Прочитај ми чланак
„У сарадњи Србије и НАТО-а је направљено већ доста конкретних потеза, иако се они не показују у јавности, јер НАТО није популаран код нас“, каже војни аналитичар Александар Радић.
Искорак у сарадњи Београда и НАТО-а начињен средином јануара ове године завршетком процедуре усвајања Индивидуалног акционог плана партнерства Србије (ИПАП) и западног војног савеза, по речима америчког амбасадора у Србији Мајкла Кирбија, у марту ове године могао би да добије надградњу.
Иначе, ИПАП се сматра највишим степеном сарадње једне државе нечланице са овим савезом, а надоградања о којој је Кирби говорио, односи се на индивидуални акциони план који би требало да буде потписан, а који ће, према његовим речима Србији пружити нове могућности за наставак и унапређивање сарадње са НАТО-ом.
Србија није војно неутрална
Овај облик сарадње, додуше не подразумева чланство у Алијанси, већ има за циљ пружање помоћи држави-партнеру, у реформи и модернизацији система одбране и безбедности. С друге стране, кажу они, такав документ јасно наговештава, да што Србија буде ближе пријему у Европску унију, све је извесније да ће морати да се приклони НАТО-у. Другим речима, Србија ће највероватније морати да се одрекне „војне неутралности“.
Зоран Драгишић, професор на Факултету безбедност у Београду каже да Србија не „клизи“, већ иде ка НАТО-у јер, како тврди, немамо никакав међунардони документ о томе да смо војно неутрална држава.
„Србија никада није ни била војно неутрална, јер једно место у коме се војна неутралност помиње је у косовској деклерацији из доба Војислава Коштунице. Да би држава била заиста војно неутрална, она мора да има потисан међудржавни споразум са другим државама, што ми немамо. С друге стране, држава која је већ у Партнерству за мир НАТО-а, а преферира да постане чланица Европске уније, не може за себе да каже да је војно неутрална“, тврди Драгишић.
Парадокс
Он уједно напомиње и да Србија нема дефинисану војну стратегију у односима са Русијом и да ће тим моментом морати да се позабави у наредном периоду, посебно у тренутку када су односи Русије и НАТО-а у врло ризичној зони.
Александар Радић, војни аналитичар, подсећа да је за Србију и њен однос према НАТО-у и Европској унији релевантан процес кроз који су пролазиле земље западног Балкана и источне Европе.
„Однос, рецимо Норвешке и других земља које нису у НАТО-у, а јесу чланице ЕУ, за нас нису релевантне. Европска унија негира да је чланство у НАТО-у услов за улазак у ЕУ, што је формално тачно, али исто тако је чињеница да су све земље ове регије, ипак постале и чланице НАТО-а, пре пријема у Европску унију. Уз то, ако се погледају годишњи акциони планови НАТО докумената, види се да су у њима отворене наведене одредбе које се односе на прибижавање Европској унији. Из тога се јасно закључује да су НАТО и Европска унија два нераздвојна процеса, и све је јасније да нико неће моћи да постане члан ЕУ, док не постане члан НАТО-а.
У сарадњи Србије и НАТО-а је направљено већ доста конкретних потеза, иако се они не показују кроз јавност, јер НАТО није популаран код нас. Због тога, имамо и парадоксалну ситуацију. Актуелни план Владе Србије партнертсва Србије и НАТО-а предвиђа јавну кампању и промоцију овог војног савеза, а с друге стране Србија слови за војно неутралну земљу“, објашњава Радић.
