Прочитај ми чланак
“Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве ријечи због мене. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима, јер су тако прогонили и пророке прије вас (Матеја, 5; 11,12).
Појам србофобије и русофобије као такав, не датира у далеку прошлост, али само постојање србофобије и русофобије има већ вековне корене у политици западних земаља, а нарочито англосаксонаца. Тешко је наћи неку гадост према српској и руској државности последњих неколико векова, а да у њу нису били умешани и прсти англосаксонских политичара. Србофобска и русофобска пропаганда и у наше дане говори нам о тужној стварности – мноштво угледних људи из западног политичког и културног миљеа су у ствари прикривени или отворени расисти. То је истинита информација, а не злобна публицистика и то је, између осталог, на конференцији коју је 4. јула у Београду организовао Фонд Стратешке Културе и Музеј жртава геноцида, надахнуто и документовано приказано. Последњи србофобски пројекат (који је суштински истовремено и русофобски, јер је то казна Србима што се не присаједињују русофобији) свакако је такозвани “случај Сребреница”, који представља цинично, бестидно па и морбидно иживљавање Запада са жртвама на просторима бивше Југославије.
Русофобију Запада одавно су уочили многи велики руски умови. Укратко наводимо размишљања неколицине истинских руских великана по том питању:
“На наша саосећања и пријатељске пориве, ми никада нисмо наишли на одговор: ни једне једине речи љубави и братства, скоро ни једне речи истините и непристрасне. Увек један те исти одговор – презир и изругивање. Увек један те исти осећај – мешавина страха и презрења. То човек не очекује од човека” – Алексеј Степанович Хомјаков. Русе сви у Европи гледају са подсмехом; на најбоље и неоспорно умне Русе гледају у Европи једва снисходљиво и охоло. Није их од те охолости спасла ни емиграција из Русије, па ни политичка емиграција, ни потпуно одрицање од Русије. Европљани нису хтели да нас приме као себи равне, нипошто, ни уз какве жртве, ни у ком случају – Фјодор Михаилович Достојевски. У песми “Клеветницима Русије” велики Александар Сергејевич Пушкин отворено пита Европљане: “Зашто нас мрзите? Да ли због тога што на развалинама буктеће Москве нисмо признали безобразну вољу онога пред којим сте ви дрхтали” (Наполеона – Р.Г.)?
Напомињемо да су ова размишљања највећих умова Русије о русофобији Европе настала још у ХIХ веку, пре Првог и Другог светског рата и данашње сатанизације Русије од стране Запада. Но, да се вратимо “Случају Сребреница”. Запад се толико упињао вековима да сруши Православну и руску и српску државу, да и сама помисао на препород руске и српске православне државности за њих представља истински кошмар и не жале новца и средстава да би онемогућили тај препород. Дакле, “Случај Сребреница” није настао случајно, неким стицајем околности, “Случај Сребреница” је последица већ вековне патолошке болести англосаксонаца – србофобије и русофобије. На жалост, ту вековну русофобију и србофобију прихватали су српски и руски либерални духови, пета колона наше историје и наше данашње стварности. Стање тог духа нико није тако величанствено приказао као велики руски геније Ф.М. Достојевски у лику слуге Смердјакова. У тренуцима велике опасности за Отаџбину, Смердјаков каже: “Ја мрзим сву Русију… ја не само да не желим бити војни хусар, него напротив, желим уништење свих војника…”. На питање – “а шта када дође непријатељ, ко ће нас штитити?” – Смердјаков одговара: “Дванаесте године био је велики поход императора француског, Наполеона првог, на Русију и било би добро да су нас тада покорили сами Французи: паметна нација би покорила веома глупу и присајединила би је себи. Тада би био потпуно другачији поредак”. Да ли се и за јоту променило идиотско резоновање слуге Смердјакова у главама другосрбијанштине која данас ради за проклете Јудине сребрњаке у којекаквим фондовима “хуманитарног права”, “отвореног друштва”, “USAID-а”,… итд, итд? Не, ни за јоту. Овде није згорег још једном цитирати Достојевског: “Наш руски либерал је пре свега лакеј и само гледа како би некоме очистио чизме”. Да ли неко види разлику између руских либерала како их је описао Достојевски и савремене српске другосрбијанштине? Ја је не видим. Они покушавају створити привид како нема никакве србофобије или русофобије, него наводно, постоје лоша дела Срба и Руса и уместо “параноје”, препоручују нам да је боље да размислимо зашто нас Запад не воли. Размислили смо и знамо – Запад нас срамоти, прогони и лаже против нас, пре свега због наше привржености Истини, која је олицетворена у нашој светој вери Православној. И то је предвиђено од стране Господа нашег Исуса Христа као што показују и речи из Јеванђеља по Матеју, са почетка текста.
