Нема опозиције јер је дошло до замора идеја. Све политичке странке које су данас опозиција СНС-у, имале су максимум за реализацију идеја којима су се доказивале док су вршиле власт, каже Томислав Николић у интервјуу Спутњику, одговарајући на питање како то да владајућа партија готово и нема опозицију.

— Ситуација никад није била гора. Данас СНС исправља, понекад са грешком, понекад уз нове тешкоће, грешке које су начињене раније. Они који су били на власти појављују се као критичари стања у земљи, при чему је врло лако доказиво да су они довели до тог стања. И сада им народ више не верује. Не ваља када нема добре опозиције. Не ваља кад нема алтернативе. Живот без алтернативе није живот. Политичка сцена мора да рађа нови живот, иначе постаје бара.

Изгледа да је СНС данас оно што је некада био Социјалистички савез. Опозиција, које нема изван СНС-а, заправо је у СНС-у. Тако имамо министре који су, како их колеге оптужују, шпијуни, издајници, председник и премијер су два најцрња непријатеља…

— То је сада већ ствар медијског простора. У њему је дошло до загађења и тираж се повећава на основу ексклузивитета, сензационализма, вулгарности, измишљотина или прича о нечему о чему не треба превише да се прича. Насловне стране су пуне оцеубица, силоватеља, преселио нам се ријалити и у новине.

А ситуација у партији?

— Ја нисам три и по године у партији. Мислим да сам познавао велику већину свих активиста, да не причам о функционерима партије. Данас је то организам који је за ове три и по године преузео власт. Ако је налазио у својим редовима кадрове за то, вероватно да их је постављао, ако није, тражио је стручне кадрове који су били или нестраначки оријентисани или у другим странкама. Имате људе који врше функције која год странка да дође на власт, једноставно представе се као они без којих се не може. И онда почну да се у име странке појављују и неки који не знају шта је политичка странка, шта се из странке износи, а шта не, шта је одлука странке на коју у њој нема јавних приговора. Притом, имате људе којима не значи ништа што сам ја са тим људима двадесет и више година, што сам основао СНС, што сам је довео до победе на изборима, а затим се склонио.

Јесу ли то они који неће да кажу имена, а кажу да председник ништа није урадио за европске интеграције, да овде ништа не ради, да само квари…

— Не могу да кажем да ли ће то да утиче на мене да ли ћу да будем председник или нећу. Да сам емотивно реаговао на дочек у медијима откако сам изабран за председника, мислим да не бих дуго ни био председник. Ја сам имао идеју и у великој мери, захваљујући свом раду, успео сам да урадим нешто што други председници можда не би успели и што, када им се буде пружила та прилика, можда неће успети да ураде. Ако од мене очекују да водим владу, да се мешам у рад министарстава, онда би ме нападали због других ствари. Не би рекли да ништа нисам урадио, него – шта се меша у оно што није његов посао. Стриктно сам раздвојио уставне надлежности Владе и председника и тако се и понашам.

Осећате ли подршку народа?

— Много мањкавости сам видео у систему у коме председника директно бира народ, а Влада води спољну и унутрашњу политику. Али ту има нешто са чим други људи не рачунају, а то је да ми се са великим уважавањем обраћају председници или људи из других држава у којима су председници бирани директно, јер то у тим државама подразумева право да одлучујете о много тога. Поставља се питање – зашто народ бира председника ако он нема право да одлучује о многим питањима? Када смо доносили Устав Србије ја сам био заговорник да председника бира парламент већином од 126 посланика, а да не може да га разреши без двотрећинске већине. Да се не би парламент играо са председником и да не бисмо сваки час мењали председника. Међутим, то још увек није промењено и питање је да ли може да се промени Устав, који мора да буде мењан због ЕУ. То треба добро припремити да народ буде убеђен да доносимо боља решења. Једва смо и овај Устав променили иако смо сви, и власт и опозиција, убеђивали народ да доносимо боља решења.

Чак је и покојни патријарх Павле морао да изађе, да га сниме камере по подне… То је била брза комуникација и молба Његовој светости да изађе на биралиште, иако никада то није радио, јер није изашло довољно бирача. Можда је то и преломило, дај боже да јесте и нека он остане упамћен и по томе.

