него ранијих година. А више полемике ствара и више људи који прате те преносе. Онда ће бити и више медијских извештаја. Све то потенцијално значи већи број гласача за ове партије у неком наредном периоду. Да не понављамо оно о памети.
Постизборна тема једном мора бити затворена, а кад се затвори отвара се питање најмањег заједничког садржаоца опозиционих партија. Ако Двери и ДСС превише подесне — тако да кажемо, онда је заједништво мање могуће, ако пак желе да јачају антивучић фронт — што баш и није нека политика, онда морају бити умивенији. Или ће једноставно направити неку врсту пакта о ненападању.
Таква врста брака из рачуна ће бити могућа јер не могу једни другима да отимају гласаче.
Плус, Санда Рашковић Ивић носи наслеђе оца Јована Рашковића из Републике Српске Крајине, јесте у националној странци, али је не мрзе колико су мрзели Коштуницу. Притом је дама, па и то тупи ударе, ако их буде.
Бошко Обрадовић није задригли четник са брадом и гибаницом из Булајићевих филмова, али никако није ни капацитет једног доктора наука какав је био Коштуница, ма колико и сам Обрадовић имао завидно образовање. Па то, барем у првом периоду, такође може да помогне, јер не ствара непријатеље у истом корпусу.
Наметање својих тема
Простор за ДСС-Двери биће потенцијално отворен и неким политичким процесима који трају или који треба да почну.
Бриселски споразум је у фази имплементације договореног, а читав процес преговара у Бриселу још није завршен — па свакако неће бити иста прича поводом свих тих споразума у парламенту са Дверима и ДСС-ом и у парламенту без Двери и ДСС-а. Не толико због њихове снаге или могућности да не што промене, већ због видљивости поруке, и њих и власти.
Такође, све више политичка чаршија најављује да би требало мењати Устав Србије. За то је прво потребна двотрећинска већина у скупштини, а потом ако се она некако и накрпи и референдум.
Све су то теме које погодују основном дискурсу ДСС-Двери и неминовно им повећавају видљивост.
Разуме се да ће неке теме и делови програма које ове две партије пропагирају или против којих су, натерати на реакцију и њихове противнике. И не толико у парламенту колико у јавном мњењу у коме невладине организације које се отворено гаде Двери, а добрано и ДСС-а, имају свакодневни приступ путем медија.
То је опет простор за јачање ове две групације јер њихове гласаче одбија кад их НВО хвале, а кад их куде то значи да не скрећу са основног пута.
А Скот?
Страни фактор, а кад кажемо страни фактор првенствено мислимо на Западни страни фактор, ма колико подржавао и хвалио потезе владе — гледа свој, а не интерес Србије и жели да оне који су на власти што лакше контролише. Та контрола је кудикамо лакша кад је подршка влади у парламенту мања, што је сад потенцијална могућност.
Са ДСС-Двери као противницима тог Запада у парламенту, одолевање притисцима или поједини уступци су мање могући. Истовремено, ова коалиција може у том дипломатском надгорњавању да помогне новој влади која увек може да потегне аргумент: „Хоћете онда са Дверима да преговарате, кад смо ми тврди“.
Постизборни процес и његови резултати могу се гледати као почетак почетка пада популарности СНС-а, иако је о крају предалеко и помислити кад се ни средина не назире.
Та средина популарности напредњака може потенцијално бити измерена на председничким изборима догодине, а потенцијално и новим парламентарним, такође догодине, који су помињани и пре оваквих резултата и избора.
Да ли ће тих нових парламентарних избора бити зависиће од јачине целокупне опозиције, односно што буде слабија подршка опозицији то је већа могућност избора и што буде већа подршка опозицији то ће бити мања могућност изласка на биралишта. Напросто, власт у таквим околностима неће радити против себе, а опозиција није кадра да је на то натера. И неће бити кадра.
Подршке страног фактора неће бити ма колико се презиме Скот помињало као везивни фактор опозиције. Неће је бити све док опозиција не постане завидан фактор гледајући подршку грађана.
А до тад — видљивост. То је у демократији, што Србија јесте, огроман улог.