Није потребно било какво правдање пред мрзавцима, али због страшне србофобске и русофобске пропаганде, треба се непрекидно позивати на историју као учитељицу живота, непрекидно истицати чињеницу да Царска Русија никада није прва започињала рат. Србија је једном ушла у рат који није био одбрамбени и доживела једини сраман војни пораз у својој историји, у бици код Сливнице (1885) Дакле, сви наши ратови били су одбрамбени (то што су се ти ратови, на жалост мрзаваца, завршавали углавном нашим победама са свим последицама које из тога проистичу – друга је ствар). Ни недавни рат на просторима бивше Југославије није започео српски народ, него је против њега започет са Запада подстакнути рат. Срби на крају ХХ века нису били спремни да на својим вековним, исконским територијама по трећи пут у ХХ веку мирно прихвате клање и нови геноцид, и то по мерилима Запада, представља неопростив грех.
Горе поменута конференција о Сребреници која је одржана у Београду 4. јула 2015. године, већ сада се може назвати уистину историјском и њен значај ће показати тек време које је пред нама. “Случај Сребреница” је осветљен из свих углова, тешко је међу изузетним учесницима и њиховим веома надахнутим излагањима, било кога издвојити. Сви су били у нечему посебни али је све красила и јединствена одлика – презентација и сведочење Истине и само Истине. А када је тако, борци за истину никада нису сами – са њима је Бог. Када је током конференције салом прострујала вест да је председник Николић затражио вето од Русије на предлог резолуције Велике Британије о Сребреници, то сам доживео као истинско оваплоћење речи великог руског светитеља и државника Александра Невског – “Није Бог у сили, него у Истини”. Пишући ове редове, на памет ми падају стихови светог владике Николаја Српског који се лепо надограђују на ту бесмртну мисао Александра Невског:
Буди храбар и слободан,
Рече Господ Навину,
Ја ћу за те војевати,
Само држи Истину.
То и сада Господ збори
Сваком правом Србину:
Ја сам с тобом, буди храбар
И одржи Истину.
Треба истаћи и изузетан значај “буђења” српских студената. Попут земљотреса, у учмалом политичком животу Србије одјекнуло је писмо српских студената упућено властима Србије по питању одласка у Поточаре. Истина која је попут мача секла лаж и лицемерје Запада и њихових слугу у Србији, избијала је из сваке речи у писму студената, избијала је из њихових обраћања на конференцијама за штампу и на другим медијским наступима. Сва Сорошева србофобска медијска машинерија пада као снопље пред мачем Истине истинољубивих српских студената, за које би поклоњење српских званичника лицемерју у Поточарима представљало несумњиву издају српске будућности коју они оличавају.
Једна од Истина непобитно доказаних и на овој Конференцији – јесте да је у Сребреници заиста било геноцида – али над српским становништвом. Није нам циљ да овим омаловажимо муслиманско становништво у Босни и Херцеговини (или Бошњаке како им је Запад наметнуо да се зову последњих двадесетак година), нити да негирамо постојање злочина, њега је било и њега има у сваком рату. Злочина је било и са једне и са друге стране, са тим се слажу сви честити људи у Босни и Херцеговини, али неселективног убијања једне етничке групе и спаљивања њихових села и целокупне имовине, као карактеристике геноцида, било је само у односу према српском становништву. “Случај Сребреница” добро је смишљен у кухињама западних обавештајних служби и у циљу одвлачења пажње од криминалног акта агресије Републике Хрватске према Републици Српској Крајини, која је извршена под окриљем западних специјалних служби, иако се РСК налазила под “заштитом” УН. Муслиманско становништво у Босни и Херцеговини треба да буде свесно да англосаксонци који предлажу овакву резолуцију свакако нису ни њихови пријатељи, а сам “Случај Сребреница” послужио је касније управо англосаксонским политичарима за правдање истинских покоља у многим муслиманским земљама. Историјски гледано, никада им нису ни били пријатељи, користили су их “као топовско месо” за борбу против српског националног корпуса само ради остварења сопствених србофобских и русофобских интереса. Од убиства Мехмеда Спаха, преко наметања усташке идеологије и претварања муслимана у “Хрватско цвијеће” током Другог светског рата, затим разбијања Југославије – све су то били у суштини и антимуслимански пројекти лицемерних западњака. Србофобија коју им намеће Запад, дугорочно не може донети ништа добро муслиманском живљу у БиХ.