Партија?

— О политичком животу и партијама вероватно знам више од многих, али о томе шта се дешава у било којој политичкој странци у Србији не знам ништа. Замрзао сам чак и своје чланство у СНС-у.

И пријатеље?

— Пријатеље нисам, они су на све стране, а као пријатеље прихватам чак и оне који ме критикују. Не знам зашто, ваљда мисле да сам у сукобу са Вучићем.

Јесте ли?

— Ја нисам ни у каквом сукобу. Где смо ми то имали различите ставове, изузев једне идеје око које смо супротставили ставове у јавности, а то су били ванредни избори? Када је изостала подршка председника Влади за мере које Влада чини, посебно за оне са којима сам био унапред упознат? Било би неморално са моје стране да ја после тога не подржим Владу, а био сам упознат и на састанку рекао да ми се чини да су то добре мере. Ја немам сукоб са Александром Вучићем, нема ни он са мном, али у својим главама неки људи који нас деле рачунају да уз много ближе ставове према Александру Вучићу могу да остваре своје амбиције, пошто ја заиста не могу да утичем на то где ће ко бити постављен, ко ће да води које јавно предузеће, ко ће да буде министар. То није у мојој надлежности, ако се Александар консултује са мном, консултује, ако не – он то све сам може да води и ја то никада нећу да критикујем. Једноставно, определио сам своје могућности, своје уставне надлежности, изашао из странке и ко сам ја да сада дођем и у странци неког распоређујем, а три и по године нисам бринуо како су, да ли су заузели неки став, каква им је популарност у народу. Популарност СНС-а јесте на нашим коренима и ономе што смо радили, али углавном је на оном што странка сада ради. И популарност и непопуларност зависи од онога што тог дана радите.

Чини се да су критичари ипак утицали на Вас, јер када смо последњи пут разговарали рекли сте да бисте желели да се опет кандидујете. Сада сте рекли – неће ме још дуго гледати. Да ли се двоумите због тога или имате друге разлоге?

— Ако бих био у оваквој здравственој ситуацији, могао бих да се кандидујем. О томе ћемо разговарати Александар Вучић и ја – о томе да ли сам потребан Србији или нисам. Мени заиста није потребно да будем председник републике.

Да ли бисте били противкандидат Вучићу ако би се кандидовао?

— Не. Не бих био противкандидат ни човеку из СНС-а кога никад у животу нисам видео. Можда нисам довољно стар, али осећам се као наши старији људи – за мене је то дете и ја на своје дете никада нећу да идем без обзира на то шта ми се чини да је од тог детета постало. Ако моје дете, СНС, кандидује некога из странке кога уопште не познајем, ја сигурно нећу бити кандидат. То је јаче од мене и у то не може нико да ме убеди. Да ли ћу бити кандидат СНС-а зависи од разговора са Александром Вучићем. Не кажем да је моја судбина у његовим рукама, ја ћу му пре тога рећи да ли то желим или не. Чини ми се да сам у неким преломним тренуцима Србији био изузетно потребан и да се видело да сам много помогао, али ако све буде ишло како треба и не будем потребан, шта ћу ја овде?

А ако процените да сте потребни?

— Ако времена и даље буду тешка и ако треба пронаћи меру између утицаја Истока и Запада, ако треба помоћи Влади да прође у том лавиринту, да се тај српски брод проведе, ја сам ту. Што се моје политичке каријере тиче, она је доведена до врха, у најтежим околностима сам све у политици у Србији изборио, у околностима у којима би се многи други предали. Ја сам желео да победим јер сам знао да Србија после тога мора да се промени и она се променила. Србија ће да одлучи ко јој треба, а ко не. Само ми је битно да будем кандидат оних људи које ценим, поштујем и волим. Не бих волео да победим, а да будем кандидат који се супротставио СНС-у. Мада, и та победа би могла да се оствари, али мени то не пада на памет.

Први пут после толико година у Нову годину Србија улази прилично оптимистички. Успели смо да отворимо два поглавља за улазак у ЕУ. Истини за вољу, једно је јасно, док друго можемо назвати и поглавље Икс јер не знамо шта нас чека. Председник Србије Томислав Николић у интервјуу за Спутњик оцењује да је година била тешка, али је наговестила оптимизам.

— Очекивали смо да буде тешка и да представља увод у лакше године. То се, отприлике, и остварило. Мислим да је штедња била ригорозна, да су направљени мањи мањкови у буџету него што су били планирани. То је знак да је или лоше било планирано, или да је можда могло мало да се попусти и раније. То је првенствено ствар председника Владе и министра финансија, јер они директно одговарају за стање финансија, а стање финансија се директно одражава и на живот грађана.

Била је тешка година, али година у којој је наговештен оптимизам и мислим да се испоставило да тај оптимизам није био без основа, да није био лажан, нити нескроман и зато мислим да, ако смо испунили обећање да ће бити јако тешко, сада треба да испунимо обећање да ће бити лакше, зато што смо вили веома дисциплиновани када смо спроводили мере за које је Влада говорила да без њих једноставно нема напретка и успеха.

Што се самих поглавља тиче, то су 34 нормална поглавља која су предвиђена за сваког ко жели да буде члан ЕУ и једно поглавље које је предвиђено за Србију и које је нама у ствари тај Дамоклов мач над главом.

Такозвана остала питања.

— У ЕУ се дешава нешто што ми треба да користимо у преговорима са њима, а то је да су веома дисонантни тонови и веома различите одлуке појединих држава, њихових парламената или грађана на референдуму, на питања која би требало да буду апсолутно истоветно регулисана у свим државама-чланицама ЕУ. И тај број се полако повећава. Почело је од признања независности такозване државе Косово, када је пет држава одбило да учествује у заједничком ставу ЕУ, па нису имале никакве консеквенце. Нико није рекао – сада излазите из ЕУ пошто не поштујете заједничку политику, односно осетило се да ће ЕУ почети да избегава формирање заједничке политике на питањима на којима неће бити консензуса.

Потом, избегличка криза у којој су се европске државе различито понашале. Од оних које су потпуно отвориле границе, као што је, на пример, Немачка и сви ми који смо на њиховом путу до Немачке, до оних који о тим људима размишљају као о некима који би се препознавали на улици, а то им не треба. Под маском да тим људима не верују на улицама у ствари желе да одбију читаве народе са једног континента чију кризу су, између осталог, изазвале и велике европске силе.

Ево и Словенија је на референдуму одбила закон о геј браковима. Шта ће сада бити санкције према Словенији? Да ли ће то бити искључивање из ЕУ док не реши тај проблем? Тако мислим да и ми имамо прилику да наступимо другачије од става многих у поглављу 35.

У оснивачком акту ЕУ не постоји начин да се изађе, али за улазак су врло јасни услови и принципи, и нама се стално постављају услови. И Вама лично је речено – морате да признате ту такозвану републику. То питање нас чека. Имамо ли ми предлог, можда можемо да кажемо који је за нас најповољнији модел?

— То је ствар стратегије преговарачког тима, стратегије Владе Републике Србије, за коју ће она затражити сагласност Народне скупштине. Скупштина мора да ратификује споразум који евентуално буде прихваћен. Дакле, сада је све на томе шта је оквир преговора са којим наша делегација креће. Прво, ствар тактике –  да ли ту вешту дипломатску еквилибристику, која је дошла из Немачке, тај обавезујући правни споразум о добросуседским односима са Косовом, ставити одмах на сто, разговарати и расправљати о томе, или довршавати све што се тиче поглавља 35 и ишчекивати како би могао да изгледа предлог споразума.

Мислим да ће ЕУ највероватније пред нашу и делегацију из Приштине изаћи са некаквим предлогом споразума. До сада је увек тако бивало за све око чега смо се договарали. Прво би се појавио папир ЕУ на који би једна или друга страна имале примедби, то је усаглашавано и тако се ишло даље. У принципу, некакав основни папир увек и треба да постоји, и можда није лоше да га пише неко ко брине о интересима обе стране, него да буде једнострано написан. Тим пре што ЕУ и даље говори о статусној неутралности, па хајде да видимо шта подразумева та статусна неутралност. Да ли подразумева предлог споразума ЕУ да признамо Косово и Метохију, или предлог споразума ЕУ да не признамо независност Косова и Метохије?