Англосаксонска политика на Балкану вековима је носила неприкривени дубоко антисрпски печат. Када су се Срби борили за ослобођење од вишевековног турског ропства, Енглеска је била главни заговорник останка Османлија на Балкану. За време Првог светског рата, на папиру савезници Србије, Енглези су иза леђа радили све против њених државних интереса. Чак су и преговарали тајно о будућим границама на Балкану са Аустријанцима и Бугарима против којих су ратовали, на уштрб националних интереса Србије, свог савезника у рату! У Другом светском рату лицемерно су издали свог савезника Дражу Михаиловића како би подржали србофоба Тита, а врхунац срфобојие показали су у “савезничком” бомбародвању искључиво српских градова 1944. године. После рата су подржавали све његове дубоко антисрпске пројекте, од черечења српских територија, преко давања аутономије Косову и Метохији и Војводини. Да ли треба напомињати да су и приликом распада Југославије, англосаксонски али и западни политичари уопште, спроводили строго антисрпску политику. И на крају, шта рећи о злочиначком бомбардовању Србије 1999. године, укључујући и осиромашени уранијум, који је спроведен превасходно под патронатом англосаксонаца. Пошто у тексту говоримо о русофобији и србофобији Запада, а пре свега англосаксонаца и предложеној британској резолуцији о Сребреници, овде није сувишан кратак искорак у ратну историју Србије, Британије и Русије. Наведени примери добро одсликавају вековни однос армија тих држава према рату и војним заробљеницима. Идемо редом. 1. Цар Душан није желео заузимање бугарских етничких територија после чувене битке код Велбужде у којој је он као млад војсковођа у војсци свог оца, (каснијег светитеља – Стефана Дечанског), до ногу потукао Бугарску војску која је кренула на Србију 1330. године. Тада је бугарски цар Михаило желео да у коалицији са Византијом потпуно покори српску државу и сакупио је велику војску за рат против Срба. После сјајне победе српског војинства, Србији је био потпуно отворен пут за освајање читаве Бугарске, али српска војска не прелази на територију са бугарским етничким становништвом и не уништава бугарску државу, чак штавише, ни за педаљ не проширује своју границу етничком бугарском територијом. Тешко је наћи сличан пример у читавој историји Европе, да после тако сјајне војничке победе, када је непријатељ-агресор до ногу потучен, победничка војска не прелази границе своје етничке територије. 2. Чувена слика великог руског сликара Верешћагина “Гушење индијског устанка од стране Енглеза” упечатљиво одсликава војничко “витештво” војинства Велике Британије. Било је то 1858. године, када су приликом гушења устанка Сипаја у Индији, Енглези знатно пре Хитлера брутално пројавили чудовишан расизам према својим поданицима и дојучерашњим сопственим снагама реда, када су индијски устаници масовно привезивани за отворе топовских цеви, а онда је вршена паљба. 3. Само годину дана касније (1859) Руси су освојилу Шамиљеву престоницу Гуниб на Кавказу, у данашњој Чеченији. Шамиљ се предао у заробљеништво. Он, као ни његов народ, нису били руски поданици, а камоли војници попут Сипаја, него освојени народ. Заузевши Чеченију, Руска империја је забранила упаде, трговину робљем и крвну освету и тиме се ограничавало мешање руске државе у живот освојеног народа. Иако је Шамиљ покренуо рат против Руске империје, она се није светила, а Шамиљ због тога није понижаван, него му је чак остављена на располагању његова свита и слуге, а руска власт се само ограничила на праћење Шамиља да не побегне. Када сагледамо два потпуно различита цивилизацијска приступа руске и српске православне империјалне државности према ратним заробљеницима и покореним народима са једне стране и приступ британске империјалистичке државности са друге стране – постаје јаснија и оваква резолуција о Сребреници од стране Велике Британије. Таква резолуција не чуди ни једног озбиљнијег познаваоца вековне империјалистичке политике Британије, без обзира на сву монструозност концепције у којој џелат суди жртви за злочин који је сам починио.
Чуди нешто друго. Чуди слепило српске политичке “елите” која попут Доманићевог слепца води народ право у провалију. Како назвати другачије политику која се залаже за брак крвника са жртвом, него као патолошку појаву – како је то једном приликом дефинисао велики српски песник Јован Дучић. Но, “западњаштво је партија спремна за бој против народа” – да се још једном послужимо мишљу бесмртног Достојевског. Због тога се на крају мора рећи оно што је неопходно преносити младим генерацијама, оно што верујем да осећа огромна већина “пробуђених” српских студената – српски политички брод захтева хитан заокрет. У свим великим историјским искушењима Срби су у Русији и Руси у Србији имали јединог истинског пријатеља и искреног савезника. Жртва Цара Николаја је толико велика и узвишена да свети владика Николај каже да је “дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године, тако огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења”. А Царев Министар иностраних послова Сазонов из периода Првог светског рата, пише 1921. године, после несрећне револуције Василију Штрандману, руском дипломати у Србији: “У тренуцима нашег националног расула и страдања, ни један народ, ни један од наших бивших савезника, није нас подржао онако како су то учинили Срби. Обавеза сваког истинског руског човека – а у првом реду Ваша – јесте не само да памти све што зна него и да широко проноси глас о томе са каквим нам је осећањем братске љубави и захвалности српски народ пружио руку помоћи у годинама наших најтежих искушења и нечувених националних патњи .”[1]
Када је неко себичан, горд, уображен и умишљен, неспособан да истински заволи, каква је већ вековима Западна Европа, када је притом та Европа, као што смо видели из текста, већ вековима србофобна и русофобна, онда је излишно даље образлагање због чега је неопходан хитан заокрет српског политичког курса.
[1] Василиј Штрандман – “Балканске успомене”. Издавач: Жагор, Београд 2009. Стр. 33.