Позиција нам је прилично незавидна…

— То знају сви наши преговарачи у Бриселу, ми тамо имамо две стране које су признале независност КиМ, против наше стране која ту независност не признаје. Тако се ти преговори одвијају, и ми увек очекујемо да ће нам постављати теже услове него што бисмо можда могли да испунимо. Кад тамо седнемо, ми очекујемо да Приштина увек тражи све што има једна суверена држава, а ми то не можемо да дамо, јер то ни наш Устав не дозвољава, ми не признајемо независност КиМ. Е сад, ако нас оставе да се сами договарамо, онда ми никада нећемо ући у ЕУ, зато што ту договора нема, две стране су једноставно непомирљиве. Мислим да сада у приштинској политици не постоји ниједна политичка странка која би рекла – хајде да ми прихватимо Резолуцију 1244 и прихватимо суштинску аутономију у односу на Србију, шта год то значило и колико год да нам Србија да. С друге стране, у Србији не постоји нико релевантан ко би могао да каже – хајде да прекинемо више то, него да признамо независност КиМ, да обезбеђујемо развој, безбедност, миран и стабилан живот наших грађана на територији туђе државе. То је такође немогуће. Значи, споразума нема, осим ако се не умешају велики, који би могли да пронађу модел прихватљив и за једне и за друге. Ако је тај споразум услов да ми уђемо у ЕУ и ако тај услов буде да ми признамо независност Косова и Метохије, онда је то знак да нас ЕУ неће, али да врло добро зна да без Србије није потпуна, и да без Србије у ЕУ нема стабилности на Балкану.

Сада ће око тога Европа имати вероватно мало више времена, ако се смири избегличка криза. Онда бисмо заиста могли да очекујемо да људи из ЕУ коначно једном и сами нешто предложе за КиМ, а не само да парцијално, једно по једно, предају у руке Албанцима. То је сада игра, тактика, ствар принципа и мислим да ће Влада о томе одлучити и дати некакве смернице преговарачком тиму. Ја не знам ни ко ће водити тај тим, можда ће чак и председник Владе да води тим за поглавље 35, што је до сада практично и чинио.

Кад се туку слонови, страда трава. Тако председник Србије Томислав Николић оцењује положај малих земаља у свету у коме велики међусобно ратују. У новогодишњем интервјуу за Спутњик, председник говори о најважнијим догађајима који утичу на живот у Србији, али и о глобалној политици и изазовима пред којима се налази наша земља.

Ових дана смо имали прилику да гледамо филм који је један руски новинар снимио са руским председником. Записала сам једну реченицу: „Европа је свој суверенитет предала у руке не НАТО-у, јер је логично када сте члан такве организације да део суверенитета предате, него шефу те организације – Сједињеним Америчким Државама“. А тај шеф је један од узрока овакве нестабилности у свету коју многи називају Трећим светским ратом. Шта Ви о томе мислите?

— Председник Путин је председник велике државе, која сада има веома тешку улогу да докаже целом свету узроке овакве кризе, да докаже ко је исправан у овој кризи и да покуша да отклони несагледиве последице које би могле из овога да изађу. С друге стране, олакшано му је да износи ставове јер представља велику земљу. Ми који смо мали, на такве анализе немамо права. Кажу, када се туку слонови, страда трава. Можда ја имам своје мишљење о читавој овој ситуацији, међутим, Србија никада није заузела став о томе, који би био подржан било каквом резолуцијом, декларацијом. Свако мишљење које бих вам о томе рекао је лично и могло би да буде тумачено као знак мог пријатељства са председником Путином или као, како су почели да ме оптужују у последње време, као знак да сам све више под утицајем америчке политике.

И баш немате став?

— Ја сам се определио искључиво у случају обарања руског авиона. За мене је потпуно јасно шта се десило, а није потребно вршити анализе због чега, шта ће бити после. Једноставно, Турска је извршила напад на авион који чини оно што њени авиони непрекидно раде, о чему постоје јасни докази. Чак и када су Сиријци оборили турски авион, Турци су рекли да се о томе разговара, да се не пуца одмах.

Руски авион то није учинио.

— Турска је у једном дану више од 40 пута заузимала ваздушни простор Грчке, па се то није завршило обарањем авиона. Свако обарање авиона повлачи за собом несагледиво лоше последице и Турска је то морала да зна и мислим да је знала, што мене највише боли. Како сада то исправити?

Русија сматра да је то била врло јасна провокација на коју она није насела.

— Мислим да није насео ни НАТО. То је било увлачење две велике силе у сукоб око Сирије. Тај сукоб у Сирији је сукоб концепата. Борба за концепт није била присутна ни у Ираку нити у Либији. Први пут је присутна у Сирији, и то може да преломи светску политичку сцену, ако успе напор Сирије да се ослободи свих који је изнутра нападају оружјем, а потом да на слободним изборима изабере своје руководство, што је мој принципијелни став. Мислим да је и амерички. Проблем је што се тај зове Асад. Онда је то победа принципа, и никада више страни авиони или ракете неће доводити председника. Ако се Сирија не избори, онда више ниједна држава на свету неће имати право да донесе одлуку да се брани.

Да ли ситуацију у Сирији видите као могућност да се на нормалну меру доведу односи између две велике силе – Русије и Америке? Са једне стране, француски министар одбране од Шојгуа тражи да појача борбу против ДАЕШ-а, а са друге се санкције Русији продужавају. Постоји ли морал у политици?

— Како да не постоји. Кад се начини више потеза који нису у складу са моралом, а који се правдају државном политиком, народ почиње да сумња да постоји некакав политички морал на који се не примењују норме људског морала. Ниси ти човек, па да мораш баш о свему да бринеш да буде морално, ти си политичар.

Има ли политичар право да буде човек, да има емоције, да буде поштен, частан, да води рачуна о туђим интересима?

— Има право, али то је јако тешко ускладити јер сте увек неког повредили. Проблем политичара је што увек брину о већини. Неко да би поново имао већину, неко зато што га је изабрала већина, па иако не мисли више да иде на изборе, дугује већини која га је изабрала. Сви знају да, изузев некаквог коректног односа према мањини, мањина не ствара обавезу према политичару, јер је мањина поражена јер та идеја није добила већину. Увек морате да мислите о ономе ко вас је изабрао и о његовим интересима. Није то само партија. Не може партија да каже, када добије два милиона гласова, да су сви чланови партије. То су људи који су подржали идеје партије.

Председник нема ниједног члана, а добије два милиона гласова људи који су га подржали и мора своје идеје да спроведе у дело. Не сме да одустаје од њих. Мора да има велики, озбиљан разлог, промену околности, да би изнео неки нов став за који није тражио подршку на изборима, или иде на изборе да провери тај свој став. Није добро да се ванредним изборима проверава онај ко је јак. Увек је добро имати изборе, и да сам данас у опозицији, ја бих рекао да хоћу изборе.

Ових дана се много говори о могућем уласку Србије у ЕУ, која је данас издељена бодљикавим жицама, у којој постоје државе првог и другог реда. Где је наше место у њој?

— Не знам колико ће Европа и Русија остати при ставу да је за њих потпуно прихватљиво да будемо пријатељи и са једнима и са другима. Наше чланство у ЕУ је нужно и узроковано је нашим географским положајем. Ми смо окружени земљама које су у Европској унији и попуно је бесмислено да останемо изван те организације кад ни за једну другу нисмо физички везани. Наш народ је традиционално окренут Западној Европи, ту тражи посао, школовање, ту му је ослонац за велико напредовање које може да оствари преко Атлантског океана. Наше везе са Западном Европом датирају још од Обреновића, веома су јаке већ више од сто година.

Наше братске и пријатељске везе са Русијом су старије од веза са Западном Европом и никада не бих могао да прихватим да један од та два моја пријатеља дође и каже: ако хоћеш да ти ја будем пријатељ, онај други мора да ти буде непријатељ. То код нас у Србији не може да прође. Пријатељ не може да ми бира пријатеље. Сам бирам пријатеље, а непријатељи ме изаберу. Због тога мислим да то морамо да очувамо, и став Руске Федерације је веома коректан, јер смо у последњих годину дана непрекидно морали да тражимо помоћ од руске дипломатије и да нас она штити од неких мера које су против нас предлагале државе-чланице организације у којој ми желимо да будемо.

Зар то није мало шизофрено? Хоћемо у Европу, а Русија нас брани од Европе?

— Не, јер када кажемо шизофрено, то би требало да буде нешто болесно, а ово је природно стање ствари. Природно стање ствари државе која не жели да припада било коме. Ако пратите историју после Другог светског рата, историју Југославије, која је за мене тада била као Србија, то је била та политика. Вероватно бисмо још више напредовали економски и индустријски да смо се тада определили ка Западу. Али, како је то било могуће? Једноставно, Русија је била на нашим границама, земље Варшавског пакта су биле на граници са Бугарском. Имали смо веома велику клириншку размену са Русијом, имали смо и са Западном Европом, али Русија је тада била наше највеће тржиште, наш највећи снабдевач сировинама, енергијом, рудом.

И дан-данас Русија је наше највеће тржиште, било би добро када бисмо то могли да искористимо и када бисмо имали масовне произвођаче. А ми немамо робу ни за једно тржиште, па ни за руско, и онда се некоме учини – па шта ће нам Русија када немамо велику спољнотрговинску размену са њом? Па шта смо то понудили Русији осим 10.000 аутомобила без царине? Шта смо понудили Русији, а да она није купила?

Шта ми можемо да извеземо у Русију, а да то већ не радимо?

— Мислим да Москва и Подмосковље за месец дана потроше нашу целокупну годишњу индустријску производњу. Наш проблем је што смо позатварали фабрике које су у Русији бренд и које памте људи који данас воде Русију. Није се толико извршила смена генерација да нико не зна шта је „Симпо“, шта је „Генекс“, наше огромне грађевинске фирме које су биле тамо, а ми смо то све некако позатварали и нисмо искористили шансу. То је почело још у време ДОС-а, није дошло толико инвеститора колико сам мислио да ће доћи због слободног руског тржишта. СФРЈ је још 1998. године склопила такав споразум о слободном тржишту који дуго није био ратификован. Увек смо имали повољност руског тржишта и уз сву ову кризу у Европи, мислио сам да ће бити много више фирми које ће хтети да уложе у Србију, али толико да 51 посто буде српски производ, да би могао да оде на руско тржиште. Али, то се није остварило у мери у којој сам очекивао да ће бити остварено. Видећемо како о томе данас размишља Министарство привреде, какве контакте има.

За пољопривреду нам недостаје добра организација – ми не можемо да извеземо ни оно што имамо…

— Ако дођу прекупци и накупци који откупљују за Русе, те године се исплати продати шљиву. Ако не дођу, све оде у ракију, коју такође не можете никоме да продате па стоји по подрумима. Али, то треба организовати, не може да иде шлепер од села до села и једва да накупи пун шлепер трешања или вишања да би их одвезао у Русију. То мора да се ради организовано, око тога треба да се ангажује много више људи који се у Србији баве пољопривредом. Једноставно, тај тип капитализма у коме се налазимо препушта свима да се сами сналазе, и ми сваког ко доспе у кризу упутимо на стечај. У пољопривреди сељак не сме да буде препуштен тржишту, јер данашње тржиште је делић тржишта ЕУ, из које ми све увозимо без царине, па сад ретко можемо да нађемо чак и српске млечне производе. Наш сељак сваке године стрепи од тога шта да посеје и шта ће ове године имати добру цену.

Наравно, говори се и о ГМО пољопривреди, која ће нам вероватно поглављем о пољопривреди бити постављена као услов. Ја морам да упозорим грађане да нас то чека, па како ћемо то да решавамо… Увек треба решити тако да већина грађана с тим буде сагласна.

Извор Спутњик, 26. децембар 2015.

Ознаке: ЕУ, новогодишњи интервју, политика, Русија, Руски спутник, Србија, Томислав Николић